TI – Vidimo se! (Samizdat)

Jesi mi Ti drag... al' mi je draža istina

suze roni size roni: powerty

Prošlogodišnji debi EP beogradskog dueta rođenih Makedonaca (Koliko dana) ubo je onu najtananiju moguću nit najređe sorte zvučne sofisticiranosti u domaćoj i susedskoj ponudi. Bio je prijemčiv ali bez koketiranja sa ljaxploatacijom (S.A.R.S., Dubioza...). Bio je dovoljno eksperimentalan ali i dalje stopostotni pop, daleko od stilizovanih šablona skidanja kape uzorima (Eva Braun, Lutke...). Bio je intiman a bez bedačkih sarkofaga (Goribor, Blockout) ili povišenog nivoa teatralisanja (Autopark, Nežni Dalibor). I najvažnije: nije bio fejk (ŽeneKese, Zemlja gruva, da ne nabrajam sve te Izdrži ribice, Mirka Lukovića i ostale “pop” lučonoše). Bilo je dovoljno da se posle deset sekundi slušanja lupiš po glavi i kažeš sebi: “Jebote, ovo je Ti!”. Instant prepoznavanje. Osećaj posebnosti. Za bend sa četiri snimljene pesme, super stvar.

Ne znam zbog čega, ali sve me to vezano za njih (tj. Ti) podsećalo na jedan od nekrologa Lou Reedu, u kome je ustanovljeno da je ovaj baja mogao da se koliko mu duša ište izdrndava sa Velvetima, sam sa sobom i sa Metallicom, ali je brate umeo da k'o iz (piip!) napiše, sklopi i otpeva i pesmu za sva vremena. (Perfect Day me oduvek smarala jer je, realno, pesma za buljaše, ološ-ribe & pičkice, ali je npr. Dirty Blvd. bila i ostala jedna prvoklasna bruka od trake - jednom je čuješ i stalno ti zvrnda u ušima. Provereni metod za kontrolu muzičkog kvaliteta) . Dakle uprošćeno gledano – Ti su momentalno imali u rukavu sve ono za šta su se svi ti Svinapodovi! i Zemlje gruva toliko trudili pa realno ništa vredno nezaborava nisu uradili (sem trenutne okupacije nekoliko bilbordova i preskupih reklamnih sekundi), a s druge strane su se u svojoj toploj i nežnoj (nazovimo je tako) elektroelektrici postavili kao apartna pojava na sceni, ono što je Repetitor (uglavnom spuštajući jarbole) na svoj način uradio na drugom albumu; ono što će (nadam se) jednog dana uraditi Straight Mickey and the Boyz na željno čekanom prv(ij)encu. Oslobodili su se okova sputavajuće, dogmatične Tradicije (mitski BGD 80ih) i potražili striktno svoj glas.

Zato su ljudi na prvi sluš i zavoleli Ti. Zbog toga se od Vidimo se! očekivalo mnogo. No, od ranije prisutna milozvučna toplina je sagorela i prepustila pozornicu hladnoći i ogrubelosti. Stopila se sa ambijentom sivila teatra senki začaranog kruga. Utisak je da ova zbrzana kolekcija bledih traka sa Petrolom (bendom pevača i gitariste Ilije Dunija) ima mnogo više od rodbinskih veza. I to nije vrlina, pre je deja vu: prvi Petrol mi je bio super, sa drugog mi se svidela samo ona jedna pesma za koju je rađen spot... prvi Ti mi je bio ekstra; debi mi zvuči kao produžetak drugog Petrola. Uz pozitivne primere, dovlatovski sam bio “sam sa nekim” ispijajući neku dobru kafu (npr. crveni Flert) na terasi; uz ove druge, išlo mi se kući u trenucima besciljnog listanja Glorije.

Čim smo se ugledali, ustanovili smo da nema više onih lo-fi oblina sa simpatičnim kotrljanjima nenametljivog Trajčetovog elektronskog bubnja unutar pesama za koje niko ne bi imao ništa protiv da se nikada ne završe, nešto kao osmeh na dečijem licu. Na njihovo mesto došli su distorzično-frenetični zubi koji nit' uspevaju da se zariju do krvi u meso nit' su nešto posebno za pokazivanje, ali bi trebalo da sjaje u bezizlazu lavirinta tame (kao što je to recimo slučaj na ubistvenoj Fugazijevoj razvaljotki Instrument Soundtrack). Boreći se na život i smrt sa tekstovima, Ilija ne uspeva da poruke u boci dostavi do onih(/one) kojima(/kojoj) su namenjene u uslovima izglobljenog zvučnog okeana čime se stvara efekat bure u čaši vode, i osećaja nelagode tamo gde je obećavan komfor. Emotivna lomača beskrajnog intimnog dijaloga koja plamti u stihovima ne poseduje ona sofisticirano pročišćavajuća svojstva, pre za sobom ostavlja garavost i čađ koju je vrlo teško sprati, uprkos nepostojanju sumnje u njeno spiritualno poreklo. Pričamo o ostacima sa zgarišta, veoma retko o celini (kao npr. u ponajboljoj pesmi Ke izgoram).

I tu po ko zna koji put dolazi do spoznaje hronične boljke aktuelne srpske “alternative”: u njenom srcu je nemoć. Nemoć da pokrene i preokrene, preobrazi i transformiše, ohrabri i oboji zvezde u crveno. Forsira se nejaka ambicija da nešto “poželjno” budeš, a skriva se mogućnost da silno postaneš ono što već jesi. Snaga se rasipa na upinjanje iz petnih žila da ti se neko svidi, a beži se glavom bez obzira od onog pogleda koji dovodi do zaljubljivanja do ušiju. (Auto)sugestija je maćeha. Glave su pune podstanara. U malo kojoj živi i sam gazda. Tiranija poželjnih slika prečica je do duhovne obogaljenosti. Pitajte Dorijana Greja.

Otvarajuća Smejem se još jedna je u nizu oda dezorijentisanosti i nepripadanju, motiva koji su već efektnije obrađivani u Petrolovoj Sve jedno je, mada joj je ideološki/estetski još bliža udarna Daliborova Samo magli. Zatim smo izloženi tretmanu isiljenih (recimo) MBV kovitlaca i ne tako prijatnim podsećanjima na trenutke kada je Plejboj pokušavao da skine produhovljene Bitlse tj. Kula Shaker uz već pomenuto pretresanje ljubavnih jada koji prerastaju u nemogućnost zasnivanja getoizovane prisnosti per se, što se može čuti u Našoj drami, jednoj od retkih upečatljivijih traka. Više sreće u idućem viđanju.

SLKTH: bled(o)/makedonija

NUMERIČKI : 3/10

KATY B - Little Red (Rinse/ Universal)

Svaka bi Beyonce da bude Katy B

Kad Little Red počne, sa Next Thing, i bas linijom koja kao da je skinuta sa Good Life od Inner City, jasno je da je ovo cura sa pedigreom.

Kad Little Red završi trebalo bi da svima bude jasno da je ovo cura i sa:
Ukusom.

Talentom.

Glasom.

Stasom.

Pa, jebote, šta bi vi još od jedne mejnstrim zvezde?

Katy B je izbila na prvo mesto najomiljenijih britanskih pop pevačica (i sada ga deli sa Jessie Ware) u trenutku kada je Lily Allen najavila penziju, a Ms Dynamite uspela da čak čitavu dekadu nakon svog fenomenalnog debija ne uradi ništa bitno. Katy-n On A Mission bio je "ženski" parnjak Original Pirate Material, The Streets, i sa istom svežinom i tinejdžerskom naivnošću mirio je sve one muzičke žanrove i uticaje kojima je do tog trenutka bio izložen.

Iako su prošle tri godine, moj utisak je da Little Red stiže da "zapravo" pokaže šta može Katy B. Iako je njen album dosegao vrhove liste albuma i ostvario šestocifren tiraž (da, znam da to znači od 100.000 do 999.999) Katy B se nekako samo najavila sa On A Mission, kao da se snaga tog albuma istrošila u singlovima koji su mi prethodili (iako je najbolji, Easy Please Me objavljen nakon albuma). Ona sama, nažalost, iako fenomenalan izvođač, ne pokazuje superstar materijal koji bi je prebacio na sledeći nivo. Katy B jeste ključna alatka u producentskoj konstrukciji, ali umesto da se sve oko nje vrti, ona je i dalje zadovoljna (samo) time da ona unutar stvari vrti i pokreće iste.

On A Mission je u ono vreme bio prvi "legalni" industrijski izdanak piratskog radija Rinse FM (koji je 2010. dobio licencu za legalno emitovanje) i nakon svih Dizeeja i Wiley-a koje su proslavili dejstvujući sa niza skrivenih lokacija po zapadnom Londonu. Baš kao što je Rinse FM uspeo da brojne žanrove, od grimea, dubstepa, funky-ja, i drugih podvrsta junglea i housea progura na komercijalne kanale i hit-liste, tako je i Katy B bila neka vrsta "šourila" za andergraund koji je industrija upravo kupila (iako originalno objavljen na Rinse etiketi, Polydor je, baš kao i u slučaju Little Red, preuzeo promociju i distribuciju). Sa njom tj i sa njom počeo je test terena za sve one James Blakeove, Jamie Woonove i Jessie Wareove koji će uslediti, a koji će u ovih par godina za nama postaviti templejt modernog britanskog (dance-)popa.

Little Red ide dalje i čini mi se pokušava da Katy B učini neformalnom britanskom Rihannom, u smislu sposobnosti, kompetentnosti i smelosti da pod svoje stavi različite žanrove, kao i da opasno komercijalno zvućeće melodije i produkcije izmistifikuje u nešto aromatičnije i specijalnije. Najbolji primer za to je aktuelni singl Crying For No Reason. Ovaj house-pop počinje Adelastim klavirskim introm ispod koga sevaju trans note koje najavljuju mid-tempo vožnju kakva se može izvozati samo ispod vedrog neba Ibize. Ali zahvaljujući sigurnom i upečatljivom vokalu Katy B i iskreno namazanoj produkciji zapravo se radi o "samo tako" rimejku Madonnine Like A Prayer, koja sa snagom refrena koji kao da je skovao Nelson Mandela na vrhuncu borbe, kreira najbolji pop singl ove godine (slobodno me citirajte).

Little Red je pop u pogledu svojih ambicija, ali sve ostalo kada se zaviri u muzičke matrice govori da se radi o vrlo delikatnom pokušaju da se svi dominantni plesni trendovi (a naročito retro-house (rane 90-te)) maksimalno podrede potrebama tržišta, a da pri tome ni u jednom trenutku granica "kompromitujućeg ukusa" bude pređena. Verujem da će neki od vas reći da je ta granica pređena, ali ja i dalje mislim da je Katy B skočila najdalje što je smela.

Kao što sam negde već rekao ili pisao uvodna Next Thing je totalno Good Life dvadeset godina kasnije kroz najseksipilniji saundersenovski house. 5AM je klasična prozračna Geeneusova vožnja koja iskusno simplifikuje 2-step produkciju kakvu je praktikovao Artful Dodger. Geeneus, a to je još očiglednije u narednoj Aaliyah (u kojoj gostuje magična Jessie Ware), obožava klasični zvuk house sintisajzera i tempo pesme uvek bazira na tom rifu. To oldskool oruđe u ovom modernom okruženju je ono što ublažava povremeno čizi zvuk albuma. Jedna od nekoliko ne-Geeneusovih produkcija, I Like It, koju je uradio George Fitzgerald, je robusnija i plesnija, ali ipak podseća na dane kad su Sugababes bile do jaja. Dug dubstepu ispoštovan je sa All My Lovin za koju, ipak, držim da više duguje belim izvođačicama osmadesetih (Debbie Gibson?) nego (ko-producentu) Jokeru ili bilo kom drugom promoteru sličnog zvuka. Tumbling Down mi je drugi najveći favorit, s obzirom da pokazuje drugu paletu vokalnih mogućnosti Katy B, a pri tome ima neki vrlo seksipilan retro-80s vajb skoro kao da se radi o PM Dawn obradi Duran Duran. Jessie Ware bi trebalo da se zabrine.

U Everything Katy, čini mi se, precenjuje mogućnosti svog glasa i u pesmi koja je pisana za neku Sabrinu Johnston ili CeCe Peniston ona deluje kao neko ko se trudi, i ne mnogo više. Njen glas jednostavno zvuči previše ravno, i belo. U nešto manjoj meri isto važi i za dosta bednjikav "soul" duet sa Samphom u Play, u kojoj vokali i muzička podloga vode nespojive priče. Interesantno je da kada god muzička podloga povuče ka tranceu, kao u Emotions (obratite pažnju kako je lukavo maznut rif iz Robert Milesove Children), Katy B sa istim vokalima deluje daleko ubedljivije i sočnije, i nešto što bi bio samo još jedan "Ibiza hitić" pretvara u maltene Everybody's Free (2 Feel Good) hitčinu. Najslabija stvar od svih je završna (barem kada je u pitanju regularno izdanje albuma), Still, u kojoj refren urnebesno podseća na onu Enigminu stvar kada ceo spot ide unazad.

Od pesama koje su razvučene po deluxe izdanjima mislim da je Wicked Love (Al Shux ova produkcija) svakako trebalo da se nađe na regularnom izdanju, jer se radi o prvoklasnom, razbijačkom hitu i pesmi kakvu Katy B, zapravo, juri da bi se ispela na tron preko leđa Ellie Goulding, La Roux i sličnih im. Možda bi nešto slično moglo da se kaže i za Hot Life Fire koja zvuči dovoljno "priglupo" da bi na američkom terenu koji je pripremila Katy (ali) Perry mogla da skrene zavidnu količinu pažnje. A taj "Perry" potencijal u B leži i u baladastoj Stay Down koja bi barem 4 od 9 američkih tinejdžerki mogla da odvrati od samoubistva (delom i zbog sint-linije koja poseduje istu vrstu melodrame kao one koje su skovale Falcov serijal Jeanny).

Možda je ovaj album bolji što je Katy B manja zvezda, i dok god je tako, to treba iskoristiti.

SELEKTAH: 8plusplus/ 10

OSKAR I/ ILI FEST: MAJOR

Čeka se Golubovićev rimejk

Major sjajno počne, zatim uroni u prepoznatljive vode auto-destruktivnog soc-realizma, da bi završio u ne-verovatnom i u tom smislu skoro apsurdnom trileru.

A sve počne baš lepo. Baš kao i ovi spojleri.
Policijskog majora Sergeja budi vest da mu se žena porađa. On seda u svoj BMW džip i onako nerazbuđen počinje da juri putevima neke ruske nedođije ka bolnici.
Usput mu sedmogodišnji dečak istrči na put  i on ga zgazi.
Potom majku zaključa u BMW i pozove svoje policijske ortake da vide šta im je činiti.
I mnogo kasnije kad oni dođu i skuju planove, apsolutno niko neće prići lešu dečaka, čak ni da proveri da li je živ, reda radi. I to je reditelj Juri Bikov diskretno i surovo ostavio po strani.

Od ove potencijalno "rumunske" situacije koja tek naslućuje razmere neljudskosti policijskih aktera, Bikov nas spušta stepenicu bliže paklu, kada stignemo u lokalnu policijsku stanicu koja je toliko neprimereno prljava, korumpirana i zla da na kraju čak deluje nerealno.
Moralni lomovi i drama najbolje su prikazani na stvarnom junaku ovog filma, Sergejevom kolegi Paši, koji dolazi da ga spasi i koji je prinuđen da "sanira" sve njegove greške (igra ga sam Bikov). Ovaj čovek od samog početka neprekidno se dovodi u nehumano nemoralne situacije i tera da čini loše stvari. Bikov ni najmanje ne želi da kaže da Paša nije navikao na to, ali da ovaj put čak i on ne može da zadrži gađenje i samo-prezir prema tome na šta je pristao.
Glupo mi je da još jednom konstatujem koliko je "ruski" ovaj ruski film.

Poslednja trećina filma, kad se on izokrene u krimi poteru za "izdajnikom" je i najslabija. Neka rešenja u pogledu bekstva, geografije i motiva istog nisu baš najjasnija i najuverljivija, dok je finale u koje je Bikov saterao Pašu i Sergeja ostalo bez emocionalnog vrhunca i "teške drame".

Film koji je počeo rano ujutru, završava kasno uveče, deluje, skoro na istom mestu. Nekako neverovatno lako, skoro kao da se ništa nije desilo. Nažalost, poenta takvog kraja i težina sa kojom je trebalo da nas ostavi‚ nije realizovana u pravoj meri, jer su nam glavni junaci već odavno od kompleksnih karaktera postali tanki i nezanimljivi "likovi".

SELEKTAH: 6minus/ 10

HELMS ALEE – Sleepwalking Sailors (Sargent House)

Ova riba je za trpeze sladokusaca i ekscentrika

upecao: powerty

Sasvim je moguće da sam u blogomanijskoj poplavi tamo na koncu prethodne i početkom ove decenije ulovio i preslušao prethodne albume Helms Alee – avaj, ne sećam ih se. Mreže bacane po mreži su tih dana konstantno bile pune, posebno, ajajaj, nazovimo je tako, “postrockerštine”, te je sva prilika da je HA ponuda na svojim počecima bila generička, što je od tada do dana današnjeg bila sve učestalija pojava u sve kanonizovanovanijem i samim tim nezanimljivijem žanrovskom obrascu. Na sreću, treći album je neviđena sreća – američki trojac je pronašao striktno svoj teren.

Nakon što je grupa iz Sijetla ostala bez svog dotadašnjeg izdavača – cenjene etikete HydraHead (u vlasništvu Aarona Turnera iz upokojenih Isis), koja je u međuvremenu prestala sa aktivostima, ideja je bila da se krene u sve popularnije diskografsko samopreduzetništvo. Zatim je bačena i ključna kocka – apsolutnom većinom svih prisutnih odlučeno je da se novi album pohrani na analognoj traci, koja je završila u rukama ljudi s etikete Sargent House, koja se naposletku i prihvatila izdavanja Mornara mesečara.

Koliko god da je bliska istini ocena da Helms Alee ponuda ni u kom slučaju nije podesna za uobičajeni slušni pop aparat, svojim bri-kolažom suštinski ne-pop sastojaka (math, prog, psych, post, noise pa i metal, te posebno zanimljiva privatavanja svih prozvanih sa indiejem i američkom muzičkom tradicijom), opet ne bi bilo fer ne napomenuti frapantnost njene poperske uglačanosti i kristalne čistote. Da sve bude još luđe i iracionalnije, nema govora da je u tom transferu na oltaru išta žrtvovano. Agresije ne manjka, ideje prosto kuljaju izvirući jedna iz druge; čitava priča je konkretizovana i izoštrena do novog nivoa u kome je samo nebo granica. Na toj koti lako je izgubiti se u pretencioznosti, no trojac uspeva da zadrži fokus i novom dinamikom osveži uveliko ofucani tiho-glasno šablon.

“Nabacivanjem” mesa na suve tehnikalije tj. prijemčivanjem neprijemčivog u mnogo mekšoj verijanti nedavno su se više (debi)-manje(drugi album) uspešno bavili Foals. Sleepwalking Sailors svojom hipnotičnošću evociraju uspomene na raniji (mnogo plodniji) opus već pominjanih Isis (LP Oceanic (2002)), a dvoglasje podseća i (više) na Kylesu i (manje) na Circle Takes The Square i njihov besmrtni debi As The Roots Undo iz 2003/4.  Dok su prvopomenuti nesumnjivo najbliža muzička rodbina HA, potonji su namedroppovani ne toliko zbog stilske sličnosti već zbog toga što su, kao i Helms Alee, dokačili Sveti gral sviranja – našavši striktno svoj prepoznatljivi zvuk.

U slučaju Helms Alee, pogonsko gorivo je ritam sekcija. Surovo distorzirani bas Dane James okidač je za nebrojene naftne mrlje, dok bubanj Hozoji Margullis (još jedna devojka, kakvo ime!) krasi spretno nađena ravnoteža između zategnutih ego tripova Larsa Ulricha na Metaličinom ...And Justice For All i igre u službi tima u kome gitarošu Benu Verellenu nije teško da pored takvih saigrača ponese kapitensku traku. Nijedna pesma s razlogom nije izdvajana: koliko god da je format albuma u ovo digitalno doba sahranjivan i proglašavan za relikt prošlosti, za njega postoji budućnost dokle god se snimaju komadi kao što je ovaj.

SLKTH: 8.5/10

OSKARI I/ ILI FEST: ENOUGH SAID

Mali, briljantan film

Ovako (treba da) izgleda "mali" američki, nezavisni film.
Znate onaj u kome u par dana ili nedelja ispratimo neka sitna dešavanja par junaka, zbližimo se sa njihovim željama i strepnjama, vidimo zašto su "seljaci", kao i koliko ličimo na njih, složimo se oko toga da život i nije toliko loš. Hepiend nije nužan, ali je poželjan.
Kad ga nema, iz nekog razloga, to više nisu "mali" filmovi.

Nicole Holofcener, autorka filmova Please Give i Friends With Money, izgleda je nakon pojačanog rada sa zanimljivim ljudima, pre svega kao rediteljka epizoda Parks and Recreation i Enlightened, uspela da omiriše i usvoji koliko je humor bitan za pričanje bilo koje priče. Rezultat je njen najbolji film (uzimajući u obzir samo ove koje sam gledao) i verovatno jedan od naj-feelgood filmova u poslednjih godinu dana. Jedina tužna stvar u vezi sa njim jeste da je to pretposlednji film Jamesa Gandolfinija.

Iskreno, ne znam da li je Holofcenerova, koja je i autorka scenarija, računala sa tim da će Gandolfini i Julia Louis-Dreyfus igrati glavne uloge, pa je sa tim na umu i prilagodila svoje likove njima u startu ili je imala tu neviđenu sreću da namiriše u kojoj meri su ovi dvoje idealni za napisane uloge. Jer zaista jesu i prava je šteta što do sada nisu imali prilike da se sličnim ulogama ili filmovima pozabave više. Ovde bih naročito da napomenem, ne samo zato što o pokojnicima treba govoriti sve najlepše, da je Gandolfini fenomenalan i da je bez ikakvih teškoća pokazao svima da Tony Soprano nije najbolje i jedino što je mogao da igra.

Kao što rekoh, priča je skoro na nivou anegdote. Razvedena majka odrasle tinejdžerke (Julia) na istoj žurci upoznaje muškarca i ženu. On će joj postati ljubavnik, a ona prijateljica. Kad bude već kasno za sve, saznaće da su on i ona jednom bili muž i žena, a kada bude još kasnije za sve, shvatiće da je mnogo ranije oboma trebalo da prizna da je to i sama skapirala.

Enough Said, kao što ime kaže, je film o mnogo stvari- odraslim ljudima čiji životi su na korak da zakorače u drugu i poslednju polovinu života. O razvedenim ljudima i problemima njihove reintegracije u svet tragača za ljubavlju. O očevima, majkama i deci i ko tu šta, posle nekog vremena, traži jedno od drugih. O iskrenosti.

Enough Said je duhovit film u kome se glavni junaci nisu uplašili da relaksirani time da u životu već nešto nisu postigli pokažu ili priznaju neke svoje mane- ona da je malograđanka (a šta je drugo nego njeno druženje sa new age pesnikinjom (Holofcenerin "regular" Catherine Keener), a on da je pomalo inertan i pomalo lenj. Ti "sitni" momenti filma instantno nas zbližavaju sa junacima i puštaju nas da se osećamo relaksirano. Nema ni jednog jedinog pretencioznog trenutka, sve je podređeno priči (čak i pomalo "primera radi" svrsishodni par kojim gospodari Toni Collette) i sve sve vreme prija.

Ne treba biti negativan.

SELEKTAH: 9/ 10

MOĆ VEŠTICA 25.03.2014. Sve nas je manje, a sve nas je više

MocVestica25032014 by Mislitemojomglavom on Mixcloud

Mickey - Lover Lover Lover (Leonard Cohen cover) - Bootleg

Wen – Signal – Keysound 7“

Islaja - Travel Light – Monika - S U U

A-Ha - Soft Rains of April (guitar version) – Warner - Scoundrel Days (Remastered And Expanded)

Towers - The Chosen – Eolian Empire - II
(prošli album)

Dead Rider – Weaves – Drag City - Chills On Glass

Odd Nosdam - L a d d e r s – Anticon - Trish

LUXXURY - MEETWOOD FLAC (LUXXURY EDIT) – Bootleg - LUXXURY EDITS (VOLUME 1)

Ti – Samokontrola – Bandcamp - Vidimo se!

Pod Blotz - Black Glass Monolith – Clan Destine - Glass Tears

Bobby Vee  - We're Going to Be Friends – Cleopatra - Rockin' Legends Pay Tribute to Jack White

Lost in the Trees – Unknown – Bootleg - Daytrotter 1/28/2014

Stevie Moore - Post Break Up Sex – O Genesis - And Now Our Lives Are Complete

Big Narstie - Brixton Glory – Mixtape - Whats The Story? Brixton Glory

Robert Ellis - TV Song – New West - The Lights From The Chemical Plant

Issue - Livin On A Dream – Mixtape - Liquid Wisdom

Teho Teardo & Blixa Bargeld – Buntmetalldiebe – Specula - Still Smiling

London Grammar - Hey Now (Dot Major Remix) - Metal & Dust – Hey Now EP

Joan as Police Woman - Good Together – PIAS- The Classic

ZEA - All Words have been here first - Makkum - The Swimming City

Theo Bleckmann - Army Dreamers – Winter Winter - Hello Earth! - The Music of Kate Bush

Ako vas mrzi da slušate emisiju, onda je možda preko potrebno da vas i ovako uputim na ovaj fenomenalni album. Obraditi Kate Bush nije lako, zna Maxwell. Obraditi ovoliko njenih pesama sa ovoliko hrabrih i dobrih ideja je skoro nemoguće. Odolite prvom utisku da je ovo skoro groteskno i naučite da volite Kate iz sasvim drugog ugla.


Jack Name - Born to Lose – Drag City - Light Show

Machinefabriek – Ax – Zoharum - Dubbeltjes

A Sagittariun - The Mid Has No Time – Elastic Dreams - Dream Ritual

Neneh Cherry – Cynical – Smalltown Supersound - Blank Project

Zašto Moć veštica više ne ide na Radiju B92?
Prethodnu emisiju možete preslušati ovde.

pišite na: mislitemojomglavom@gmail.com
pratite na: https://twitter.com/mocvestica

OSKAR I/ ILI FEST: IT'S ALL SO QUIET

Coming of age. U pedesetoj

Otac koji ne prihvata svog sina, jer ovaj više voli dečake, nego devojčice.
Otac koji bije svog sina.
Otac kome omiljeni sin slučajno pogine, a ostane mu onaj koga baš i ne voli.
Sin koji nije baš u stanju da pokaže emocije prema drugim muškarcima.
Sin u kome čuči gnev.

Sin koji brine o ostarelom i jedva pokretnom ocu.
I sve se dešava na farmi, "negde u Holandiji".

Briga sina o ostarelom ocu je vrlo kompleksna i filmski moćna stvar, zna svako ko je, recimo, baš nedavno gledao čudesni Payneov film Nebraska. I Nanouk Leopold nam nešto od težine te obaveze, sina prema ocu, pokazuje kroz mučne kadrove podizanja oca iz kreveta, presvlačenja i kupanja, kroz tišinu njihovog (ne)podnošenja. Poslednji dani su u pitanju pa svi nekako imaju strpljenja. Zagnjuriti glavu u taj nerazmrs prošlosti i sadašnjosti bilo bi dovoljno za film i po.

Ne kažem da rediteljka izvodi krive drine kada u takvu postavku suptilno ubaci činjenicu da je sin gej i da izvesna netrpeljivost oca prema sinu verovatno potiče odatle (spekulišem, nema dokaza), ali imam nešto protiv kada film, u drugoj polovini, pretegne na sinovljevu stranu i problem njegove emocionalne, a i seksualne inhibiranosti, kao i kada taj aspekt njegovog života bude predstavljen već viđenim dramskim sredstvima (nerealizovana avantura sa debelim mlekarom) ili kada pravo niotkuda u film upadne arthausični crni kamen u vidu mladog momka pomoćnika, za koga nije jasno da li je neki delinkvent na popravnom radu na farmi, stara ljubav (koliko stara s obzirom da izgleda kao da ima jedva 18 godina?), slučajni prolaznik odnosno "film za sebe".

A formalno sve izgleda kao "zakasneli" "coming of age" film u senci poslednjeg odnosa sa ocem. Sin (igra ga pedesetogodišnji Jeroen Willems, koji je, nažalost, nakon ovog filma preminuo) osveštava svoje emocije i seksualne porive i oseća kako sa svakom novom očevom slabošću njegova snaga jača. Od inicijalne mržnje koja ga je pokretala da pomaže ocu, kao vid trijumfalnog trljanja nosa, stvari postaju suptilnije i on u očevoj sve vidljivijoj slabosti nalazi dovoljno prostora da počne da mu oprašta i ponaša se možda ne toliko pažljivije, koliko pristojnije prema njemu.

I kada u poslednjem kadru zateknemo sina kako dečački leži u šašu sa rukom pod glavom, shvatamo da zakasnelo detinjstvo za njega tek sad počinje sa svim onim slobodama koje život, ponekad pokvareno, obećava. To je lep način da se pokaže nenadoknadivo propušteno i da nikad nije kasno, ali preteranim fokusom na sina, ostaje pozamašna rupa u odnosu sina i oca i to baš u onom delu u kome je trebalo da nam se pokaže kako se isti jeste tj nije promenio. Sramno pribegavanje rabljenim arthaus rešenjima sa sinom koji fetusno sklupčano leži pored mrtvog oca i mazi ga po ruci nije rešenje koje treba i intelektualno i emocionalno da nas zadovolji, naročito u kontekstu sirovog i oporog formulisanja njihovog odnosa kao fizički mučnog prebacivanja tereta iz jedne prostorije u drugu.

Ne verujem da ćete biti dirnuti.

SELEKTAH: 3plus/ 10

OSKAR I/ ILI FEST: MY DOG KILLER

Paradoks NGO filma

Šta god vi mislili o Paradi (a ja sam rekao šta sam imao) to je bio jedan od retkih primera pametnog NGO filma, napravljenog sa ciljem da se pozabavi određenim društvenim problemom (nisam rekao i da agituje za njega), ali u isto vreme konstruisanog tako da odgovori na, priznajem, niske standarde najšire publike. Ali koja je poenta skretanja pažnje na nešto, ako će to skretanje animirati nekolicinu tj samo one koji već zajedno sa vama misle slično o tom nečemu. Dragojević je od svih srpskih boraca za gej prava ovaj problem na jedan relativno prihvatljiv način približio najvećem broju ljudi. Ne dižem mu spomenik, ali cenim što je prostor za diskusiju proširen brojem diskutanata.

My Dog Killer radi sve suprotno. Ovo je jedna hermetična priča, sa antipatičnim i/ili odvratnim likovima, skoro besmislene radnje, isto toliko besmisleno okrutna, a sa vrlo jasnom agendom da ukaže na ponižavajući položaj romske manjine u Slovačkoj. Toliko ponižavajući da je Žozefina u više navrata pitala teve da li je tako nešto zaista moguće.

Izvesni Marek, koji izgleda kao skins i druži se sa skinsima, ima pitbula, živi sa ocem u nekom kućerku pored porodičnog vinogradića. Dakle, formalno ispunjava sve klišee u građenju ovakvog lika. Marek je uhvaćen u brakorazvodnu parnicu između oca i majke, tj očev pokušaj da proda kuću, što ne može da uradi bez majčinog potpisa. I on mora da posreduje između njih. Stvar dodatno otežava to što majka nosi "žig srama", jer je iz braka utekla sa Romom, sa kojim ima osmogodišnjeg sina. Praćenje radnje i hvatanje ko tu kome koga i zbog čega dodatno otežava majčin brat koji se pojavljuje kao kupac kuće, ali u kupovini komunicira samo sa ocem (?!!).

Rediteljka Mira Fornay upoznaće nas vrlo bukvalno sa mukama romske zajednice, dok će nas eksplicitnost neprijateljstva koje Slovaci iskazuju prema Romima ostaviti u ubeđenju da hosteli kakve je Eli Roth dočarao u svojim filmovima zaista postoje u Slovačkoj. Nažalost, njen postupak upoznaće nas i sa vrlo bednim, amaterski imitiranjem "rumunskog stila" prilikom režiranja, kao i o posve bednom nivou slovačkog glumišta.

A kada se na kraju ispostavi da glavni junak nije ništa drugo do psihopata, ostaće pitanje kako njegovo inagurisanje u nekakav prototip "prosečnog Slovaka" tj "prosečnog rešavanja 'romskog pitanja'" može biti uzeto kao mera za celu naciju. A nama gledaocima ostaje pitanje zašto bi iko od nas tražio da se bavimo jednim takvim junakom koji ne pruža ni trunku povoda za elementarnu empatiju, tj radi se o takvom bedniku i slabiću apsolutno nesposobnom i da u nama pobudi perverzno divljenje kakvo stvarni negativci nekada umeju. Čak ostaje nejasno da li Mira uopšte želi da njegovo ponašanje objasni nebrigom koju je porodica odnosno društvo pokazalo prema njemu, a ako to i pokušava- onda je ovaj film još besmisleniji.

SELEKTAH: 1/ 10

RADIO GAYBA Vol. 7: Slušaj najglasnije: bombardiranje bombardiranja specijal (DL)

Jer klin se klinom izbija

baca bombe: powerty

Petnaestogodišnjica agresije NATO na našu zemlju zgodan je povod za dubok naklon gospon Zdenku Franjiću, head honchu zagrebačke etikete Slušaj najglasnije!/Listen Loudest!, koja je za opštu kulturu i  muzički underground Balkana i šire učinila mnogo više nego sve ustanove kulture u radijusu od nekoliko soma kilometara.

Razloga ima nekoliko: naslov Franjićevih čuvenih kompilacija je Bombardiranje New Yorka koji sasvim lepo odgovara okolnostima našeg današnjeg okupljanja. Mnogo je bitnije to da je odnedavno čitav katalog etikete besplatno dostupan za skidačinu. Nisam još zaronio u taj bunar, kolekcija koja sledi je presek mojih favorita od ranije. Naravno, neki su ovaj put izostali, pre svih subotički Balans, niški Plasma-Arc Machining i sinjski M.O.R.T (o kojima je ovde već pisano), kao i beogradski Zemlja br. 9 (garant sam nekog zaboravio i među izostavljenima (i jesam – Zadrugu iz Zaboka)).

Oduvek sam voleo SG!/LL! izdanja zato što su pružala onaj neprocenjiv osećaj postojanja paralelne dimenzije. Nije bilo zamaranja propratnim informacijama o izvođačima, samo pesma i poruka. Slede fusnote i obrazloženja plejliste... Bombardiranjebombardiranja (iliti “bombardiran je bombardiran ja” (kako piše ispod foldera) je spremno za ličnu, personalnu i kolektivnu upotrebu.

01/ Majke – Moram pobijediti (S/T LP, 1988)

Jedno od prvih izdanja kuće i odmah hitac u glavu: Goran Bare prosipa svoju dušu šaljući garažnu poruku ljubavi uprkos spoznaji da je sve bilo i ostalo u kurcu. Klasično prevazilaženje u formi trominutnog žeženog pakla; trijumf duha nad tehnikalijama. Uz pesmu Lutak iskrivljenog lica, Moram pobijediti mi je all-time favorit iz opusa vinkovačke atrakcije.

02/ Kaotične duše – Moji snovi (su ponovo rođeni (Zauvijek LP, 1997; VA 2. Bombardiranje New Yorka, 1995)

I dalje smo u Vinkovcima, mestu gde se pelcer Partibrejkersa ponajbolje primio kako ste već čitali u onom antologijskom tekstu u Ritmu od pre 20 godina. Iako na rosteru izdavača od samih početaka, Kaotične duše su nekako ostali u zapećku, ali njihov nesporan kvalitet je bar što se ove himne misfita lako uočiti.

03/ Nepopravljivi – Samo me pusti (S/T EP, 1995; VA 2. Bombardiranje New Yorka, 1995)

Još jedna “bad music for bad people” poslastica iz Vinkovaca; garaža uprljana soulom – autentična makljaža.

04/ Messerschmitt – Jumpin' Jack Flash (Shake That Thing LP, 1993)

Po povratku iz škole, tamo početkom devedesetih, palio se radio B92 i upijalo znanje. Tako sam čuo i ovu obradu, i to pre originala; verovatno mi je zato i dan danas draža od verzije Stonesa. Čist kerozin.

05/ Debela Berta – Ljetna pjesma (VA 5. Bombardiranje New Yorka, 2002)

O ovom bendu ne znam apsolutno ništa, osim da je ovaj ska komad jedan od najsinematičnijih za koji znam. Muzika sva u slikama.

06/ Srž – Drkam (VA 3. Bombardiranje New Yorka, 1998)

Ako su Cacadou Look u Sama majstorski opevale aktivnost samozadovoljavanja iz ženskog ugla, Srž (o kojima takođe ne znam ništa) su se pobrinuli za poetsku sliku iz vizure jačeg pola.

07/  The Nitkovi – Tu gore preko puta (VA 5. Bombardiranje New Yorka, 2002)

Izuzetna stadionska studija o lokalnom mentalitetu i karakteru s potpisom mostarske grupe prilično precizno opisuje mehanizam kotrljanja masa po ulicama, ne zaostajući u deskripciji za Andrićevom Travničkom hronikom, možda i najzrelijim delom jedinog Nobelovca koji se (više puta) izjašnjavao kao Srbin.

08/ Statler & Waldorf Noise Erection – Znam što me čeka (Kancerogeno LP, 1999)

Još jedan hirurški precizan opis “mašine za mlevenje duša” (...Davaće vam satove/Slomiće vam vratove...) sa jedinog albuma ove istarske grupe za koju do dan danas nisam izvalio da li u njoj peva muško ili žensko. Ovo prilično rogobatno ime je još jednom zasijalo u pesmi Veliki mrak, uspeloj stilskoj vežbi na temu balkanske svakodnevice.

09/ Satan Panonski – Advokat (Nuklearne olimpijske igre LP, 1990)

Trulost SFRJ birokratije nije promakla pogledu najvećeg vinkovačkog punkera i hrvatskog domoljuba. “Tamnice naroda” više nema, ali je lešinarski impuls opstao i metastazirao u novonastalom neokolonijalnom ambijentu neoliberalizma u kome glavnu reč i dalje vode “stoka, kurve i podli psi”. Ako se složimo sa pričom o “prokletstvu malih razlika”, nesumnjivo je da sličan problem mori narod i s ove strane Drine, o čemu je još davno nadahnuto pisao dr Arčibald Rajs u svom monumentalnom delu Čujte Srbi! Čuvajte se sebe.

10/ Mlinski kamen – Stvoreno za nju (VA 2. Bombardiranje New Yorka, 1995)

Još jedna briljantna sinematična minijatura benda o kom takođe ne znam ništa, osim da uz Svinjsko korito ima ubedljivo najjače ime u katalogu etikete. Na sličnom, mada detaljnijem tragu je Ruska serija

beogradskih Baba. 

11/ Pasi – Surf i čekić ( VA 5. Bombardiranje New Yorka, 2002)

Spuštanje lopte uz instrumentalni primorski surf. Mirno more u Istri. Odličan naziv za pesmu.

12/ Valerij Skiperskih – Berega (VA 7. Bombardiranje New Yorka, 2003)

Ako se dobro sećam, ovaj bend dolazi iz Vladivostoka i sigurno je jedan od najegzotičnijih u najglasnijoj ponudi.

13/ Polja lavande – Polja (VA 7. Bombardiranje New Yorka, 2003)

Hrvatska se uvek mogla podičiti veoma razvijenom noise scenom. Polja lavande nastavljaju teror koji su započeli SexA i osiječka Why Stakla? (ima tu još kandidata ali sam pozaboravljao imena).

14/ Stomak – Pusti emocije (Flert EP, 2004)

Istarski Stomak je jedan od mojih omiljenih balkanskih bendova uopšte, a sa skoro besprekornog EP izdanja iz 2004. sam se odlučio da u konkurenciji nekoliko jakih/dragih kandidata u kolekciju ipak uvrstim Pusti emocije, verovatno zbog vandalskog miksa smehotresne iskarikiranosti i ozbiljne poučnosti. Mnogo zabavan bend.

15/ Goribor – Nemaš pojma (Ono što te ne ubije, to te osakati LP, 2003/4)

Pre nego što su postali regionalni Blockout za novi milenijum, Borani su bili perspektivan underground bend koji je umeo da pronađe i po koje svetlo i dašak topline u sveprožimajućoj tami. Nemaš pojma je nečuveno erotična pesma o teškoćama nalaženja zajedničkog jezika između pripadnika različitih polova.

16/ Nazis from Mars – Fuck You Anyway (VA 7. Bombardiranje New Yorka, 2003)

Još jedno suludo ime koje nije bilo teško spaziti i izdvojiti iz kompilatorske ponude zbog osobenog techno punk senzibiliteta. Više se ne sećam, valjda je u pitanju grupa koju čine Hrvati nastanjeni u Holandiji, ali ne držite me za reč.

17/ Schmrtz Teatar – Ništa (Dr Franjo Tuđman EP, 1998)

Zagrepčani ne samo da stavljaju tačku na ovu kolekciju, već i na izrazito velvetovski način u podvlače crtu ispod XX veka. Ovu pesmu je Drago Borić redovno puštao u svojoj radio emisiji Vetar i hrast, a u našem jedinom ličnom susretu tamo negde 2001. Borić se osvrnuo na ludačku hrabrost prilikom davanja imena ovom albumu, što je bez ostatka tačno. Ovim činom Schmrtz teatru uspeva da postidi sav potonji politički aktivizam na ovim prostorima, uključujući i Borićev.

TUNDE JEGEDE - Heritage (Xiom Music)

piše: Gazda Mario

Koliko je divan ovaj album! Slušam ga... i onda ga ponovo slušam...i slušam. Jednostavno, šta god da pustim posle njega, deluje banalno. Postoji takva muzika koja je više prirode. Useljava se u nas kao osećaj pripadanja nekoj naprednijoj kulturi, koja je sve prizemnosti ovog sveta odstranila uzvišenošću duha. Toliko neuhvatljivo za reči, tonovi koji izlaze iz dvadeset i jedne žice kore, lebde u sobi, mimoilaze se, trepere u talasima utopijskog ostrva, izgubljenog negde u svemiru i vremenu, kojem želimo da pripadamo.

Heritage je briljantno delo unutrašnje meditacije vrhunskog umetnika Tunde Jegedea. Sviranje na kori (zovu je i afrička lauta i afrička harfa) koje on izvodi je vanvremenskog kvaliteta, neophodnog za uspešno dočaravanje muzike nestale Malijske civilizacije. Kompozicije koje su se izvodile na kraljevskom dvoru te magične muzičke zemlje je iz zaborava izvadio kralj Jegede i poklonio celom svetu u vidu kulturnog nasleđa, albuma Heritage. Prošlost koja ovako zvuči je primamljivija od sadašnjosti. Zove da se okupaš u njoj, da uživaš na njenim plažama, da sediš u mirnim sunčanim prepodnevima pod senkom baobaba. Aristokratska muzika, gde je aristokratija pitanje duha. Podseća nas, da bez obzira na naše puteve, nemamo izgovor da ne prepoznamo lepotu. I da tražimo sopstvenu.

SELEKTAH: svila i kadifa

MARISSA NADLER - July (Sacred Bones/ Bella Union)

Februarski jul je kul u martu, ili- pogledaj, proleće je

... kada već ne možeš ti: Pera II Subota

Sacred Bones ipak ostaje moja omiljena izdavačka kuća. Mexican Summer plima poplavila nas je novim talasom šugejza i sanjivog popa, a ja i nisam neki plivač. Magnetizam Meseca ubrzo je učinio da splasne i povuče se (videćemo hoće li i koliko slušalac Franza Ferdinanda Vučić biti rezistentan na njugejz oseku).

Izdavač Mexican Summer jedan je od onih koji su na 40-godišnjicu objavili album Parallelograms Linde Perhacs, 2010. Četiri godine kasnije, 4. marta objavljen je njen drugi album, što čini 11 puta dužu pauzu od one između dva Warpainta. Za Lindu sam nedavno čuo od Sky Ferreire, sedam godina mlađe nego ja.

(Šta vam je, ja sam i [za] šugejz čuo tek s pune dve banke, videvši Autopark Na ivici u Šubiduu. Jagodina.)

Onda ne čudi što sam za dream folk saznao u večernjoj školi čija je jedna od nastavnica bila i Marissa N.

Četvrtog februara zvanično je izašao njen aktuelni album. Međutim, ispravno je procenjeno da će novi silazak Deep Purpla među Srbe obeležiti taj dan, pa je izdanje procurelo nekoliko nedelja ranije i služilo da se odmorim od Warpainta tako što se potpuno dotučem. Odmoran počinjem prikaz već od sredine.

Opisujući Drive Warpainta napisao sam da je to vožnja digitalne duše, 21 gram digitalnog pepela u digitalnoj urni (21 gr... završio je i kao Last.fm tag); jasno, bistrooki Conor Oberst jedan je od frikova u mojoj školi folka (uostalom, čujte mi samo emisije iz 2007). Opisujući Drive Marisse Nadler napisaću da je to odjek duše u proces/pu digitalizacije, s urnom kao rezonantnom kutijom akustične joj gitare (pretprošle subote objavljeno o ženama s gitarama važi i danas). Istoimenost pesme, druge srcovane (prva je Anyone Else), služi mi kao primer gitare koja nežno jeca, činilac koji izvlačim ispred zagrade u kojoj je jedanaest sabiraka/ pesama, da ih sve pomnoži. Istina je, nisu svi sabirci jednaki, neki čak nisu ni dvocifreni, ali posle poduže pauze u slušanju albuma, mogu reći da niti jedan ne bih izbacio iz zagrade.

Srcovane su i We Are Coming Back i Desire, a to što nisu i ostale, stvar je kalkulacije ili postojanja video spota; ili propuštanja njenog novosadskog gostovanja, te kaznenog odbijanja da joj se sasvim predam.

The Cyclist Conspirator, koji je Marissu i intervjuisao, pitao me kad su Sacred Bones toliko porasli da je objave -- kad Zola Jesus ilegalno sazidala neboder iznad tog podruma, a Jarmusch i Lynch plaćaju režiju.

Slobodan je bio slobodan i da pohvali privatizaciju pretprošlog teksta, pa i drugi parni završavam ličnim -- dvadesetdesete sam tada (i sada?) sveži Arcade Fire otpakovao pravo na mp3 plejer za Ohrid (inače ga nikad ne bih toliko slušao), i vizionarski začinio i njenim viđenjem No Surprises (i još nekim začinima s tribjuta Radioglavi), da me ne iznenadi iznenadna šetnja u albanski deo Skoplja (koji mi radi o glavi!?); 4 godine kasnije, dok se nadam julu (junu i avgustu) u Parizu, nadam se i da mi July tamo neće trebati. Će.

SELEKTAH: 8,88 (rizikujući da mi se odgovori nosanjem, osam/ vertikalna beskonačnost omiljeni mi je br.)

MOĆ VEŠTICA 18.03.2014. Jedan glas tebi, jedan glas meni

MocVestica18032014 by Mislitemojomglavom on Mixcloud

Tornado Ptice – True Faith - Soundcloud

The Notwist - Run Run Run – City Slang - Close to the Glass

Lil B - Katy Perry – BasedWorld 7“

Guardian Alien – Tranquilizer – Thrill Jockey - Spiritual Emergency

Boots – Howl - Soundcloud

Dead by Pregnancy - Got Killed – Bootleg - This Is What Feminism Sounds Like

Ljubavnici - Ruke plave - Soundcloud

Ava Luna - Sears Roebuck M&Ms – Western Vinyl - Electric Balloon

Lana Del Rey - Heavy Hitter – Bootleg - Young Like Me

Die Nerven - Blaue Flecken – This Charming Man - Fun

Denez Prigent - Gortoz a ran - J'attends – Barclay - Irvi

Have a Nice Life - Defenestration Song – Flenser - The Unnatural World

Angel Olsen - Hi-Five – Jagjaguwar - Burn Your Fire For No Witness

Rasprljeni Jelen - Ijao Mijao – Deciviliser - Vršačka Podzemna Muzika

Natural Child - Bailando Con Lobos – Burger - Dancin' With Wolves

Kassem Mosse – Untitled – Workshop - Workshop 19

Ricky Eat Acid - In my dreams we're almost touching – Bandcamp - Three Love Songs

Rolling Stones - Ruby Tuesday (backing track) – Bootleg - More Stoned Than You'll Ever Be

Mas Ysa - Life Way Up From – Downtown - Worth EP

Axxa/Abraxas - Going Forth – Captured Tracks - Axxa/Abraxas

Abstract Random – Playdead – Bootleg - This Is What Feminism Sounds Like

Joan as Police Woman - Holy City – PIAS - The Classic

Kodagain - A Traveler - Neobjavljeno

Vex - Pain (Demo) – Sacred Bones - Sanctuary: The Complete Discography

Domachi Stranzy - OhPusTehNo Fan C – Neobjavljeno - Zao-stavshtinah
"Došao bih ujutro do Kejkza i na skrnavoj opremi snimao naše trake, koje sam zatim u nedogled vežbao kod kuće. Burazer je sigurno odlepio koliko je puta bio prinuđen da čuje te pesme. Nekoliko godina kasnije, i on je postao reper, i time se i danas bavi. U međuvremenu, Kejkz je sukcesivno poboljšavao kvalitet svoje opreme, Miniću sam na prevaru oteo jedan mikrofon, a zahvaljujući stalnom vežbanju i dorađivanju to je zvučalo sve bolje i bolje." (Priča o Domaćim Strancima)

Zašto Moć veštica više ne ide na Radiju B92?
Prethodnu emisiju možete preslušati ovde.

pišite na: mislitemojomglavom@gmail.com
pratite na: https://twitter.com/mocvestica

JOAN AS POLICE WOMAN - The Classic (PIAS)

Ako piše da je "classic" i zvuči kao "klasik", onda mora da je...

Kada sam prvi put preslušao ovaj album rekao sam sebi- OVO JE NAJBOLJI ALBUM KOJI SI IKADA ČUO!
To je obično dobar znak da će mi se album dopasti i tokom daljih slušanja.
I tako i bi.

Sad bi trebalo da se prisetimo jedne stvari na koju sam probao da podsetim Joan kada je svirala u Beogradu pre par godina- a to je da se njena najbolja stvar nalazi na njenom prvom, istoimenom, EP-iju, i zove se Game Of Life. Kakvo sočno parčence "francuskog soula", Grace Jones i Joanna Newsom.
Nakon toga Joan je snimila tri albuma sa originalnim materijalom i jedan sa obradama (sa'ranjena She Watches Channel Zero, Public Enemy). Na njima je Joan, ponekad sa manje, ponekad sa više inspiracije pokušavala da ne postane "druga" Martha Wainwright ili "barokna folk pop muzika koja je OK sa se sluša u marketinškim agencijama".
Ako mene pitate, jasno je kao dan da je nakon Game Of Life sve vodilo ka The Classic. Jer Joan je romantična i bela.

Sama autorka objašnjava zašto The Classic zvuči kao "klasik" ovde i ovde i ovde. Hvala Peri Suboti na dojavi. Pogledajte, vaša opšta kultura je u pitanju.

The Classic me je baš iznenadio (momenat koji obično krasi albume kojima poverim titulu "albuma godine"). Nisam očekivao da je Joan toliko talentovana, da je ovakva muzika zanima i da joj je sve pošlo ovoliko lako za rukom. Da pojasnim. Ova muzika najbrže pokazuje imate li talenta ili ne, naročito za "ovu" muziku. "Ova" muzika je soul, ili još preciznije- beli soul. Onaj koji je doktorirala Dusty Springfield i par decenija nakon nje Shelby Lynne (na svom "drugom" debiju i u sve manjoj meri na potonjim albumima). I da spomenemo Adele. A nema boljeg načina da proverite da li nekom nešto ide lako za rukom, ako je konačni rezultat zvuči kao "klasik". Ako mene pitate "klasik" je pesma koja rekombinuje 95% elemenata iz najboljih primeraka žanra i na neprimetno primetan način insertuje ono nešto "novo" što sam autor donosi.

Na The Classic sve vrvi od prepoznatljivih materijala muzike sa kojom sam se ređe (pre nego retko) i radije (pre nego rado) susretao slučajno i nikada zadržavao više nego što treba. Pričam o boksetovima sa muzikom kojoj je kumovao Phil Spector, o Motown Singles kompilacijama voljum 1 do 10394848, o Bobby Womacku (i originalnom i reinkarniranom), Amy W., o zagubljenim divama iz filma 20 Feet From Stardom ... Ali Joan ne pokušava da zvuči crno. Ona pokušava da zvuči belo.
(Govorim o estetskim kategorijama, ne o boji kože, endžioovci!)

The Classic je album koji bi sigurno bio bolji da ga je snimila Dusty Springfield, malčice drugačiji da je to uradila Shelby Lynne, ali nikako bolji. I ne, nikako ne bi bio bolji, kuliji, hipsterskiji da ga je producirao Mark Ronson. The Classic zna na koji "klasik" (klasikE) želi da liči, kao i gde ima prostora da se protegne kako i koliko bi želeo.

Uvodna Witness pokazuje kako su vokalne mogućnosti Joan as Police Woman ipak bele, a ne crne. I ne pokušava to da sakrije. U aranžmanu ima više Lyncha, nego Spectora.
Singl Holy City (uskoro u svim reklamama na svetu!) zvuči kao soul klasik iz šezdesetih. Ali da li baš ne biste mogli da zamislite Roya Orbisona da ga izvodi? I Reggie Watts na kraju. Morao sam da ga spomenem.
(Već!) akapela klasik, The Classic, pre bi mogao da bude duet sa Lauryn Hill nego nešto što bi mogao da se nađe na njenom albumu. Joan tako štrči iz sve te podloge. Kao mjuzikl u Bronksu.
Good Together, sa svojih skoro sedam minuta trajanja, je bolji primer za to kakav je The Classic "klasik". Aranžman tretira klasičnu soul podlogu kao nešto rastegljivo od čega se može napraviti i prog-rock, naročito u drugoj polovini pesme. Bowie je radio ovako nešto, na Station To Station.
Get Direct je Shelby Lynne. Vrlo krhka Shelby.
What Would You Do mi je na keca bila najomiljenija. To je pet i po minuta predloška za nešto što na koncertima može da traje i petnaest, bez da ikoga smori. Jebi ga, možda je ovo vama Prince, ali meni je, kao što Joan reče, pre Neil Young.
Omaž Dusty je napravljen u New Year's Day (koja naravno nije obrada U2!). To je jedna od onih balada u kojima je pevačica kafanski na ivici eksplozije, ali se nikada ne bi popela na sto. Da to pokaže. I koliko Joan lepo i romantično peva! Dao bih joj svoje srce da ga slomi za potrebe pesme.
Shame od svih pesama najviše koketira sa "crnim" elementima. Ali Sheryl Crow (u svom najboljem izdanju) sprečava da se to desi. Duhovno sprečava.
"Klasični" njuoroleanski "sahranaški" zvuk očekuje nas u Stay (eto dobrog predloga, ako još uvek niste odabrali uz šta ćete u večna lovišta). Pesma neprimetno ima nekoliko sasvim različitih delova koje samo vapajni gruv drži na jednom mestu, a od koga ovi pokušavaju da pobegnu. I rekao bih da je cela pesma jedan dugačak fejd od početka do kraja.
Završni rege, u Ask Me, me uprkos Joaninim visokim tonovima jedino i samo podseća na Grace Jones. Naravno, ovaj rege zvuči benigno koliko i Clint Eastwoodov i nema ničega od Jonesine sveprožimajuće ličnosti. Možda se bez njega i moglo, ali refren je tako seksi. Letnji.

Opet sam prošao kroz sve pesme. I opet sam dodao jedan čvor na vezu sa njima.
Na omotu Joanino (?) telo premazano zlatom, dupli vinil, dobijete i CD za kola. Na sve se mislilo.
O, da. Čitav ovaj tekst nije ništa drugo do (ne)plaćeni oglas da ovo pazarite što pre. Jer iza svakog prolećnog zaljubljivanja krije se slomljeno srce na kraju leta. Budite spremni.

SELEKTAH: 10minus/ 10 (jer svaki klasik uvek mora da bude malo ogreban)
  

OSKARI I/ ILI FEST: PHILOMENA

Plakao sam u sebi. Kao ledena kiša

Nije teško poverovati da je ovaj film "prema istinitoj priči". A kad smo već kod toga ovako treba da izgledaju filmovi koji pretenduju da se pozabave nečim "istinitim" i pobegnu od toga što je više moguće. (Boane, take note!)

Teško je poverovati u ono što se desilo sirotoj Philomeni (i hiljadama žena poput nje). Teško je ne ostati do srži prožet razmišljanjem o tome kakav je ogroman nosač aviona i tuge prošao kroz njen život i pregazio je. Pa, ipak, ona je tu pred nama, kao simpatična bakica, komšinica, "tetka", u (još jednom) briljantnom tumačenju Judi Dench, živa, nekako blesavo svesna planine bola na čijem vrhu sedi. Teško je ne osetiti bes i ne biti fasciniran sa kojom lakoćom život i najgorče stene gura dalje. Teško je ne biti impresioniran kako je i najjezivije tragedije moguće ostaviti za sobom iako će se one vući za vama kao najmračnija senka natkrivajući svaki sunčani minut vašeg života.
Ono kad kažu da i "najveće tragedije" zapravo inspirišu na život i pokazuju koliko je život dragocen i kako u tom mraku čuči neki mali, neuništivi optimizam.
Penis!
Razumeti Philomenu znači rasparčati sebe u milione sitnih komadića koji će potom besmisleno postojati u kosmosu zauvek.
Ovo je crni mrak kome smo, u najboljem slučaju, prišli koliko i kavezu u kome se nalazi krvoločni tigar, i time pokazali da je zajednički život sa tom životinjom moguć!

Sa trinaest godina Irkinja Philomena nakon strasnog onenightstanda ostaje trudna. Njen ogorčeni otac ostavlja je u manastiru, gde časne sestre, nakon, recimo- slučajno uspelog porođaja, brinu o njenom detetu. Međutim kada dečak napuni četiri godine dolazi veliki auto i odvodi ga, zajedno sa još jednom devojčicom. Philomena ne može ništa da uradi, već samo da gleda kako ga odvode, dok i njen život odlazi sa njim. Na dan koji bi bio njegov pedeseti rođendan, ona priznaje svojoj ćerci njegovo postojanje, i sticajem okolnosti to sve stiže do ražalovanog BBC-ijevog novinara Martina Sixsmitha (Steve Coogan) koji se zajedno sa njom upušta u potragu za sinom.

I to neće biti jedna patetična potraga, "koja će zbližiti Philomenu i Martina, i na kojoj će se između njih uspostaviti odnos majke i (izgubljenog) sina".
I to nije film o vraćanju izgubljene vere.
I to nije film o ponovnom susretu.
I to nije film o mirenju sa prošlošću.

Zahvaljujući pre svega Cooganu, scenaristi i glavnom glumcu, i Stephenu Frearsu Philomena je skoro Sideways komedija o dvoje ljudi koji imaju potpuno različite pristupe stvarnosti i onome što im ona donosi. Sixsmith je ciničan, ogorčen i impresioniran u kojoj meri je Philomena samozapakovana u neku svoju priglupu, neobrazovanu, idiličnu realnost kojom bog i praštanje i dalje nemilosrdno vode glavnu reč. On je njen neizrečeni bes. A ona njegovo bezbrižno pristajanje.

U isto vreme Philomena, kao de facto ekranizacija jedne "human interest story" (tipa melodramske priče koja po novinama animira Filomene širom sveta, žene nenaročito obrazovane, upletene u živote junaka svih TV sapunica, lake na suzi) čini sve da deluje kao duhovita subverzija iste, da propita njenu moralnost i neminovnost njenih mehanizama- jer "život zaista piše najbolje priče". Philomena je u isto vreme i satira takve vrste priče, ali i njen legitimni promoter. Ovo je film težak kao "apel za pomoć maloj viubaciteime", a lahk kao Four Weddings and a Funeral.

I on je, bez sumnje, "film za tetke" najbolje vrste.
Za tetke u čijim srcima stoji jedan crni ugarak, sagorelog i vakumiranog sećanja, živa rana i ožiljak koji se jedva vidi.
Znam par takvih.

SELEKTAH: 9/ 10

OSKAR I/ ILI FEST: MANDELA. LONG WALK TO FREEDOM

Predug put

Mandela je bez sumnje veći od Isusa.
Nažalost, o takvim ljudima je teško snimati (dobre) filmove. Nažalosnije od toga je što Justin Chadwick (The Other Boleyn Girl) nije dorastao tom zadatku iako se za posao (pretpostavljam) kvalifikovao svojim prethodnim filmom The First Grader, o kenijskom starcu koji se bori za svoje pravo da prvi put ide u školu.

Pre svega, ideja da se u što većoj meri isprati Mandelina autobiografija istog imena bila je pogrešna. I/ ili neostvariva. U Mandelinom životu očigledno ima nekoliko faza i potencijalno je svaka od njih bila za trosatni film. Predzatvorska faza u kojoj Mandela od advokata postaje borac, a potom i "zločinac" jeste prva. Sama zatvorska faza, i to period na ostrvu je druga. Treća bi opušteno mogla da bude početak vladinih pregovora sa Mandelom i liberalizacija uslova njegovog zatvoreništva (meni je ova lično najzanimljivija). Četvrta bi pokrivala raskid sa suprugom Winnie, i bračni i politički. Peta i poslednja faza mogla bi da se bavi Mandelom kao državnikom i njegov dolazak na čelo Južno-Afričke Republike.

U Mandela- Long Walk To Freedom sve te stvari jesu pokrivene, ali u prvoj fazi bitnije je da je Mandela ženskaroš i jebač nego bilo šta drugo. U drugoj samo su naslućene muke rasističkog zatvora, a jedan od najaznimljivijih momenata, kad počnu da dolaze nove generacije političkih zatvorenika (koje misle da je Mandelina borba "mlaka") jedva da je zagreban. U delu koji se bavi pregovorima ima najviše dramskog, jer Mandela počinje da se nalazi između nekoliko vatri- bele, sa kojom pregovara, svojih saboraca, koji nisu najsrećniji što samo on pregovara i Winnie, koja je otvoreno protiv toga. Najličniji trenuci ovog filma su oni u kojima se bavimo Winnie, prvo njenim zatočeništvom, a potom i njenim sve otvorenijim sukobom sa Mandelom. Njena agenda je radikalnija i agresivnija, i samim tim njene muke su filmski atraktivnije, u ovom filmu čak toliko da možemo govoriti da je ona pokupila svu našu pažnju. Finale filma tj Mandelin politički uspon samo je ilustrativan i ni na koji način ne vodi epskom finalu, pa čak ni ovako mlakog filma.

Koliko je Idris Elba bio za ovu ulogu verovatno nikada nećemo saznati. Nije impresionirao, ali isto tako pošteno je reći i da nije imao čime. Nepravda je što ga je Winnie tj Naomie Harris u potpunosti nadmašila. Ipak, neki ležeran osećaj borbe za dobro, koji je Elba doneo u Lutheru, postoji i ovde i pasuje Mandelinom izbalansiranom stavu i umerenom pristupu. Uz svo dužno poštovanje prema Mandeli i domovini mu, isto tako ne mislim da je insistiranje na specifičnom akcentu bilo neophodno. Jer ponekad takve intervencije nisu ništa drugo do smešne.

SELEKTAH: 4minus/ 10

OSKARI I/ ILI FEST: THE SQUARE

(Treće) proleće na moje rame sleće

Jehane Noujaim, Kairka poreklom, već godinama se bavi tematikama Bliskog istoka koje su podobne za dokumentarce (kapiram da bi svi uskoro mogli da pogledamo njen cenjeni film Control Room). Otuda ne čudi što je, praktično od prvog dana, krenula sa kreiranjem The Square kad su promene zakucale i na vrata njene domovine. Zgodnost tih okolnosti odnosno činjenica da je u događaje mogla da se uplete od samog početka i da ih potom iz dana u dan prati svakako je najveća vrednost ovog filma- bićete vrlo jasno i detaljno informisani o razvoju situacije. Čak ne ni toliko tendenciozno.

Većinu ostalih stvari videli smo ili proživeli 1996. tokom šetnji ili uoči i tokom Petoktobarske "revolucije". Prizori mladih egipatskih "otporaša", intelektualaca, "običnih ljudi" koji su udruženi u misiji da svrgnu diktatora, neizvesnost, napetost, policija, pesma, "trg"... Sve to imate i ovde. S tim što Egipćani imaju i organizaciju "Muslim Brotherhood" (ime dosta toga govori) koja je prvo bila "uz građane", da bi potom napravila neke paktove sa vlastima i "izdala" revoluciju i potom se pojavila kao jedini pobednik vanrednih izbora. Što je bio direktan povod za nastavak proleća.

I sećam se kako su zapadni mediji (mislim američki, pošto samo te konzumiram) spakovali sva ta dešavanja u jedno proleće i toliko me ubedili u uspeh istog da sam ja tek gledajući ovaj dokumentarac shvatio da to nije bilo jedno proleće (u Egiptu), nego najmanje dva i po, i da isto još uvek traje.

Revolucija na stranu, The Square pokazuje zavidan "zapadnjački" standard demonstracija, pozamašnu sekularnost egipatskog naroda, ali, nažalost, i nerešiv problem, koji, čini mi se, krasi većinu islamskih država- a to je da jedni žele neka ljudska prava, a drugi su muslimani. I nije jasno kako se taj problem može rešiti sem diktaturom jedne struje. I to se u Egiptu upravo desilo- prvo je bio Mubarak, pa Morsi.

U filmu nema neke naročite dramaturgije, sem toga da par istih likova pratimo kroz godine revolucije, i da neke od promena u zemlji vidimo i na njima samima. Najveći deo ovog materijala "već je viđen" tokom bilo kojih demonstracija prikazanih na CNN-u, a neke poput, gaženja ljudi bornim vozilima, poželećete i da niste videli.

Kao memory stick jedne istorije ovo je zanimljivo, kao film ničim naročito.

SELEKTAH: 5minus/ 10

OSKARI I/ILI FEST: DIRTY WARS

Da li je ikada bilo američkog vojnog angažmana koji bi mogli da nazovemo "čistim"?

Nisam oduševljen. Nisam Amerikanac. Možda zato.

Jeremy Scahill je američki novinar koga čak i oni koji ga podržavaju otvoreno zajebavaju na račun toga što je i dalje živ tj čuda da ga vlada nije već ubila. Imate to u samom filmu, a i u jednom od recentnih gostovanja kod Mahera (čita se "Maar", znam). On je otvoreno odan potrazi za istinom koliko god ona bila porazna po državu iz koje nam stiže.
Međutim, njegovom filmu (koji je njegov, jer je nastao na osnovu njegove istrage i potonje knjige o tome) ne pomaže puno što Scahill sve vreme ima izraz lica hrabrog dečaka koji se sprema da zaplače zato što ne može da promeni sve nepravde sveta. I kao da mu je to malo poremetilo rad bešike.
I kao da se pomalo plaši svega. Toga.
Što je ljudski.
Ali nije naročito filmski. U ovom filmu.

Film se bavi onim što, izgleda, samo Amerikanci ne znaju- njihova vlada, armija, kontra-obaveštajne službe vode prljave ratove i tamo gde ne ratuju. Film je naročito fokusiran na seriju napada (mahom dronovima ili specijalnim američkim jedinicama od "živih" ljudi) koji su izvršeni gerilski na malim oblastima i kojom prilikom je poginulo više civila, a nijedan "bed gaj". Scahill putuje od Avganistana, preko Jemena do Somalije, zonama već polu-sahranjenim siromaštvom i "unutrašnjim poslovima", u kojima Ameri love Alkaiđane ili se udružuju sa lokalnim krimosima (možete li da zamislite kako taj svet izgleda u Somaliji?) u borbi protiv njihovih pomagača.

Scahill je svime time zgrožen i zgađen, a očekuje da mi ostali budemo iznenađeni. I šokirani. I ne kaže nam šta da uradimo tim povodom.
Ali očekuje da njegova zemlja uradi nešto, i on upiruje vrlo jasne prste u vrlo konkretne osobe, ali Obamina mašinerija, od koje su neki očekivali da jebe živu silu, ne jebe živu silu i čini mi se da je u ovom filmu najgore prošao Obama koji sa takvim tipom napada računa kao budućnošću američkog ratovanja. Čemu je sve prikazano u filmu, izgleda, samo serija (ne)uspešnih testova.

S obzirom da je film sniman na vrlo talibanastim lokacijama dobro je da je uopšte bilo šta snimljeno, ali to ne može da zameni vrlo "elementaran" izgled filma sa krajnje funkcionalno osmišljenim scenama i iskorištenim snimcima.

Čini mi se da nominacija za Oskara nekako limitira efekat filma, jer ga kontaminira kroz kvazi-prihvatanje.

Verovatno će biti kultni film kad ubiju Scahilla. Do tada, i ne morate.

SELEKTAH: 5/ 10

RAZNI IZVOĐAČI - Samo budi jednostavan – Jason Molina Tribute (Pop Depression)

Po nekoliko pogodaka i promašaja - dovoljno baruta u ovoj pušci

jaše konja: powerty

Ako je kompilacija Jutro će promeniti sve (PGP RTS, 2007) označila rađanje tzv. Nove srpske scene, a zlosrećne prošlogodišnje Pesme ispod pokrivača njenu simboličku smrt, za treći kompilatorski poduhvat Ivana Lončarevića, koncertnog promotera, autora radijske emisije Pop Depression i sportskog komentatora (nije mi se još desilo da mi je prošao tiket na ijednom meču koji je komentarisao; uz kolegu Šaranovića i one komentatorske neznalice sa Sport kluba koja pokriva argentinsku ligu ubedljivo najveći TV maler), može se odmah izneti ocena da ima određena reinkarnatorska svojstva. U boljim trenucima obećava i daruje novi život.

Delimično odgonetanje tajne uspeha tribjuta posvećenom lane umrlom Jasonu Molini, kantautoru, dobrom čoveku i metalcu, skriva se u sve širem radijusu balkanskog americana kružoka čiji su potporni stubovi upravo Lončarevićeve muzičke aktivnosti. Kvantitet ipak a priori ne obećava i kvalitet, i šou su ovaj put ukrala mahom lica poznata sa prethodnih Pop Depression prebrojavanja.

Kompilaciju naslovnom numerom otvara beogradski Went u prijatno iznenađujućem konkretnom izdanju, mnogo strukturisanijem nego što je bila njihova koncertna eksperimentalna-u-pokušaju ponuda iz recimo 2008. kada sam ih gledao kao predgrupu Ani Never, na mestu na kome ovih dana enfant terrible srpske književne scene Vidojković promoviše svoje urnebesne knjige. U tradicionalističkim mirnim vodama popular(izova)nih prestoničkih izvođača Ane Ćurčin i Stray Dogga i ranije mi je bilo hladno, i taj osećaj i nakon najsvežijih pljuskanja slapovima zvukova i dalje dominira.

Temperaturu podiže Ivana Lulić, nesumnjiva diva iz Špišić Bukovice pored Virovitice, obradom pesme Lioness. Iz nekog razloga podseća me na Dianu Krall, možda zato što (mi) liči, 'bem li ga. Ika očekivano briljira u živom izvođenju Coxcombe Red trojca On Tour, a za highlight se pobrinula još jedna stara zvanica sa PD spiskova, Ilija Ludvig, koji je za desetoipominutnu Ring The Bell navukao Chrisu Reai košulju sa žaboom od fine čipke, dao mu ključeve od kola i poveo ga na put bez krajnje destinacije.

Dobrodošloj prinovi Ej Marks (valjda su iz Beograda) pao je neprijatan zadatak da nastavi s teranjem kompilacije nakon njenog vrhunca, što je poduhvat koji je elegantno rešen čvršćim rokerskim tretmanom trake I've Been Riding With The Ghost. Duhovima se u dijametralno različitom, na ovoj kolekciji sigurno najeksperimentalnijem suisajdovskom ključu (bar za ove uši) intrigantno bave i Cadavre u zaključnoj Not Just A Ghost's Heart.

Jasno, susreti ovog tipa mogu se meriti i po tome ko je na njima izostao, a ne samo ko je prisutan. Neki (recimo požeški Mothership Orchestra, pre svih) bi se sasvim lepo uklopili, no nema posebne potrebe za cepidlačenjem, odnosno teranjem maka na konac (tj. beating the dead horse, što balkanski pop/whatever po mnogim merilima jeste). Kompilacija Samo budi jednostavan, za koju je omot radio Andrej Dolinka (nekada član bečejskog lo-fi trija Superstudio), je digitalno besplatna, a ograničen tiraž cedeja sa bonus trakama najavljen je za Record Store Day, koji se proslavlja svake treće subote u aprilu.

SLKTH: has its moments/ flawless

THE NOTWIST - Close To The Glass (Sub Pop/ City Slang)

Muzika uz koju se gledaju fotografije

Silver Apples
Sparklehorse
Daniel Johnston
Stephen Malkmus
Flaming Lips
To su izvođači koji su mi pali na pamet dok sam prvi put preslušavao ovaj album. Meni dovoljno da skapiram da sam in the presence of greatness.

Kraj devedesetih.
Folkotronika.
Amnesiac.
Porodični albumi. Brdo porodičnih albuma. Ovi ljudi, tu pored tebe, i isti ti ljudi, pored tebe, ali na slikama.
Godineprolazenervoznimkorakomuveksezavršisanekomodnašihpesama.
Blue Box.
Prva pesma na albumu zove se Signals. I ona je o svim ovim stvarima.

Mislim da sam sa 15 godina osećao nostalgiju za prohujalim vremenom. Ne znam kako sa 38 stvari mogu biti lakše, ako je tog vremena samo više.
Nikad nisam bio fasciniran onim što će doći. Prošlost je daleko zanimljivija. Naročito kada sećanja počnu da se dezintegrišu zbog loših uslova u kojima borave.
Na prošlost je tako lako uticati i moguće ju je iz godine u godinu menjati. U svoju korist ili na svoju štetu.
Još uvek nisam provalio šta je u prošlosti tako nepromenljivo.
Pokušavam da vas uvedem u, po mom mišljenju, emotivni ton ovog albuma.
Ovo je krautronika, folkotronika, koršćenje jednog ili više žanrova koji su jednom (ne tako?) davno bili indikatori novog, futurističkog, progresivnog.

Close To The Glass skriva se iza brda analognih mašina, ali vapajni glasić Markusa Achera je tu, na resici vašeg uva. Njegov glas je ono sada, sveža kopča sa vašim srcima. Svi ostali zvuci su prošlost. Orkestar Nostalgija ili Noćna mora.

Sećate se The Notwist? Nemačkog kvarteta koji je početkom dvehiljaditih objavio jedan fenomenalan album, Neon Golden (City Slang, 2002), a pre toga je imao još nekoliko albuma za koje baš i nisam mario. Kao ni za one posle. Close to the Glass deluje kao da se nastavlja na taj Neon Golden, samo računa sa nostalgičnim suzama zbog privremeno okupljenih Pavement. Jedna pesma, Seven Hour Drive, čak zvuči kao Pavement, sa Terror Twilight, recimo.
Ali više sam se setio Pavement zbog tog kurcobolećivog studentskog osećaja koji provejava albumom, baš kao što je na prvom ili drugom (ili trećem ili četvrtom, pa i petom) albumu Pavement. Tog osećaja da se iz srca moraju isvirati sve emocije koliko god kontradiktorne i nezavršene bile. Tamo sa gitarama, ovde sa analognim sintisajzerima. Eksperimentalna šetuckanja i blesavljenja rezultirala su albumom koji pored toga što zvuči vrlo iskreno, zvuči i razmaženo, nepretenciozno i u dosta slučajeva magično. Jedan od tih slučajeva je Run Run Run, mala pesmica koja se neprekidno davi u moćnim zvucima, a u njenom srcu je melodija tako tužna. Kao oproštaj.
Silence is on. Since you been gone.
Pa da ti jebem trista majki!

Interesantno je da sam zaboravio da Notwist postoje. Interesantno je i da sam zaboravio njihov zvuk. I uprkos pobrojanim muzičarima što više vremena provodim sa ovim album sve mi je jasnije šta je neotuđivo Notwist(ovo) u svemu tome, kao i da toga nema baš malo. Ali Close To The Glass pripada privatnim stazama. Ne vidim kako će ovaj album (čak ni ako ga Sub Pop u Amerikkki izgura kao novi, bolji Postal Service) promeniti bilo šta van privatnih staza.

7.8 u Pitchforku i mnogi će ga s razlogom zaboraviti.

A baš tu u prošlosti počeće njegov pravi život.

SELEKTAH: 8plus/ 10