APFLICKORNA

Jedan Hanekeovski pogled na odrastanje tinejdžera u Švedskoj

Apflickorna (nisam uspeo da saznam šta ovo znači*), u nekim zemljama preveden kao She Monkeys (ni ovo nisam razumeo), je debitantsko ostvarenje rediteljke Lise Aschan čije fotografije na imdb.com-u ne bi trebalo da vas odvrate od gledanja ovog filma. Ali ljudima koji prave takve face ja prilazim jedino priteran puškom.

Apflickorna je coming of age flick u čijem je fokusu tinejdžerka Emma (odlična i dozirano uznemirujuća Mathilda Paradeiser), njena prijateljica Cassandra i Emmina osmogodišnja sestra Sara. Emma živi samo sa ocem i sestrom, vreme provodi u visoko disciplinovanim dresurama svoga psa koji su u isto vreme i slika njenog karaktera, ali i njene psihičke nakrivljenosti. Prijavom u lokalni klub akrobatkinja/gimnastičarki na konju, Emma se upoznaje sa plavokosom Cassandrom koja je zvezda kluba. Emmina sestrica je mala buca čije bucka sisice počinju da budu problem na bazenu bez gornjeg dela kupaćeg. Obe sestre na izvestana način tokom filma prolaze kroz nekakvu seksualnu inicijaciju u svet žena. Emma testira svoje homoseksualne porive, a Sara shvata da nije više devojčica i da je svet regulisan na više načina nego što bi ona to želela. Film možda govori o toj inicijaciji, a možda na primerima sve tri devojke pokazuje koliko bilo kakav oblik društvene represije i mera koje su preduzete radi zajedničkog života pogubno utiče na individualne karaktere i njihovo slobodno bujanje.

Nažalost, Apflickorna nije toliko uzbudljivo gledalačko iskustvo. Vizuelno, Lisa Aschan, iako je leto, svoj film tretira kroz boje zatvorenog bazena, svi likovi su poput lepih leševa, uvek sa urednim kosama, obučeni kao mladi arijevci na raspustu. Emma je introvertna, ali u njoj čuči jedna obična tinejdžerka- osvetoljubiva, zaljubljiva, povodljiva, samodopadljiva... Cassandra je za nju test nečeg drugačijeg, novog, sveta koji je kao gornji deo kupaćeg za Saru, naznaka odrastanja, prestanak bezbrižnosti, potrebe za donošenjem nekih odluka čija moralnost neće biti baš naročita. Ali događaji koji to ilustruju možda su previše apstraktni, lišeni energije, žustrine i strasti mladosti, prohlađeni, didaktični. Važni za poruku filma, a ne priču koju pratimo.

A pored toga ima jedna scena koju, kao i naslov, nisam baš razumeo. Emma, sama na krovu, drži snajper i u nekoj, reklo bi se, vojno-paradnoj koreografiji spušta, podiže i uperuje pušku "u negde daleko". Momenat je na granici da bude neki uvod u Elephant ili Bowling For Columbine, ali se sa njim ništa bitno ne desi. Sem što je možda Lisa htela da nam poruči da je Emma praunuka one dece koja su se onako veselo igrala u Hanekeovom White Ribbon. Znate šta hoću da kažem...

SELEKTAH: 4/10

* Uspeo sam. Znači isto što i na engleskom. Naziv se navodno odnosi na vrstu akrobatske spretnosti koju devojke demonstriraju na konju.

UN AMOUR DE JEUNESSE

Još jedna cura koja bi da eksplodira

Na onom starom sajtu (www.mislitemojomglavom.com) sam vam pisao o prethodnom i odličnom filmu Le per des mes enfants Mia Hansen-Love. Ovo je njen novi film. Koji mi se nije dopao. Zapravo, sigurno ne koliko ovaj pre njega.

A možda se sećate i filma Exploding Girl o kome sam vam nedavno pisao ovde? Sećate se, ona skoro maloumna priča o zaljubljenoj devojčici u koju je zaljubljen najbolji prijatelj, pa oni tako... ništa.

E, pa, novi film Mie Hansen-Love bavi se ljubavlju. Na način (možda) zabavan šesnaestogodišnjacima i šesnaestogodišnjakinjama čija srca još uvek nisu bila brutalno isprebijena, pa mogu da maštaju da je ljubav nešto što se sunča na suncu, a ponekad dođe do pomračenja istog, pa sve izgleda kao kraj sveta. A i sve je bolje ako u blizini ima hladne limunade.

U Un amour de jeunesse (pa i sam naslov je nekako sveotkrivajući i glede sadržine i glede izbora mermera za zidanje poruke istog) je priča o Camille i Sullivanu, dvoje tinejdžera koji su se zaljubili i zavoleli sa petnaest godina, kresali strasno, letovali u francuskoj Provansi, kupovali jedno drugom slamnate šeširiće, pričali o onom sutra, svađali se oko toga što je on njen ceo svet, a ona njemu skoro kamen oko vrata u njegovom pokušaju da iz mladosti izvuče još nešto... Sve prikazano u suvom realizmu na momente prelivenom snolikom pastoralnošću. A onda dođe dan da on krene na desetomesečno motorsajkldajris putovanje po Južnoj Americi i pisma natopljena new age patetikom lagano kreću da sve ređe stižu, a onda stigne i poslednje. Camille prvo plače, a onda pokuša da se ubije. Priča potom skače par godina u budućnost, ona počinje da studira arhitekturu, nalazi novu simpatiju, i, sasvim (ne)očekivano, Sullivan se vraća u njen život...

Mia Hansen-Love nema 18 godina. Ili manje. Ima 31. I njen prethodni film bio je deset puta ozbiljnija materija ozbiljnije i intrigantnije obrađena od ove. A nekako deluje da bi ova trebalo da joj bude bliskija. Naročito u kontekstu priznanja da su joj sva tri filma (prvi deo trilogije, Tout est pardonne tek treba da gledam) vrlo autobiografska. Un amour de jeunesse je ilustracija za esej o ljubavi i njenom (fatalnom) roku trajanja. Likovi u ovom filmu više pričaju o ključnim stvarima nego što ih žive, prikazuju ili osećaju. Svi momenti njihovih života koji bi trebalo da nam dočaraju čaroliju ljubavi, koja je nju potpuno opčinila, a njega učinila opreznim moronom, dati su previše apstraktno, kao znak, a ne kao proživljeni trenutak.

I pomerenja kroz vreme (hvala bogu pa nema patetičnih flešbekova!) su mehanička i ne donose neke vidljive promene u junacima tj nevidljive nepromene. Mia je izgradila čitav život oko Camille samo da bi pokazala da se ona od prošlosti do sada (a prođe sedam godina) nije pomerila ni za trenutak. A koliko je tek tupav i nejasan njen momak za sve to vreme! Hemija među njima je u najboljem slučaju stvar njihovih tvrdih uverenja i šteta je što Mia nije igrala na tu kartu samoobmanutih fatalnih ljubavnika. Ovako, vi se zaista pitate- a što ona crče za njim, a što on toliko pati što ne može da bude sa njom?

U poslednjoj sceni slamnati šeširić koji joj je on poklonio vetar odnese u vodu i ona počinje da pliva za njim. To vam je ovaj film. Jedna sličica na vrelom suncu. Bez pomračenja.

SELEKTAH: 4plus/10

MOĆ VEŠTICA 26.06.2012. Mi imamo talenat!

via Twitter via b92.fm 

Firewater - Dark Days Indeed – Bloodshot - Firewater Catalog Sampler

Some Minor Noise - Where Is My Mind – Bootleg

Margo Margo - Breath Wasted – Bandcamp - Margo, Margo

Modeselektor  - Maik The Chicken – Monkeytown - Modeselektion Vol. 02 EP

Esmeray - Ayrilik Olsa Bile - Nublu - Istanbul 70

Process Of Guilt – Harvest – Bleak-Division - Fæmin

Xiu Xiu - Gul Mudin – Bella Union - Always

Father John Misty - Hollywood Forever Cemetery Sings – Sub Pop - Fear Fun

Cosmin TRG – Sommer – 50 Weapons - Vertigo / Sommer

Paul Banks - Summertime Is Coming – Matador - Julian Plenti Lives...

Expelled - The World (Peel Session) - Bootleg

Breton – Foam – Fat Cat – Jostle 7”

Flatbush Zombies - Laker Paper  - Whitelabel

Piano Magic - Life Has Not Finished With Me Yet – Second Language - Life Has Not Finished With Me Yet

Alis - I Miss You (Bjork cover) - Bootleg

Cloaks - Sixmenace Two (Oyaarss Remix) – 3BY3 - Versions Grain Sampler

Retribution Gospel Choir - Your Bird – Sub Pop - 2

Burning Hearts - The Beast – Solina - Extinctions

Burning Love - The Body – Southern Lord - Rotten Thing To Say

Icon A.D. - Ransom (Peel Session) - Bootleg

DIIV – Wait – Captured Tracks - Oshin

A Place to Bury Strangers – Fear – Secretly Canadian - Worship

Grimes, Kreayshawn, Blood Diamonds, and Tragik Collaborate as L$D - Dont Smoke My Blunt Bitch - Bootleg

CocoRosie - We Are On Fire - PIAS - We Are On Fire 7”

THE NEWSROOM

Наше неискориштено право да знамо све

Прво бих да адресујем оне који имају проблем са тим што текстове који се више и упорније тичу Србије пишем ћирилицом: мој блог, мој курац, ваша уста.

Транзицијица која се у Србији тренутно одвија на нашем магистралном путу ка Европи, током које крупан капитал оставља ситне мрве, оно је што у Америци функционише већ стотинак година са већим или мањим успехом, а последњих година све горе. Србији навикнутој на лошу праксу социјализма и идеју да "већ неко (други) ради" јако је тешко у овим конкурентним временима када онај ко хоће све мора сам и то мора боље од свих других који би то исто. У нерегулисаним временима, која нас такође окружују, сви погледи су упрти у државу, пре свега са телећивим погледом да се сви други што пре искључе из трке. Крупан капитал спреман је за такве услуге крупно да плати, а ситна мрва спремна је да кука цео дан и тражи везу не би ли доказала и савладала нелојалну конкуренцију. А то је тек садашњост.

Где су ратови у којима нисмо победили? Криминалци који седе у влади? Грешке које нисмо признали, злочини због којих нисмо кажњени? Где је Косово које и би и не би изгубили, само кад би могло да нико не примети ниједно ни друго?

Гледајући рањене орлове бабе које се чешљају зоне замфирове монте видее рођаке са села новоотворена позоришта у кући и друге копродуцентске купусијаде наше Националне телевизије човек би могао да помисли да Србија и даље живи на прелазу из деветнаестог у двадесети век и повремено се враћа у будућност- и то у 1960.!

Ја не знам за случај да нам се неко "уметнички" ТВ-обратио, било као фиктиван или стваран лик наших народа и народности и објаснио нам, показао где је небо, а где смо ми у односу на њега. Да ли је то до стомака или савести наших уметника, свако од нас може да тврди једно или друго. За сада имамо право да кривимо све оне који су могли, а нису. И оне које су их пустили да не могу (види слику).

Претпостављам да звучим наивно док ово пишем, али не знам боље формулисан начин да се запитам како БАШ НИКО није успео, кад већ не могу да тврдим да није пробао, али како баш нико није успео да нам каже нешто о нама. Да тврди нешто, да нам не прија, а ми да се љутимо. Али да разумемо, дубоко у себи, где сунце не допире, да је све то лако могуће истина. И још од тога да направи добру серију!

Америка је велика, али има оних који би рекли да ни Србија није мала. Што није Биљана Србљановић, што није Срђан Драгојевић, што није Михић, што није Ромчевић, што није Анђелић, што нисам ја? Што нисмо сви заједно? БАШ НИКО НИШТА. На телевизији, мислим.

О Арону Соркину ви можете да мислите шта хоћете. Ја мислим да је он један лепо образован господин са којим већма делим политичка убеђења, а нарочито га ценим што је ставове, размишљања и формате сасвим неприкладне телевизији (а још више публици која то треба да гледа) успео да претвори у солидне (Studio 60), па и генијалне (West Wing) хит серије.

Вас (с правом) не занима, а можда стицајем било којих других околности и немате представу о аспектима суноврата "модерне Америке" која је, како Соркин на почетку Newsroom каже, између осталог прва у свету по броју људу који мисле да анђели стварно постоје. Земља је никада подељенија, они који су гласнији никад нису били глупљи, а они који су тиши никада нису били поткупљивији да буду још тиши. А они који стоје са стране и "праве се паметни" не умеју да ураде ништа тим поводом, делом и због тога што су сви "паметни на свој начин". Свака сличност са Србендијом може бити само случајна.

Соркин у ту и такву Америку улази са Оскаром под мишком (за Social Network), договореним послом за писање сценарија за филм о Стиву Џобсу, одрешеним рукама и китом од земље да може да пише шта хоће. Јер сигурно ће неко бити заинтересован. Не желим да претерано величам његову одлуку да се бави нечим као што је Newsroom и то на "каналу за оне који имају пара" (ХБО), али поздрављам остајање на линији прављења "ТВ уметности" која жели да друштвено и политички ангажује гледаоца, натера га на размишљање и као коначан исход има за мрвицу другачији свет од онога пре почетка емитовања. Соркин је, дакле, онај уметник-предузетник, "велики патриота", који бунећи се против своје земље жели да је учини лепшом, моћнијом и бољом. Нешто што, ајде да то тако формулишемо- није пошло за руком ниједном српском (ТВ) уметнику у последњих (зар већ?) сто година.

И онда врло, врло чуди што је пилот за Newsroom вероватно најлошије написана епизода коју је Соркин икада потписао.

Заплет је следећи- Џеф Данијелс игра Вила Мекавоја, водитеља вести који је као Џеј Лено- врло популаран и гледа да се никоме не замери. На једној трибини, организованој за студенте "који би да мисле", и у друштву једне либералке и једног конзервативца, Вил доживи мини нервни-сломчић (парафраза чувене деонице из далеко моћнијег Network) и "саспе Америци истину у очи"- нисмо најбоља земља на свету, у свему заостајемо, а први смо само у парама које трошимо на самонаоружање, по броју затвореника по глави становника и по споменутом веровању у анђеле. Након тога Вил одлази на принудни одмор од 3 недеље, а по повратку открива да му је вољом телевизије на којој ради (Атлентик Кејбл Њуз) распуштен стаф и доведен нов. Који ће између осталих чинити (и предводити) његова стара љубав (и савест) Мекензи, Британка рођена у Америци, ратна новинарка, "бриљантног ума". Како су догађаји смештени у "блиску прошлост" (април 2010.), у првој епизоди видимо како нови тим (треба да) се носи са тек оглашеном еколошком катастрофом насталом изливањем нафте у Мексичком заливу (сећате ли се тога уопште?).

ХБО воли да мисли, и вероватно је у праву, да његови гледаоци желе и траже више, јер "могу више". О Соркиновим фановима и гледаоцима да и не говорим. Отуда није јасно зашто Соркин на терену та два тима прави пилот који је на скоро све начине увредљив по њихову интелигенцију и у најбољем случају је написан као да ће ићи у прајмтајму ЦБС-а (ниво: Two And A Half Men).

Уводна секвенца, са "мелтдауном" пред студентима, који ваде ајфонe да сниме "шта овај прича" има смисла само у контексту још једног менталног дебакла неког селебритија, а никако у контексту онога што је речено, па чак и од стране једног новинара који би требало да остане неутралан. У Америци сада има толико новинских кућа, да новинари своје "политичке склоности" практично носе на реверу и спремни су да их бране или промовишу кад им се за то укаже прилика. Поред тога, оно што је Мекавој изговорио Мајкл Мур својој пастви још бруталнијим речником тупи већ деценију и по. Материјала за скандал нема, дакле, а оно што је речено далеко је испод нивоа специфичности, детаљности и радикалности става на коју нас је Соркин навикао.

Потом долазимо у ТВ станицу. Чарли Скинер (игра га Сем Вотерсон) не изгледа само као Јова из Седморице Младих, већ се тако и понаша. Као шеф једног престижног њуз нетворка он пре изгледа као лево сметало склоно вискију у чије мастермајнд квалитете нико не би поверовао, па ни ми, када на крају Мекавоју открива да је он "изоркестрирао" одлазак старог стафа и долазак новог, односно читаву мисију "новог почетка". Мекензи у малокрвној интерпретацији Емили Мортимер али ниједног тренутка не делује као нека кристијанаманпуровска прилика која се нагледала свега и свачега и сад тражи "мало мира" у (не)нормалном телевизијском раду. Пре изгледа као неко ко је управо дошао из шопинга. Њена аргументација и начин на који организује ствари (са новајлијком Маргарет, рецимо) скоро је гротескна- ко би поверовао да две интелигентне и образоване жене могу да причају са толико мало доливања ироније на тему којом се баве.

Када дође до проблема, доскорашњи Вилов продуцент, коме је овај омогућио убрзано напредовање, јер је невиђено паметан и талентован, понаша се као ретардирани дебил који спрам могуће "друге опције" шта се можда дешава у заливу не показује ни елементарну новинарску радозналост. Биједност у егзекуцији потоње "тензије" у "пробијању" велике вести изненадиће својом рутином сваког ХБО гледаоца навиклог на "другачије начине". Коначно, у својој тој спрези телефонирања, довикивања, подврскивања, саплитања о каблове нема ничега занимљивог за гледање. Чак и чувено Соркиново "причајмо док ходамо" овде је реда ради (као аутоиронични омаж) дато у једној сцени која ни по чему није битна.

Иако разумем Соркинов занос и потребу да правилно датим информацијама подстакне ТВ гледаоца на другачије промишљање света око себе, одушевљење које радници Newsrooma-a демонстрирају на крају одрађених вести је као да то нико пре њих није урадио, а још мање већ снимио филм или серију о томе. Али оно што је још горе јесте да оно "како" је у Newsroomu нешто урађено ни на који начин неће подстаћи никога да жели и верује у такав свет. Нити је то на овај, "псеудо-сензационалистички", начин могуће. Вест о "изливању нафте у заливу" је бајата. Бављење њоме је нешто што тражи више места од половине или трећине једне епизоде (која бајдвеј траје непотребно више од сат времена). Соркин је морао да се ухвати за нешто мање, у ОВОМ тренутку, нешто ситно, али индикативно, индивидуално, али универзално. Изливање нафте у Мексичком заливу је већ изгубљена битка. А ово би требало да буде серија о вестима садашњости, вестима будућности, идеалним вестима.

Нисам сигуран ни да је Вил Мекавојев лик добро постављен. Да ли је он дркаџија тј ако јесте зашто то није континуирано? Да ли је он био склон овим и оваквим вестима, ако је већ направио каријеру на стратегији "не замерања"? Зашто је баш сада преломио да треба да буде другачије? Ако је то учинио из љубави (према Мекензијевој) то није баш најуверљивије дато. А и Џеф Денијелс делује као збуњено мало велико дете.

Надам се да ће се Соркин потрудити више у наредним епизодама.
Ако не због Амера, онда барем због Срба којима је све то још више потребно.

LA CASA MUDA

Jedan nenaročit urugvajski horor

Mislim da bi trebalo da pogledate ovaj film. Svašta se ovde dešava i potrudite se oko titla, jer ako ni on ne bude dobar, nećete baš puno toga razumeti.

Idemo prvo sa spojlerima.

Radnja filma traje jedva sedamdesetak minuta. Nakon toga počinje odjavna špica u kojoj elemenat polaroid fotografija treba da pojasni ono što je prethodilo dešavanjima pre ovih. I možda to čini. Još uvek pokušavam da shvatim. Međutim, nakon špice, počinje skoro pet minuta duga deonica filma koja zapravo dekodira ceo film tj čini da budete sigurni oko toga šta se zapravo desilo u slučaju da ste imali dilema. Dugo se nisam sreo sa ovako neobično dramaturški postavljenim filmom.

Pretpostavljam da je razlog za ovako nešto reditelj Gustavo Hernandez našao u svojoj postavci koja treba da bude obavijena sa toliko velova misterije da oni na kraju postaju kao neka vrsta pancira protiv razumevanja.

Otac i ćerka (devojka) dolaze u neku kuću. Ubrzo se pojavljuje još jedan čovek koji deluje kao njihov poznanik i mi mislimo da je on neki rođak. Otac i ćerka odlučuju da prespavaju u kući, dok "rođak" odlazi. Napolju je i dalje dan (ili možda rana zora, nije jasno). Potom u kući počinju da se dešavaju neobične stvari, a naš fokus se kroz kameru iz prve ruke (i tu estetiku) sručuje na devojku, za koju veći deo tog dela filma imamo utisak da nešto konkretno traži po kući, ali ne nalazi.

Potom se onaj "rođak" vraća, a mi smo već dobrano smoreni nedešavanjem i nerazumevanjem dešavanja. Sledi finale i pokušaj objašnjenja.

Možda je sve do jako lošeg titla.

A možda je do nevešto vođene priče o duhovima uvijene u dokumentarnu estetiku ("pronađenog materijala") čiji sočni materijal nije baš najbolje transponovan iz četrdesetih (kada su se događaji zaista desili) u ove naše godine. Dakle, sve liči na ponešto, a sve zajedno ne liči ni na šta.

SELEKTAH: 2plus/10

FRIENDS - Manifest! (Rough Trade)

Modern Age, Take Me Out!

Pre sada već 8 godina (OSAM GODINA!!!) jedan šefildski bend, Long Blondes, obećavao je brda, doline i tinejdžerske snove (koje je nemoguće pobediti) svojim debi singlom Giddy Stratospheres (držim i dalje jednim od najboljih singlova dvehiljaditih). Nažalost, ništa nakon toga u njihovoj karijeri nije bilo ni prineti svežoj iberkul njuvejv diskoidnosti ovog singla i činjenici da su bar tri fenomenalne pop pesme stale u ovu četvorominutnu stvar.

Krajem prošle godine njujorški kvintet Friends objavio je dva singla, I'm His Girl i Friend Crush. Njujorška arogancija, engleska romantičnost, I'm His Girl kao M.I.A. kao Blondie uz pratnju ESG, Friend Crush kao Blondie kao M.I.A. uz pratnju ESG. Obe pesme protkane mačkastošću na pola puta između Siouxsie i pomenutih Long Blondes. Oba singla kao demonstracija naslušanosti The Strokes i Franz Ferdinand.

Meni je Manifest! super album. Čini me mladim, ali ne i glupim dok ga slušam. Pesme su opuštene i odišu nepretencioznom naslušanošću svojih autora. Sa podrškom svog izdavača Rough Trade bend ima odličan potencijal da se pravi da je na pravom mestu u pravom trenutku, a da zapravo predstavlja "samo još jedan" u seriji bendova koje RT (pre svega kao trendseter, a potom i kao nakladač gramofonskih plošč) na godišnjem nivou promoviše ne bi li kreirao trend, a potom akonto njega zaradio pare. The Strokes su jedan od najuspešnijih primera za to, a The xx poslednji u nizu (a kad smo kod njih skoro sam shvatio da je čitav njihov opus nastao iz ove pesme). Treba napomenuti i da nisu svi pokušaji uspešni (Long Blondes). Za sada nema naznaka da bi Friends mogli da budu uspešni kao spomenuti, ali to nikako ne znači da bi bilo lepo od vas da se u 2012. ne pozabavite njima.

Friends su seksi. Fanki. Mazno. Hipsterski. Anoreksično. Radijski. Za različite tipove vožnji. Spremni da bez blama otpevaju If you love someone, let them be free. I onda dodaju- I know I don't want anyone suffocating me. Ništa originalno. Znam. Ali, petstokec.

Manifest! (znak pitanja je kemp otklon, rekao bih) zvuči u najvećoj meri kao album The xx sa raznovrsnijim aranžmanima. Samantha Urbani definitivno peva zavodljivije od Romy Madley i više podseća na Kate Jackson iz Long Blondes. Sint deonice nisu tako chillaksične kao da ih je pravio Jamie xx i manje doprinose atmosferi, a više su u funkciji lakše svarljivosti same pesme, kao voćni fil u torti. Pesme retko prelaze mid-tempo i to je dosta neobična odluka za bend tako euforičnog imena i naslova albuma. Osamdesete (u rasponu od ESG preko Talking Heads i Blondie do Liquid Liquid) su definitivno centralna inspiracija, ali koliko i kako kao i za etiketu DFA i sve što je sa nje poteklo.

FRIENDS
SEXY
PLAY
Samo to je trebalo da napišem. Al' ko bi to čitao...

SELEKTAH: 9/ 10

U BIOSKOPIMA: INTOUCHABLES

Ovaj film nije snimljen da bude najuspešniji francuski film svih vremena. Zato ga ne treba odmah mrzeti

Intouchables je nedosanjani san Lifetime kanala, verovatno sledeći projekat Toma Hanksa (nepotvrđeno - prim.aut.) i film koji bi bacio na kolena FESTovsku publiku samo da su se zvezde nad Srbijom poklopile kad je trebalo.

Intouchables je film sačinjen od klišea, stereotipa, već viđenih mana u vođenju priče i bavljenju likovima. On se bavi toplom ljudskom pričom čija je toplina postignuta u mikrotalasnoj. ON JE RAĐEN PREMA ISTINITOJ PRIČI!!!

Pa, uprkos svemu tome, ovo nije neprijatan film, nije nezabavan i nije da vas neće nasmejati. Hoću da kažem meni nije bio, meni jeste bio i mene jeste. Dalje, u svoju odbranu, reći ću da ja volim francuski film, kako onaj pametnih reditelja, tako i ovaj za na drugi način zahtevnu publiku.

Uspeh Intouchables ne bi trebalo da čudi. Ovde sam pisao o prethodnom francusko/evropskom šampionu Bienvenue chez les Ch'tis, koji je bio napravljen po sličnom principu. Lik iz "jednog sveta" dolazi u drugi svet i tu pokušava da se snađe i kroz seriju komičnih situacija on izgrađuje jedan human i pozitivan odnos sa svetom koji mu je prethodno bio stran. Tamo su to bili Parižani u gostovanju na severu Francuske, a ovde je to Afro-Francuz iz pariskog geta koji postaje negovatelj bogatog invalida iz samog srca Pariza. Ovaj prvi je mlad, lud, fast i furious, ovaj drugi može da pomera samo glavu. Zažmurite i zamislite koja vrsta ("bucket list") prijateljstva i na koji način bi među njima mogla da se razvije i verovatno ste već odgledali film. Čak i ako niste upućeni u "francuske reference" smejaćete se, jer ono čemu se smejemo jeste tipsko, nije lepo, samim tim mora biti univerzalno.

Afrikanac Omar Sy je uspeo da uprkos svim mogućim registrovanim predrasudama spram ponašanja jednog crnca iz siromašnog kvarta napravi prostora za sebe i izgradi jednu osobu koja po svaku cenu čuva veru u sebe, jer samo to ima. Film ga dozirano prikazuje kao "slabića" u određenim situacijama i to su kapije kroz koje ulazimo i potom zavolimo ovaj lik. Nasuprot njemu Francois Cluzet uspešno beži od patetike, pre svega dobro vođenim scenarijom koji je znao toga da se čuva, dok u njegovoj interpretaciji paralizovani Phillipe izgleda kao da mu je Dustin Hoffman poslužio za građenje uloge. I bilo bi fenomenalno videti kako bi ovaj obavio posao u potencijalnom holivudskom rimejku.

Intouchables je feelgood film, podjednako "predrasudan" prema obe društvene grupe, prema obe indvidue i njihovim "manama". Da nije, ne bi bio uspešan. Konačno, ovo je onaj tip filma u kome znate šta će se desiti i uživate u tom raspletu poznatog i osećate satisfakciju zbog toga. Katarzu možda. A nešto slično se dešavalo i starim Grcima tokom gledanja tragedija. Masovnost je ono što povezuje ove dve stvari. O kvalitetu se da nagvaždati.

SELEKTAH: 6/10

U BIOSKOPIMA: THE DICTATOR

Ideja je u svakom slučaju bila bolja od realizacije

Možda filmova koji govore o neposrednom društveno-političkom trenutku i nije bilo tako malo. United 93, Readacted, The Queen, Farenheit 9/11... Ali koliko mogu da se setim među njima nije bilo mnogo komedija. The Dictator izgleda kao da se na scenario prionulo čim su Gadafija uneli u frižider.

The Dictator je u osnovi Mark Twainova (beše) Kraljević i prosjak u kojoj bogati princ izmišljene arapske kraljevine Vaidije ne svojom voljom zameni mesta (da tako kažem) sa nekim srećnokošuljašem koji na njega liči. Živeći u nepoznatoj sredini arogantni, razmaženi i blesavi diktator poradiće malo na sebi i postati skorrro drugi čovek kada mu se ukaže prilika da se vrati na presto.

Sacha Baron Cohen, kao glavni glumac i scenarista, i njegov stari saradnik Larry Charles kao mustru za kraljevića koriste sve velelepne diktatorčiće od Gadafija do Sultana od Bruneja. Aladin, kako mu je ime, vlada kraljevinom koja se kupa u nafti, živi u svili i kadifi, "krije" Osamu Bin Ladena i intenzivno radi na tome da ima nuklearno naoružanje. Međutim, kada ga njegov stric zameni nekim umobolnikom, ne bi li sklopio ma$ne ugovore sa lovatorima iz Amerike i Kine, Aladin će se zateći u Njujorku, a jedina osoba voljna da mu pomogne biće radikalna feministkinja koja ima svoj organic shop. I to zbog toga što ona misli da je Aladin disident koji je jedva pobegao iz kandži zlog diktatora.

Međutim, za razliku od prethodnih filmova koje su Sacha i Larry radili zajedno, tj za razliku od ranijih Sachinih kreacija (Ali G-ija, Borata i Bruna) koji su bili satirični likovi u realističkom, da ne kažem lažno-dokumentarnom formatu, Aladin je groteskan "bed gaj" u očiglednoj parodiji. Anna Farris, kao lezbolika ljubavnica Aladinova, ovde nije slučajno, ona je nosilac osnovnog žanrovskog koda.

The Dictator u najvećoj meri podseća na slične spoof komedije poput Naked Gun i Police Academy gde su rasponi nasilja i društvene kritike vrlo cinični, ali ukotvljeni u toliko blesavosti da njihova oštrica ne seče, već secka. Ili supersecka. Slično je i sa The Dictatorom- Aladin daje naredbe da se ljudi ubijaju i zbog najmanje gluposti (sekjuriti koja ga čuva dobio je u cerealijama poklon, a Aladin ne), on je rasista, šovinista i generalno nezainteresovan za bilo čija prava, sem svoja, ali sve je to nekako predstavljeno kao da je u pitanju "kulturna razlika". U ostalom možete i sami da zamislite kako može da se provede jedan tiranin u epicentru svih "endžio" ideologija.

Dictatorov anti-američki angažman i kritika nafte žednih profitera je vrlo jasan i vrlo opor. Baš kako su nas navikli, Sacha i Larry bespoštedno sipaju prozivke i kritike na najbrutalnije načine, u nekom trenutku čak direktno poredeći stanje u Americi sa "prosečnim" stanjem u nekoj diktatorskoj zemlji. Međutim, Aladin je očigledno nestvaran, iskrivljen, pojačan, prenaduvan, otuda i njegove kritike, koliko god opravdano zvučale, ne mogu biti shvaćene onoliko ozbiljno koliko bi trebalo. Čak šta one deluju kao "spoof" kritike, naročito u segmentu u kome je Aladinova oštrica okrenuta prema manjinama, ženama, "krivim drinama od ljudskih sloboda" i anti-semitizmu.

Konačno, možda će nekima smetati i način na koji The Dictator (film) računa da i mi mislimo kao on tj da je on mnogo pametan, nešto gde što sa Brunom ili Boratom i nije bio toliki slučaj.

Smejao sam se, priznajem. Ali, nisam plakao.

SELEKTAH: 5/10

MOĆ VEŠTICA 19.06.2012. Odakle si, sele? (Dobro nam došla, dija$poro!)

via Twitter via b92.fm 

The Hundred In The Hands – Come With Me – Warp – Red Night

The Hundred In The Hands – Come With Me – Warp – Red Night

The Hundred In The Hands – Come With Me – Warp – Red Night

Karenn – Auflen Whip – Sheworks – EP01

Maria Rodés – Loteria – BCore Disc - Sueño Triangular

Xibalba - The Flood – Southern Lord - Hasta La Muerte

Shearwater - Pushing The River – Sub Pop - Animal Joy

The Child Of Lov - Give Me - Whitelabel

Chilly Gonzales – Othello – Gentle Threat - Solo Piano II

Odonis Odonis - Ledged Up – Fat Cat - Hollandaze

Royal Thunder - Whispering World – Relapse - CVI

Koreless - Lost In Tokyo - Whitelabel

King Creosote - Little Man – Domino - I Learned From The King

Friends - A Thing Like This – Rough Trade - Manifest!

Haleek Maul – 88 - Whitelabel

Dawnbringer – IV – Profound Lore - Into the Lair of the Sun God

Sango - Fica Caladinha – Bandcamp - Da Rocinha

Exitmusic - The Cold – Secretly Canadian - Passage

Micachu & The Shapes – OK - Whitelabel

Dropout Venus - Morning Star - Whitelabel

Die Zorros - Walrus eat Taxman – Voodoo Rhythm - Future

2:54 - A Salute – Fiction - 2:54

Joy Orbison - Ellipsis (Head High remix) – Hinger Finger - Ellipsis 12”

U BIOSKOPIMA: JOHN CARTER

Nije čak ni Kitscherica

Kada se Andrew (WALL-E, Finding Nemo) Stanton prihvatio rediteljovanja ovog filma pretpostavljam da se potajno nadao da će njegova adaptacija "Princeze sa Marsa" Edgara Rice Burroughsa jednoga dana biti prihvaćena i slavljena bar upola kao Star Wars. Otuda mu nije smetalo da baš ovaj serijal tj ovaj film uzme kao glavni uzor koji treba usvojiti i nadmašiti. Otuda je poraz Johna Cartera još neslavniji. Na našu sreću, Holivud uzima u obzir samo onaj finan$ijski aspekt, a tu John Carter stoji još gore- 250$m koštao, 280$m zaradio, a kako pola para ide bioskopima ne moramo da strepimo od nemilih nastavaka.

Kada je u pitanju priča, postavka John Cartera je drevna kao Biblija- bivši vojnik američke vojske potkraj XIX veka nalazi "magični" kamen koji mu omogućuje da se transportuje na Mars gde ubrzo postaje lider "pravedne" ekipe koja se bori protiv "zle" ekipe. Ako vi pomislite da usput stekne neobične saborce, vernog saputnika životinjskog porekla i na kraju oženi princezu, a ja vam to potvrdim, to i neće toliko biti spojler.

Burroughsovoj priči se i nema šta zameriti. Ona klasične obrasce bajke situira na planetu do nas, kombinuje naučnu sa epskom fantastikom i deluje kao idealan predložak za filmsku obradu. Ako se u priču uključi Stanton koji je i sa Finding Nemo i sa WALL-E, i što je još bitnije kao idejni tvorac i scenarista Toy Story, kreirao moćne univerzume za najmlađe generacije našeg doba, deluje da bi njihova kombinacija u najmanju ruku morala da urodi nekim novim Spielbergom. A nije. Bedno i otužno nije.

Za razliku od prethodnih Stantonovih ostvarenja ono što se kod John Cartera relativno brzo uočava jeste potpuni nedostatak duha. On dobrim delom potiče od pogrešnog izbora Taylora Kitscha za glavnu ulogu. Kitsch iako stasom i glasom jeste John Carter manjka bilo kakvom harizmom i šarmom, a za razliku od Marka Hamilla nema pored sebe Harrisona Forda ne bi li sebe učinio iole podnošljivim. Dakle, sa Kitschom koji je kao trećerazredna tinejdžerska imitacija western Eastwooda svi jedva čekamo da sa Zemlje odemo na Mars (idemo na Mars, idemo na Mars...) u nadi da će nas tamo sačekati nešto zabavnije.

A tamo deo glavnog kasta serije Rome (Cezar i Marko A.), McNulty i princeza od koje je jedino smrt dosadnija (I guess...), kao i neka četvoruka stvorenja sa kljovama koja su verovatno razrada one jamajčanske kreature koju nam je Lucas uvalio u Phantom Menace. Umesto da, kao Star Wars, stvori autentičan svet i da tu i tamo nešto citira, Stanton nemilosrdno citira čitave gromade svežih (Lord Of The Rings, Gladiator) ili već opelješenih (Ben Hur, Spartacus, Cleopatra) klasika. Mars je dočaran kao western pustinja na kojoj pravo niotkuda izniču neka cvetolika, kupolasta postrojenja, ljudi kao prevoz koriste neke brodove koji aerodinamikom podsećaju na viline konjice i uprkos svim tim čudima šibaju se mačevima! Svaki događaj vrvi od generičnosti i bez problema možete preskočiti čitave deonice filma, a da ništa ne propustite u praćenju radnje.

Filmovi koje smo gledali u Zimskom bioskopu su film kakvim je John Carter trebalo da parira i da se, uz malo sreće, i bez Tijanića, jednog dana u tom društvu nađe, ali čak i ako mu se to desi, sumnjam da će gledaoci ispred tevea biti raspamećeni kao mi kad smo gledali "stare" Titane, Samsona & Dalilu ili Westworld.

SELEKTAH: 2/ 10

U BIOSKOPIMA: PROMETHEUS

Kao što mi reče Miško Bilbija- sve izgleda kao pilot za neku seriju. Ali obeshrabruje već sama činjenica što ne znamo da li je u pitanju pilot za Lost ili Terra Novu

Ja mislim da je Prometheus odjednompravoniotkuda izrastao u nekakav megafilm koji se očekuje više po srodnoj liniji neostvarenog nastavka "kultnijeg" Blade Runnera, nego zbog toga što Aliens kvartet (sa potonjim kolaboracijama sa Predatorom) ima takvu vrstu kulturno-umetničkog značaja. U ostalom, svi trejleri i priča o "oridžinima" ljudi, mračna atmosfera, dizajn, Fassbender kao replikant... sve to ima više blejdranerovsku aromu i miljama je daleko od metalke Ripley i balavog elijena. A možda je to i bila namera. Udahnuti novu misteriju u već poznati ishod, smanjiti akciju, a zadati zagonetku... Zato je, ne i bez razloga, pozvan tvorac Lost-a, Damon Lindelof. A, pretpostavljam, da je ugovor sa njim napravljen pre nego što je, istotakođe njegov uradak, Cowboys And Aliens ugledao (pusti) mrak bioskopa.

Prometheus fenomenalno izgleda. Počevši od pra-ljudi (ili whatever...), preko broda (koji nosi ime Prometheus), planete na koju stižu, holograma, kostima, ljigavih gmizavaca do režije koja je iako osmišljena od strane starca Ridley-a čvrsta, stabilna, dobrog ritma iako na momente ne baš naročito maštovita kada su u pitanju akcione deonice. Fassbender je kao paranoidandroid koji će nas sve nadživeti apsolutno savršen i da ima pravde on bi trebalo da bude među nominovanima za Oskara sledeće godine. Baš kao i u Shame, a sad retroaktivno toga se sećam i u X-Men prikvelu, Fassbender ne ume da sakrije nekakav osećaj auto-gađenja, osećaj krivice pomešan sa osećajem stida. Ta stvar utaknuta u jednog robota i nadograđena beskrvnom arogancijom i apsolutnim nagonom za preživaljavanjem dala je jedan od najkompleksnije prikazanih robo-likova, usudiću se da procenim, ikada!

I to je sve dobro što o ovom filmu mogu da vam kažem.
A, da, glavna junakinja se zove Eli. Dok na kraju ne saznamo da je to zapravo skraćeno od Elizabeth. Bljak.

Sada o ostalom. Mahom lošem.

S obzirom na hajp, ali i bez njega, s obzirom na ideju da je ovo film koji se upustio u još jednu  ambicioznu potragu za ljudskim korenima to jest vrstom "intelidžent dizajna" koji nas je osmislio konačni ishod ove potrage zaista je banalan i ništa manje banalno dat. Još jednom imamo korporacije i njihove umiruće CEO-ove koji bi da požive večno, imamo jedno stizanje, malo drame i dug put pred nama na kraju. Imamo brdo nedatih odgovora, ali i pitanja koja baš ne bude naročit interes (SPOJLERČINA!!! praljudi su nas stvorili da bi nas uništili elijenima).

Ali, baš kao što je Miško primetio sve je nekako osmišljeno za format TV pilota, da TV-zagolica, da bude jasno i debilima i da ne plaši Diznija baš mnogo. U ostalom, Ridley je dosta bahato uzeo i par televizijskih zvezda iz senke (Idris Elba/ The Wire, Logan Marshall Green/O.C. i Sean Harris/The Borgias) koje su sunovratno iskorišćene za uloge koje su i statisti sa minimumom talenta mogli da sprovedu u onakvo delo. U ostalom, mnogo karakterizacije likova nema ni kod glavnijih likova, sem kod Fassbenderovog Davida kod koga je upravo mehanička doslednost ono što ga čini ledeno ljudskim.

Prometheus vas neće toliko razočarati koliko ostaviti megauskraćenim za osećaj bilo čega velikog ili posebnog. Dramaturški, on je klasičan sci-fi žanr o dolasku na drugu planetu, sa svim pratećim neprilikama, olujama, nezatvaranjima vrata i uljezima, kome je na početku dodato nešto malešno što treba da ga izdigne, i nakon čega sledi nešto pozamašno, što samo mi, gledaoci, znamo (mislim na četiri nastavka Aliena). Ali u njemu samom nema ničeg posebnog.

SELEKTAH: 5/10

THIS IS NOT A FILM

Možda je više od toga. Ali nije film

Prošle ili pretprošle godine jedna moja prijateljica bila je glasnogovornica akcije "Krug za Džafara" koja je inicirana na FDU-u kao vid podrške osuđenom iranskom reditelju Džafaru Panahiju. Ideja je bila da se svako slika sa nekakvim/u nekakvom krugu i da sliku pošalje na dati imejl. Ideja je bila idiotska, ismevali smo je gde god smo stigli i s obzirom da je Džafa i dalje u pritvoru izgleda da nije baš urodila plodom.

A onda sam pogledao ovaj film.
Koji je Džafar snimio u svom stanu i na USB-u u torti prošvercovao svojim zapadnim prijateljima, pa je u Kanu prošle godine predstavljen publici.

U torti.
Na USB-u.

Na ideju za film Džafar je došao blejeći sam na gajbi sa ćerkinim kućnim ljubimcem pola metra dugačkim gušterom Igijem. A sve to dok je čekao da vidi da li će njegova žalba uroditi plodom (nije).

Osnovna ideja bila je da nam prepriča, dočara kako bi snimio film po scenariju koji mu je odbijen od strane cenzora, a nakon koga mu je zabranjen rad na filmu (20 godina) i nakon koga mu sledi zatvor (6 godina). Priča se bavi devojkom koju roditelji zatvaraju u kuću i ne daju joj da ode u Teheran i upiše neku umetničku školu. Ironija sudbine, pomislićemo.

Džafar od tepiha pravi prostor njene sobe, pregrađuje ga samolepljivom trakom, priča gde je kamera, šta se vidi, kako snima, koja je poenta... Sve je interesantno možda prvih par minuta. Posle i njemu dosadi. On je već i pre ovog segmenta krenuo da snima svoju svakodnevicu iz koje saznajemo i za suđenje, žalbe, dešavanja u Iranu (vlada je baš tih dana zabranila čuveni praznični vatromet, pa su izbili neredi). A vidimo kako mu se i gušter penje na glavu.

Sve to nije naročito zanimljivo. Iako ne možemo, a da ne pokažemo simpatije za Džafarov napor da prevaziđe sopstvenu situaciju, kao i da ideju filma učini većom od života. Naročito svoga. Podseća nas na svoje velike hitove u želji da pokaže značaj glumca (naturščika) za njegov rad. Zatim ga vidimo kako se druži sa domarom svoje zgrade (šteta što od takvih segmenata nije sklepao film), a sve se završava njegovim približavanjem dvorišnoj kapiji (izvan koje on ne sme da izađe). Napolju su neredi, a on mora da pazi da ga policija ne vidi sa kamerom.

I Džafar je svestan da ovo nije film. Jer ovo nije sloboda.
Iako će svako od nas da pomisli da je mogao malo (više) da se potrudi, u kontekstu stvari očekivati tako nešto je pre odraz našeg sebičluka i arogancije.

U torti.
Na USB-u.

SELEKTAH: Drž se, Džafare!

DEXYS - One Day I'm Going To Soar (BMG)

Mlad duh u starom telu

Ja vam nešto i nisam slušao Dexy's Midnight Runners. Zbog Eileen sam probavao, ali taj northern soul, pa još sa irskim suplementima, me nije radio. Često i neopravdano napadani solo (covers) album Kevina Rowlanda, My Beauty, je nešto na čemu sam se najduže zadržao. Ako i toliko. (Znam da ovo poslednje nema smisla ovde reći, ali tooooooliko mi došlo). Tako da ja, zapravo, i nemam neku naročitu predstavu o njihovom opusu, a lagano otkrivam da su albumi o kojima se odlučujem da ovde pišem zapravo prijatna iznenađenja na nepoznatoj ili neinteresantnoj teritoriji. Nešto što me pokrene da slušam i slušam i slušam i evo ovaj novi album Dexys (da, skratili su ime) vrti se na poslu na ripit već treći dan bez namere da mi dosadi. Ili da me ostari.

Inače, Kevin Rowlands je bio na naslovnoj strani junskog broja Uncuta. Na skretanje audio pažnje na ovaj album nije toliko uticala činjenica da je Uncut odradio jednu od svojih najnekomercijalnijih naslovnica od svog nastanka, koliko isušeno, Johnny Cashovsko lice Kevina Rowlanda kome kao da je trenutak pre toga izvučena cevčica sa morfijumom iz vene. Pomislio sam- ako album zvuči kao što njegov autor izgleda ja ovo moram da čujem. I to što ću čuti neće me ostaviti ravnodušnim.

Slede neke stvari koje sam već rekao nekim ljudima u želji da ih privolim slušanju ovog albuma.

Irski momenti podsećaju na laganije Pogues. (A trebalo je da kažem Van Morrisona)
Richard Hawley je trebalo da snimi ovakav album. (A trebalo je da kažem- nadam se da hoće)
Siguran sam da sam nekome spomenuo i Lambchop (onaj deo njihove karijere oko Nixona).
Paul Weller je nekad bio sposoban da napravi ovakav album (to sad vama prvo kažem).

Po svemu ovome nekako je jasno da se ne radi baš o hipsterskom materijalu.

Mene je prvo osvojila iskrenost. Iako se radi o muzici koja je u osnovi dobrano tradicionalistička i samim tim sklona uhodanim obrascima pesme na One Day... zvuče sveže i poletno ili sveže kao cveće na grobu. Album je gore-dole sa raspoloženjem, ali to sve vreme čini zavodnički, sa željom da šarmira čak i kada se žali. Kao malo dete. Kao vrlo malo, nestašno dete. Potresno dok poručuje i ponavlja I am so lost I am so lost, jer znate da autor ima 59 godina.

Aranžmani meni deluju kao da su muzičari sa tri uva radili na njima. Recimo, Me, pa to je u osnovi Frank Sinatra, ili Lee Hazlewood, ili Robbie Williams, neki kalipso ritam prošaran laganom džezijanom sa klavirom koji ne prestaje sa melanholisanjem. Pesma ide, stane, našali se, nastavi, stane, leluja... Verujem da tako izgleda vožnja kadilakom. Teško da su ovo podočnjaci i mršave ruke Kevina Rowlandsa. Još više očarava što je ovo vedar duh njegove imaginacije. Isto važi i za narednu She Got A Wiggle, koja je klarinet u Rowlandovim rukama, ali osećate da bi Mick Jagger od ovoga napravio trubu. I razvalio. Strast kulja i kulja, i svaki put pre ključanja neko je skloni sa ringle. I vrati ponovo kad se malo ohladi. Bem ti!...

Neke pesme me zbog šaljive igre sa ko-vokalistkinjom Madeleine Hyland podsećaju an Lee-ja i Nancy, ali i na onih dvoje iz Beautiful South (dok im to nije postala rutina). A za sve to vreme kroz Kevina struji neki nenadrkani Van Morrison voljan da zapliva prolećem.

Huhhuuuuuuuu, jedva čekam da ovo pustim u kolima!

SELEKTAH: 9/ 10

MOĆ VEŠTICA 12.06.2012. Nema ničega, ali sve je jako lepo

via Twitter via b92.fm 

Ugandan Methods (Ancient Methods) - Beneath The Black Arch – Ancient Methods - Sixth Method

Flatbush Zombies - Face Off - Whitelabel

Retribution Gospel Choir - Something's Gonna Break – Sub Pop - 2

Jukebox The Ghost – Adulthood – Yep Roc - Safe Travels

Buttsteak - I Saw Him Burn His Head (Peel Session) - Bootleg

Na kamenjima - Poziv na ljubav, poziv na rat – nažalost, još uvek neobjavljeno

Hauschka – Radar (Michael Mayer remix) – Fat Cat – Salon Des Amateurs Remixes EP

Josephine Foster & The Victor Herrero Band - Brillante Estrella – Fire - Perlas

Ab-Soul - Bohemian Grove – Top Dawg - Control System

Kelly Pardekooper - Where's The Love – Bloodshot - Yonder

Jessie Ware - 110% - Island 12”

Saint Vitus - Blessed Night – Season Of Mist - Lillie: F-65

Hot Chip - Look At Where We Are – Domino - In Our Heads

Guided By Voices - Fighter Pilot – Fire - Class Clown

alt-J (∆) - Breezeblocks (B-Ju Remix) – PIAS - Breezeblocks (Remixes) EP

Peter Broderick - Everything I Know – Bella Union - Http://www.itstartshear.com

Active Child - Playin' House (Daytrotter Session) - Bootleg

Elti Fits - Reject (Peel Session) - Bootleg

Yasiin Bey (Mos Def) - Niggas In Poorest - Whitelabel

King Creosote & Jon Hopkins - Third Swan – Domino - Diamond Mine - Jubilee Edition

Wet Hair - Jane You Don't Decide – De Stijl - Spill Into Atmosphere

The Tallest Man On Earth - Bright Lanterns – Dead Oceans - There's No Leaving Now

Odonis Odonis - New World – Fat Cat - Hollandaze

MOŽDA JE TREBALO RANIJE

Harry, un ami qui vous veut du bien (2000.)

Sad vidim da Harry... nije prvi film Dominika Molla (Nemca na radu u Francuskoj) koji sam gledao u životu. Na nekom festivalu autorskog filma (correctmeifI'mwrong) gledao sam Lemming i koliko se sećam bio mi je strava (vredelo bi proveriti, al' kada?!...). Onako po sećanju čini mi se da oba filma metafiziče sa osmehom i tretiraju obične ljudske sudbine kao prilike za vrlo, vrlo neobična iskustva koja nepripremljenom gledaocu mogu da promrse moralne i mortalne konce.

U Harry-ju... imamo sledeći zaplet. Michel sa svojom suprugom i tri ćerke putuje u svoju vikendicu na odmor. Na jednoj benzinskoj pumpi sreće Harry-ja, druga iz škole, koga se jedva seća, ali koji pokazuje oduševljenje što je sreo svog nekadašnjeg drugara. Harry je u međuvremenu postao bogati i dokoni naslednik i nije mu problem da prihvati Michelov pro-forme poziv da svrati do njih...

Ono što sledi u Mollovom filmu mešavina je psihološkog trilera i vrlo pritajne crnohumorne komedije tokom koje ćemo se upoznati u kojoj meri jedan očigledni psihopata može da savije moral i shvatanja jednog naočigled normalnog čoveka, samo ako mu se obrati na pravi način. Tj njegovom egu.

Efektnost filma u najvećoj meri potiče od Daniel Baldwinovski izgledajućeg Sergi Lopeza koji pažljivo razmotava svog new age bogataša u pravcu jednog ne-toliko-hladnokrvnog ludaka čiji je pragmatizam samo drugo ime za njegovu psihopatiju. Naspram njega, Laurent Lucas, koji igra Michela, izgleda kao sve zbunjeniji student koji ponesen pričama o slavnoj i slobodnoj mladosti olako gubi strpljenjem sa robovanjem koje predstavlja bivanjem suprugom i ocem.

Pored toga, Moll u izvesnoj meri vrlo diskretno varira mit o prodaji duše gde jedna đavolika prilika praktično vabi nečiju dušu u svoje naručje podilazeći mu pričama o životu koji zapravo zaslužuje. Efektnost ove kupoprodaje ono je što filmu daje aromu, jer dobri momak i nije toliko suvereno dobar, dok s druge strane đavoliki Harry nije toliko hrišćanski sertifikovan demon koliko dionizijsko biće koje nema uske interese koliko sumanutu potrebu da kreativnom biću otvori put. Na nama samima ostaje da na bazi ono malo primera Michelove kreativnosti procenimo da li je Harry neuki debil koji je jedini živi fan Michelovih pisanja ili je u pitanju stvar vredna podrške. Kako nam poslednji kadar poručuje, sa Michelovim pogledom na sveže ispisano ostvarenje, jedan (ne)talenat povratio je samopouzdanje. Skoro kao da nas Moll čika da priznamo da je sve što se desilo možda imalo smisla.

Što se mene tiče fenomenalno vođena psihologizacija likova u drugom delu filma malo se gubi u previše zbrzanim i komično tretiranim tragedijama i zbog toga filma propušta da bude remek-delo kakvo je mogao biti.

SELEKTAH: 7 / 10

THE ROAD

Pristojan filipinski horor

S obzirom na univerzalni govor straha zaista čudi da iz Srbendije ne izlaze barem dva horora godišnje. Naročito u kontekstu činjenice da je praktično nemoguće sresti filmskog entuzijastu međ Srbljima koji ne ceni horore, a svi zajedno se horski vraćamo radovima Đorđa Kadijevića i tu i tamo (uz diskretno prevrtanje očiju) spominjemo i neka mlađa zlodela. Ali, ako neće Srblji, ima ko hoće- Filipinci.

Prva stvar na koju bih trebalo da vas upozorim u vezi sa ovim filmom jeste njegov bijedan budžet. Zbog te stavke i mnoge druge su pale u nemilost. Glumci su očigledno naturščici, a ako nisu onda nisu imali baš puno filmske (ili ikakve) prakse, scenografija je skromna, iako efektno korišćena, efekti osciliraju, ali oni najbolji smrzavaju, dok je u rediteljskom postupku uvek dostupni i skoro uvek pouzdani slow motion potpomogao neke začuđujuće poteze u pravljenju atmosfere.

Kao i u svakoj priči o hororu, bolje je prvo pogledati film. Jer slede spojleri.

Radnja filma je podeljena u tri celine koje se, s pauzama od po deset godina (ne znamo zašto baš tako) odigravaju u periodu od 1988. do 2008. U osnovi priče je nestanak dve grupe tinejdžera koje su nestale u različitim vremenskim periodima i policijska potraga za ovim poslednjima služi kao okidač za flešbekove u prošlost koji otkrivaju jednu drugu priču, o nasilju u porodici i korenima nasilja. Svaki segment reditelj Yan Laranas (čiji horor opus sada definitivno vredi potražiti) protkao je japanolikim prizorima duhova čija se jeza ne širi samo blic-šok pojavljivanjima, već i njihovim produženim boravkom u kadru. U nekim scenama čak ni posve naivna gluma filipinskih tinejdžera neće sprečiti strah da vas zagolica po kostima.

S obzirom da je film realizovan u jakom hrišćanskom uporištu nešto od jeftinoće telenoveličnosti "španskih serija" prodrlo je među likove i osujetilo ozbiljniju psihologizaciju sa kojom je Laranas evidentno i ambiciozno računao želeći da svom filmu podigne kredibilitet i u potencijalnim arthaus krugovima predstavi The Road kao žanrovsko sredstvo za kompleksniju priču o sjebanom Edipu. Ako mene pitate bilo bi mnogo bolje da je Edipova majka bila veštica.

SELEKTAH: 7minus/ 10

THE RAID REDEMPTION

Ovaj film bi trebalo da otvori FEST

Za mnoge će možda najšokantniji momenat u vezi sa ovim filmom biti to što on nije rađen prema nekoj video-igrici. Za sve ostale- da on sam već nije video igrica.

The Raid: Redemption je indonežanski samo tako akcioni film koji je režirao velški reditelj Gareth Evans. Ukratko: specijalna indonežanska policijska jedinica dolazi u jednu zgradu, koja spolja izgleda kao da je iščupana iz srca Novog Beograda, a iznutra kao đavolje iznutrice, sa zadatkom da uhvati glavnog kriminalca koji zgradu i stanare koristi za svoje mračne poslove. U zapanjujuće drskoj postavci- policajci kreću iz prizemlja i penjući se ka vrhu zgrade pokušavaju da prežive prepreke koje ih sačekuju na svakom spratu, Evans pravi krvavi kung-fu hustle koji će vas ostaviti ravnodušnim jedino u slučaju da ste još uvek u crnini zbog prerane smrti Thea Angelopoulosa.

Rečeno rečnikom prosečno obrazovanog Srbina- The Raid: Redemption je DO JAJA!

S obzirom na tvrdu formulaičnost zapleta (penjemo se, šibamo se, umiremo ili preživimo) RR uspeva da razvije nekoliko jakih metafora i da u žanrovsku matricu (osvajanje utvrde/ spasavanje zarobljenika) udahne pristojnu količinu srca. Pre svega, subverzija klasične ideje kućnog saveta i komšijskog odnosa i izdizanja obične stambene zgrade na nivo utvrđenja govori o nivou govana na društvenoj sceni, i služi kao pristojna kritika. Ali, to je manje bitno. Bajkolikost osnovne postavke- (spojleri!!!) brat ide da spasava brata iz kandži zla u koje je ovaj upao zgrožen kvalitetom dobra, zatim borba protiv jurodivog i nemilosrdnog tiranina... sve to daje snažnu arhetipsku kičmu rutini radnje.

OK, ako u pogledu toga šta će se nadalje dešavati i nema puno nepredvidivih momenata (nije ovo Tree Of Life...) Evans je, uz indonežanski tim koreografa, dao sve od sebe da se podsetimo zlatnog doba kung-fua, da krv poteče u potocima i da bude nekoliko vanserijskih die hard momenata, kako u ponašanju dobrih momaka, tako i onih loših. Očigledno je ambivalentnost verovanja u ispravnost sopstvenih sistema bila ključna za nešto senkovitije ličnosti glavnih junaka. U ostalom, sam kraj filma najbolje govori o tome da su realnosti naših junaka samo dve strane iste medalje.

Scenografija i kostimi su fenomenalni i dosta su doprineli brisanju osećaja mehaničnosti koji na momente ozbiljno jede radnju, dajući čitavom filmu nekakav svevišnjiji, iskonskiji osećaj, kao da se sve ovo zaista odigrava u nekom sartrovskom špageti paklu. The Raid: Redemption istančanom brigom za koljačinu izgurava sebe iz sterilne rutine "martial arts" (i sličnih "prema video-igricama") filmova i kroz tu "raskoš" nasilja kroji realnost koja ne postoji sama po sebi, ali duhom rezonuje bezdušnost vremena u kome živimo.

Nema sumnje da će američki rimejk koji je u planu biti sve što može pogrešno u odnosu na original. Plus Mark Wahlberg.

SELEKTAH: 8plus/ 10

DER RAUBER

Ovom nemačkom filmu se nema šta zameriti, sem sve što ga čini takvim kakav je

Mislio sam da je ovo austrijski film.
Jer u "austrijskom filmu" svi su odvratni, svi su spremni na najgore stvari koje čovek može da zamisli (pre svega kao zločinac, a tek onda kao žrtva), identifikacija sa likovima ne ide lako, sve je hladno i i ni likovi niti film ne traži bilo kakvu vrstu saosećanja.
Ovo moje mišljenje utemeljeno je u diskutabilnoj nagledanosti "austrijskih filmova".

Der Rauber (ili ti Pljačkaš) je film o maratoncu koji pljačka banke. Njegovo opsesivno bavljenje trčanjem ima konkurenciju samo u još opsesivnijem pljačkanju banki. Iako je bio već nekoliko puta u zatvoru (u kome je vreme provodio vežbajući i trčeći) prva stvar koju će on uraditi po izlasku iz zatvora je pljačka banke. Tokom pljačke on nikome ne nanosi zlo, njegova maska je beživotna plastična maska bez ikakvog izraza. Otprilike kakva je i slika duše ispod te maske. On nema prijatelja, rođaka, bilo koga ko bi ga zanimao ili ko bi se za njega zanimao. Osim devojke koju je upoznao u socijalnom centru. S njom ima intenzivan seksualni život (trči u nju?) i moglo bi se reći da nešto oseća prema njoj.

Sam film je zbirka manje više istih scena trčanja, pljački, trčanja, pljački, koje donekle crnohumorno menja samo kontekst- trkač će, kao predstavnik Austrije, biti najbolji maratonac Bečkog maratona, a posle toga će otići i opljačkati banku. Ponekad će i iznerviran neuspešnom pljačkom jedne banke otrčati do druge i opsesivnokompulsivno sprovesti drugu pljačku kako ju je zamislio. Duboko u sebi volim da mislim da je ovo kapitalistički odgovor na film Mlad i zdrav kao ruža, jer na isti način dezavuiše sistem, konstituente humanosti i neskriveno je mizogen. Jedino što manjka radikalnošću, što opet ne kompenzuje dovoljnim prisustvom humora.

Onog trenutka kada shvatimo da je trkač zapravo narcisoidni psihopata (er bi moglo tako da se kaže?) prekida se svaka mogućnost za simpatiju prema njemu i film postaje predugačko iščekivanje kraja. Činjenica da trkač umire sedeći (ups, spojler!) dodaje na ironiji, ali, kao što rekoh, ostaje nejasna poenta ovog filma, što nekako još više bode oči, jer, s obzirom da se radi o "filmu prema istinitoj priči", očekivalo bi se da je reditelj (Benjamin Heisenberg) hteo da nam objasni šta se zapravo desilo. A nije u tome uspeo. Čak, naprotiv, sve je još nejasnije.

SELEKTAH: 4/ 10

LAUREL HALO - Quarantine (Hyperdub)

O jednom fenomenalnom albumu koji mnogi već mrze

Nijedno od prethodnih Laurelinih izdanja nije me previše zainteresovalo za nju, a usudio bih se da kažem da me je većina lahko nervirala (jer sam salonski intelektualac, pa sam krhk). Povampirenje ideje da sint-pop treba zlorabiti zarad kraut i ambijent formi ne vodi ka zabavi koja bi meni prijala. Pa čak ni u kakvom takvom (Hippos In Tanks) pop formatu. Ne volim kada imam osećaj da muzičar odnosno muzika samu sebe istražuje, bez neke naročite želje da emotivno prione uz neko živo biće ili stupi u konfrontaciju sa njim, smišljeno i namerno. Sve je nekako delovalo studentski. Quarantine, njen debi album i prvi za prestižnu (mahom, uslovno rečeno, dubstep etiketu) Hyperdub je u odnosu na sve to ozbiljan doktorski rad.

Prvo, Quarantine se ne zove bez razloga tako. Slušanje ove muzike je "ili-ili".
Drugo, ovaj album je poprilično zahtevan. Kada kažem poprilično zahtevan mislim skoro neslušljiv. A kada kažem skoro neslušljiv mislim namerno, prekokurčevito nepodnošljiv. Naravno, ne celom dužinom. Ali u najboljim delovima.
Treće, ovo je jedna elektronska ploča koja ne ide toliko napred, koliko skakuće levo-desno.
Četvrto, a zaista vas ne lažem, ja sam ovaj album pustio prvi put s namerom da mi to bude i jedini put da to činim, kao i da sebi potvrdim da ime Laurel Halo treba da izbrišem iz sveščice onih kojima treba da ti šansu. Već na tom prvom slušanju shvatio sam ono prvo, oduševio se onim drugim i zaključio ono treće. Svako sledeće slušanje bila je prijatna repriza tog sleda stvari.

Sećate li se Nico? A onog goth-gospel kvarteta (beše) Miranda Sex Garden? Zamislite da je neko inspirisan i naslušan njihovih radova odlučio da pokaže fakin (moram da prefiksiram) Fenneszu kako malo do poslednje kapi krvi isceđenih vokala može da napravi čudo preko/unutar nečega što zovemo okeanom zvukova. Na Quarantine vokali i muzika idu svako svojim putem, nema ritma da ih poveže (sem nešto malo pulsiranja u zadnjem planu u Airsick), a, što je neobično za etiketu Hyperdub, nema ni basa da unese malo toplote. Quarantine je delo belog čoveka. Ili hubota.

Zašto mi se onda (toliko) dopada? Zato što ga (toliko) ne mrzim. Ako je to neki odgovor.

Deluje iskreno. Sva ta (mhm... pa moram to tako da nazovem) pičkobolja. U Years u lupu ide par nota na klaviru i zujanje frižidera (kunem vam se), a preko toga dva glasa, od kojih se ne zna koji više odgovara upravo umrloj osobi, u nekakvom arhi-folk maniru ljubavišu jedan s drugim. Da bi se sve to pretočilo u nešto naliko zvucima elektro-ždralova i galebova koji krstare nebom iznad puste obale. Atmosfera je jezovita. Kao da smo na Zemlji na kojoj više nema ljudi. Samo statika naših nekadašnjih života. Naši mali životi pretočeni u sećanja frižidera. Bojlera. Semafora. Zamislite kako bi to bilo kada bi istoriju ljudskog roda pisao semafor.

Quarantine zvuči kao neorgansko naličje opusa CocoRosie. Napor za održanjem ili postojanjem melodije je slab, a namera da se ona osujeti ogromna. Pri tome, Laurel Halo nije taj talenat. Ali Quarantine je područje borbe na kome on ima šta da pokaže. Baš kao i na albumima Nico, baš kao i u zurenju u jednu tačku, sve je to povod samo za aktivaciju našeg unutrašnjeg oka. Ili uva. Pri tome, Laurel Halo ima solidan osećaj da izbalansira svoje prisustvo i odsustvo, pa pesme neretko mogu i bez njega (kao u Joy koja zvuči kao surfovanjem blurovanim noćnim AM stanicama), a često (kao u efektnoj MK Ultra) on pravi mini-horove multiplicirajući svoj glas u portabl verzijama boemskih rapsodija.

Da, svestan sam da sve ovo što sam napisao može da se odnosi na većinu (nepodnošljivih) albuma Stereolab, ali ima ovde nečeg hipsterski "privatizovanog" (vratio bih se na pičkobolju, ako ne zamerate), nečega što ne nameće sebe kao još jednu varijaciju sopstvene estetike, već zaista (kao u genijalnoj Carcass) deluje kao snimak borbe sa zvukovima, elektro-primalno na način na koji moderna elektronika ne pokušava često (sem u drone varijantama Demdike Stare i sličnih (sa Modern Love etikete). Hm, Quarantine je pećinska elektro-opera. Philip Glass/ Bob Wilson fazon.

Upozorio sam vas.

SELEKTAH: 9minus/ 10

MOĆ VEŠTICA 05.06.2012. Bez kralja ne valja

via Twitter via b92.fm

 

Black Tambourine - I Remember You – Slumberland – OneTwoThreeFour EP

War – Brodermordet – Sacred Bones - At War For Youth

Damjan Eltech & Sajsi MC – Tata – Free Download – Od dvanaest do šest

Sophia Knapp - The Right Place – Drag City - Into the Waves

Pinkish Black - Fall Down – Handmade Birds - Self Titled

Auntie Flo - Yllw Fllw – Huntleys + Palmers - Future Rhythm Machine

Beach House - Myth (Air Drops Remix) - Bootleg

Black Cobra - Erebus Dawn – Southern Lord - Invernal

The xx – Devotion (live) - Bootleg

Bill Wells - Effective Demand – Geographic - Lemondale

Chet Faker - No Diggity (Backstreet Cover) - Bootleg

Variety Lights - You Are So Famous - Fire - Central Flow

Amen Dunes - Ethio Song III – Sacred Bones - Ethio Covers 7''

Bigg Jus - Game Boy Predator - Mush - Machines That Make Civilization Fun

Choir Of Young Believers – Sedated – Ghostly International - Rhine Gold

Rosenkopf - Human Love Song – Wierd - Rosenkopf

Bill Callahan - Heaven Help The Child – Drag City - Heaven Help The Child

Tu Fawning – Wager –City Slang - A Monument

Black Tambourine - What's Your Game – Slumberland – OneTwoThreeFour EP

Benjamin Damage & Doc Daneeka - Battleships feat. Abigail Wyles – 50 Weapons - They!Live

Retribution Gospel Choir - Poor Man's Daughter – Sub Pop - 2

Citizens! - Know Yourself – Kitsune - Here We Are

ELENA

Rusi vole to... da se preispituju oko svojih zločina

Elena je novi film Andreja Zvyagintseva koga, pretpostavljam, najviše volim zbog filma Povratak, a možda bi i više da smo gledali i njegov prethodni film, Izgnanie (nešto što će u skorijoj budućnosti biti učinjeno).

Film počinje virenjem kroz krošnju drveta u prelepi stan nekog od boljih ruskih kvartova dok zora lagano rudi. Film završava skoro istim tim kadrom, s tim što je sada u tom stanu jedna, uslovno rečeno, druga porodica, a dan ne sviće, već jenjava. Moglo bi se reći da se radi o bilo kojoj ruskoj porodici ili, možda, baš samo o ovoj.

Upoznajemo jutarnju rutinu starijeg para, Elene i Vladimira, a ubrzo potom saznajemo i osnovne informacije o njima, koje će stvoriti uslove za Elenin moralni (ako je) posrtaj koi u suštini čini ovaj film skoro pozorišnom "problemskom dramom". Dakle, Elena i Vladimir upoznali su se u poznim godinama, u bolnici gde je ona radila kao sestra. Venčali su se i sada zahvaljujući Vladimirovom bogatstvu uživaju lepo i harmonično pod stare dane. Sreću im kvare deca. Elena ima sina koji je nezaposlen i ne naročito sposoban, koji u malom stanu živi sa dvoje dece i suprugom. Elenin problem je stariji unuk koji će, ako ne upiše faks, morati u vojsku, a to u Rusiji znači i u rat sa Gruzijom. Međutim, za upis na faks preko veze, pošto je unuk, kao i otac, ne naročito sposoban, potrebni su penezi. Koje Vladimir ne želi da da, jer nije njegovo dete. Elena svoje tupavo dete brani napadanjem Vladimirove ćerke, koja, isto takođe, parazitski živi od očevog bogatstva, a skoro da nema nikakav kontakt sa njim. Do potencijalnog rešenja dolazi kada Vladimir doživi infarkt tokom fitnesa... Iskreno se nadam da vam nisam ispojlerisao previše.

Elena izgleda kao i stan u kome žive Elena i Vladimir: moderno, minimalistički, funkcionalno, prozračno, pomalo hladno. Da glumci ne govore ruski lako biste prihvatili i da je ovo neki skandinavski film, recimo. Ne znam da li je to mana, glede univerzalnosti tematike...

Ako mrzite da odmah na početku shvatite namere autora (kao ja), Elena vas neće mnogo razonoditi. Dilema u koju je autor stavlja jedna je od onih od kojih su i bolje drame napisane i čini mi se da je tu umetnost udarila u plafon, što se "gledanja na stvar" tiče. Jer ako će junak, šta god da uradi, pogrešiti, to je meni već malo predvidljivo i dosadno. A Zvyagintsev je ovde, bez naročitog virenja u psihološke neravnine likova, napravio jednu dramsku krletku, protkao je sa malo ironije (Elenina porodica i sam kraj/ ishod), praveći skoro jedan Dardenneovski film, u osnovi.

Svakako mnogo šarmantnije i zanimljivije od onog poslednjeg dna Romana Polanskog.

SELEKTAH: 6minus/ 10

AKTA MANNISKOR

I švedske serije pokazuju švecki standard

Da, Ameri su već kupili licencu da od ovoga prave svoju seriju. Ostaje nam da se nadamo da sve sve neće završiti kao sa The Killing.

Akta Manniskor je švedska sci-fi drama o jednoj ne toliko dalekoj budućnosti, koja je spolja (to je jedina mana, rekao bih) po svemu slična sadašnjem trenutku, sem po činjenici da ljudi već uveliko žive sa humanizovanim robotima (hubotima) koji su neka vrsta novog roblja i koriste se za sve moguće namene koje čoveku mogu pasti napamet. Što legalno, što ilegalno. Dakle, u Švedskoj obavljaju sve one poslove koje Šveđani neće, a imigranti s raznih strana moraju, a i majmuni bi mogli. Pored toga oni su u formi „poslovne pratnje“ postali družbenici muškarcima i ženama, a uz malo „doterivanja“ mogu da se osposobe i za razne druge stvari.

(slede ozbiljniji spojleri. odustanite)

Međutim, okosnicu serije Akta Manniskor (što znači „pravi ljudi“) ne čine sapunaste sudbine ljudi i robota (mada, na momente liči da je tako), već akciju stvara momenat da su neki roboti uspeli da se osamostale, kako fizički, tako i psihički, i da počnu da mislie, a bogami i osećaju samostalno. Njih predvodi Leo. A ne Neo. On je sin naučnika koji je smislio kod koji hubotima daje mogućnost da budu nezavisne i skoro „stvarne“ osobe. U ostalom, i sam Leo je polu-hubot, polu-čovek, sa vrlo komplikovanom ljubavnom i „Edipovskom“ pričom iza sebe.

U fokusu naše pažnje je petočlana porodica kod koje sticajem okolnosti završava hubotkinja (po Peščaniku) Mimi, koja je zapravo Leova devojka i za kojom ovaj traga još od jedne akcije koja nije baš najbolje sprovedena. S druge strane imamo razdvojene sudbine njihovih komšija, od kojih supruga odlazi sa hubotom i sinom, a suprug ostaje sam da kuje zaveru protivu robota. Naravno, tu je i iks-fajl zavera sa nekim tipom unakaženog lica, policajcima sumnjivog morala i Leovom majkom koja je, kako nam kraj otkriva, u nekoj nezavisnoj misiji. Svaka epizoda odn. sama serija kombinacija je situacija koje prate ostvarenje misije „pametnih“ hubota u njihovoj borbi za slobodu, zatim situacija koje ilustruju sve moguće bizarne okolnosti koje nastaju kada čovek živi sa robotom koji je skorrro kao čovek, pa rizikuje da se sa njim sprijatelji, saživi, a možda i zaljubi u njega...

Glumci koji igraju hubote su savršeni u svakom smislu, od njihovog „upravo smo išetali iz izloga“-izgleda do besprekorne kontrole mimike lica i pokreta tela do sitnih detalja „ljudskosti“ koji povremeno izviruju iz osveštenih hubota.

Produkciono, ali i rediteljski, Akta Manniskor apsolutno ni u čemu ne zaostaje za nečim što bi joj bio pandan (Stepford Wives?!) i predstavlja jedno od najprijatnijih TV iznenađenja ove godine. Bavljenje psihologijom ljudi, ali i hubota dobro je izbalansirano sa akcionim momentima tako da u seriji podjednako mogu da uživaju i oni koji su došli po neobične i autentične ilustracije ljudske psihologije, ali i oni koji koji traže nešto od X-Files akcije.

Mnogo, mnogo bolje od Selo gori, a baba se češlja i stoga me čudi da ovoga nema na Nacionalnoj televiziji.