VERONICA MARS

Tri sezone i, nažalost, film

Neke stvari su mi očiglednije sada. Te 2004. kada je premijerno emitovana Veronica Mars je dejstvovala u paketu sa čitavim jednim (Novim?) talasom televizijskih serija (24, Lost, Desperate Housewives...) koje su se otimale za našu pažnju i kao da su u tom paketu do izražaja dolazile samo njihove vrline, i naša otvorenost za njih.

Dok je išla špica filma Veronica Mars, koja natenane upoznaje ili podseća gledaoca ko je i šta Veronica Mars bila i kakva su njena putešestvija tokom tri sezone na televiziji bila, očigledniji su njeni koreni, njena, u suštini, konzervativna struktura, kao i sve načinjene inovacije. "Detektivska serija za tinejdžere", sumnjam da bi iko pre 10 godina tako diskvalifikovao Veronicu Mars, iako je ona deset godina kasnije, zapravo, samo to. Tada, ona je imala neki svež seksipil, njen feminizam nije bio nametljiv, na nivou čitave sezone njena priča duhovito se bavila tinejdžerima, i oni su delovali kao godinama daleko od melo/soap-drame kojom nas je radovao O.C., iako nisu.

Veronica Mars je nastao na inicijativu fanova, koji su nakon nekog vremena prestali da se nadaju da će njihova omiljena serija ikada ponovo biti obnovljena. Mislim da se, čak, radi o prvom takvom "Kickstarter" projektu, a svakako prvom na tom nivou poznatosti i popularnosti materijala.

Ono što smo dobili ne verujem da je obradovalo fanove tj "producente". Veronica Mars "d muvi" donosi najgore od ove serije odnosno sve ono što nekome iz današnje vizure može delovati da je serija predstavljala- naivno igranje detektiva u soap miljeu, i sve ono što bi neko pametan mogao da pretpostavi da će se 10 godina kasnije pretvoriti- u besmislenu niksloterijadu.

Veronica je na pragu da postane advokatica u prestižnoj firmi. Za ove scene zloupotrebljena je Jamie Lee Curtis. Međutim, baš tada njen bivši, Logan, biva optužen za ubistvo. Veronica "mora" da se vrati u rodni Neptune (Mars sa Neptunea...). To se "zgodno" poklapa sa "10 godina mature". Svi stari (epizodni) junaci su na okupu, ali Rob Thomas (autor serije i reditelj filma) uglavnom ne zna šta bi sa njima, a ne prepoznaje ni da razvlačenje jedne televizične epizode na trajanje filma ne pravi film, pa tako brojne scene u seriji ne bi ni našle mesto, dok s druge strane jedan "komemorativni" film nije imao ambicija ni koliko prosečna epizoda serije. A da ne kažem da je svaka pomisao od pretvaranja VM u franšizu izgažena do smrti. Iako je, u eri sve popularnijih žena-koje-rade-isto-što-i-muškarci, samo tako bilo motiva i prostora za tako nešto.

SELEKTAH: 1/ 10

MOĆ VEŠTICA 28.04.2015: Bitch Better Have My Country

Wildcat! Wildcat! - Straight Up (Paula Abdul Cover)

Law Holt - Touches



Dinosaur L - Go Bang (Francois Kevorkian Mix) (Soul Jazz) - The World Of Arthur Russell

Blur - Thought I Was a Spaceman (Parlophone) - The Magic Whip

Banditos - Ain't It Hard (Bloodshot) - Banditos

Gomila Park (featuring CM von Hausswolff and Martin Rössel) - Ramon Llull (Raster Norton) - Ununoctium

Bassekou Kouyaté & Ngoni Ba - Musow Fanga (Glitterhouse) - Ba Power

Palma Violets - Danger in the Club (Rough Trade) - Danger in the Club

M.E.S.H. - Scythians (Logos Remix) - Scythians (Remixes)

Florence + The Machine - What Kind Of Man (Nicolas Jaar Remix) (Whitelabel)

Horrendous – Resonator - Ecdysis

Nozinja - Tsekeleke (Warp 7“)

My Morning Jacket - Get the Point (Capitol) – The Waterfall

Ozy - Chrome-drip (Nothing) - Distant Present

Chris Farren - Half Full (Saddle Creek RSD EP) – You Be Me For A While 7“

Hinds/ Deers – Bamboo (Demo)

Colin Stetson - The Rest of Us (Constellation) - Never Were the Way She Was

Lena Willikens – Nilpferd - Phantom Delia

Uffe - I Can Show You High - Radio Days

Roots Manuva - Facety 2:11 (Big Dada)

Icebird - King Tut - The Abandoned Lullaby

Deadboy – Copwar (Local Action) - White Magick

Rammstein - Ohne Dich (Schiller Mix) (Bootleg) - Gebratenes Eis Aus Remixes

MATT DAMON NAJJAČI: THE MONUMENTS MEN

Not funny cause it's true

The Monuments Men nastavlja George Clooney-evu rediteljsku strategiju bavljenja "ozbiljnim" stvarima koje skreću pozornost na ljude i događaje čije sudbine treba da nas inspirišu da nastavimo da stvaramo bolje društvo. Dobra stvar u vezi sa tim jeste što je delovalo da bi The Monuments Men trebalo da bude najzabavniji Clooney-jev pokušaj da nam upriliči jednu takvu lekciju. Loša stvar je da on očigledno ne ume da se šali sa takvim stvarima.

The Monuments Men je, čini mi se, trebalo da bude ratna komedija. Benignija od standarda koje je promovisao M.A.S.H. ili Kelly's Heroes, a da u isto vreme zadrži nešto od popularnosti Clooney-evih najuspešnijih, sličnih ostvarenja poput Three Kings i Ocean's Eleven. Kao i u svim tim filmovima nemamo glavnog junaka, već tim, potkovan probranim, zvučnim imenima Holivuda. Ovde su to pored Clooney-a neki od njegovih starih znanaca poput Matta Damona i Johna Goodmana, a potom i Bill Murray i Bob Balaban, a "istorijske objektivnosti" radi imamo i jednog Engleza, Hugha Bonnevillea, i jednog Francuza, Jeana Dujardina.

Svi oni su u civilnom životu (bili) kustosi, galeristi, arhitekte, na razne načine povezani sa umetnošću. Kraj rata i činjenica da evropskom kulturnom blagu preti totalno uništenje dovodi do toga da Clooney, tj poručnik Frank Stokes, okuplja tim koji će se iz Amerike prebaciti u Francusku i potom krenuti sa spasavanjem otetih i rasturenih kolekcija. Misija je, dakle, jasna.

Ono što se potom dešava na terenu ono je zbog čega The Monuments Men ne ostavlja nikakav naročit utisak o (istorijskim) ličnostima kojima se bavi i zašto je, u suštini, reč o vrlo slabom filmu- nema nikakve dramske radnje. Clooney šeta od jednog do drugog parčeta svog tima, razasutog po Evropi, i kroz ponekad simpatične epizodice (poput one sa švabom koji od svih engleskih reči zna samo "John Wayne"), a uglavnom kroz situacije usputne i protočne, pokušava da dočara ovu bizarnu misiju najčešće osporavanu konstatacijama da ljudski život vredi više od umetničkih dela.

Dve smrti, i to ne-američke, patetično će i crnohumorno posvedočiti o posvećenosti učesnika, dok će čak i manja zakerala moći da Clooney-ju zamere to što je prikazao Amere kao spasioce i tela i duha Evrope, bez osvrta na to da je njihovo učešće u ratu došlo pet godina kasnije nego što je trebalo, baš kao što je i anticipacija razmera istog bila nešto čime se ne mogu ponositi. O tome da su Rusi prikazani kao nesposobni lopovi, a Francuskinje kao razmažene budale nemam drugog komentara.

Ipak, najveći od svih problema je što Clooney nije odlučio koliko će njegov film biti komičan, kao i koliko će se neozbiljno pozabaviti temom. Deluje da mu je glumljenje u nekoliko filmova braće Coen pružilo inspiraciju da bi i on mogao nešto slično, ali da se u praksi pokazao nedoraslim zadatku. Mislim da se uplašio toga da njegov film neće biti dovoljno dostojanstven portret ljudi kojima se bavi ako njihovo herojstvo svako malo ne dočara nekim smrto ozbiljnim izrazom lica.

A ima i scena u kojoj Matt Damon  na zid kači ukradenu sliku u praznom i napuštenom stanu u zgradi kojoj klecaju kolena, "jer on je došao da vrati stvari njihovim vlasnicima".

SELEKTAH: 3/ 10

ANCHORMAN 2: THE LEGEND CONTINUES

SNL u drugom formatu

Kad malo bolje razmislim ja nikada nisam bio neki naročiti fan Will Ferrella i tog SNL humora koji su on, Paul Rudd, John C. Reilly, Steve Carell i Will Arnett (i ostali) priređivali u mahom više američkim, nego svetskim hitovima. Stvari tako stoje i sa Anchorman 2: The Legend Continues, nastavkom jednog on Ferrellovih najvećih uspeha u Americi koji ga je, uslovno rečeno, izbacio u A-ligu holivudskih komičara. Međutim, bilo je zabavnije nego što sam očekivao.

U svim filmovima ovog post-SNL/ pro-SNL koncepta mešaju se apsurdno, surovo realistično i parodično ("sa ozbiljnim licem"), svi upleteni komičari međusobno se nadmeću ko će više prebaciti granice samoapsurdacije, dok se uobičajeni "topli" momenti klasične holivudske komedije (porodične i srodne vrednosti) ismevaju do krajnjih granica.

Da li ima smisla da vas smaram zapletom? Burgundy i ekipa se vraćaju na TV, i to na nešto što će postati "CNN" tip kanala. Film nosi nešto od komentara tj angažmana i kritikuje današnji tabloidoizovani model vesti pokazujući nam koje budale (Burgundy i ekipa) su ga "prvi" smislili. Ostvarenju svih ciljeva i dalje smeta Burgundy-jev ego, barem deset puta veći od njegovog EQ-a.

Nema sumnje da niko sem Ferrella ne bi mogao da igra Burgundy-ja, kao i da ovaj tip komedije u njemu ima jednog od najvećih superstarova. Njegova "smrtna ozbiljnost" je neprejebivo najsmešnija stvar na svetu. Ali ograničen uspeh drugih tipova Ferrellovih komedija pokazuje da se radi o one-trick-pony-ju koji vam je ili smešan ili ne, i koji ne pravi previše kompromisa sa vama, što mu, opet, obezbeđuje popularnost u intelektualnim krugovima. A s druge strane, nije jasno kako je film koji sadrži neke scene koje je Samuel Beckett mogao da potpiše uspeo da bude komercijalni hit, i to u Americi! I to, i Seinfeld, i SNL...

Kapiram da ćete vi koji uživate u veselim opijatima lakše kroz sve ovo...

SELEKTAH: 7plus/ 10

CLARENCE CLARITY - No Now (Bella Union)

Možda ne zvuči kao "album godine", ali već za par godina ovo će možda biti kamen temeljac novog mejnstrima

Clarence Clarity (ime nepoznato redakciji, osim ako mu ovo nije pravo ime, što i ne bi bilo tako čudno jednom kada čujete njegovu muziku) u životu visoko ceni sledeća tri albuma (to ja ozbiljno pretpostavljam):

Michael Jacksonov Dangerous
Beckov Midnite Vultures
Kid 606-ov Action Packed Mentallist Brings You The Fucking Jams

I objavio je svoj debi, ne i bez razloga, za etiketu Bella Union koja je uobičajenije naklonjena folk-rok izdanjima sa manje ili više šugejza "preko".

Dvadeset pesama na ovom albumu zvuče kao "beli džemovi" Michaela Jacksona provučeni kroz post-produkcije beckovski ekscentričnih aranžmana, a gde to nije bilo moguće primenjena je Kid 606-ova šizofrena upornost. To vam sve pišem u slučaju da niste razumeli šta sam hteo da kažem sa onim pobrajanjem Clarenceovih omiljenih ploča.

To do sada niko nije probao. Naročito ne sa ovakom upornošću i ovim nivoom uspeha.

Ja baš volim Dangerous. Taj album sažima devedesete kao dekadu u kojoj bih češće koristio reč "kraj" nego "početak". Imam utisak da je sve što je počelo u toj dekadi u njoj našlo i svoj (kreativni) kraj. A mislim i da je to Jacksonov najsiroviji i najeksperimentalniji album. Najraznolikiji svakako. Verovatno i najbelji (er to mora pod politički korektne navodnike?).

Midnite Vultures mi je uvek bio drag po smelosti da se dohvati Princea i neopterećeno i bistibojsovski se dočepa nečeg "crnog" i od njega napravi nešto "belo".
Eto, još jedne stvari karakteristične za devdesete, a vi me ispravite ako se varam- čini mi se da je u toj dekadi najmanje bilo važno da li je nešto crno (i dolazi od crnoga) ili belo (i dolazi od beloga) ili crno (i dolazi od beloga) ili belo (i dolazi od crnoga). Mislim da nijedni, ni drugi nikada nisu dejstvovali ujedinjenije nego tada.

Kid 606 je vazda pokušavao da kompletnu istoriju pop muzike izruči u jednu pesmu. On nije toliko mario za slušaoca, koliko za koncept. A to će, bojim se, nekima biti (ne)opravdana zamerka i na račun Calrenceovog "kleritija". Ali ja se sve nadam da vi imate smisla za humor. U devedesetim to nije bio slučaj. Zato se Kid pojavio na kraju dekade, a zablistao pravim sjajem tek u novom milenijumu.

Dvadeset pesama na ovom albumu ne zvuče kao skečevi. To su pop minijature majkldžeksonovskog senzibiliteta za jecaj, vapaj, ritam, seksi pop. Kako bi ih neki hipsteroliki momak zvani Sufjan (recimo) uradio. Vrlo moderno. Vrlo blesavo. Vrlo fanki. A kad provali Clarenceov ADHD stvar neplanirano eksplodira, kao mikser, u sred pesme, monstruozno dobro, dobro monstruozno.

No Now je letnja ploča. Možda ne baš za kola, otvorene prozore, plažu, sunčan dan, žurku sa roštiljem, ali definitivno za sve ostale situacije u kojima ćete se naći u neposrednoj blizini nagog tela. Opijeni vrelinom ili koktelom.

Pesma One Hand Washes The Other je najbliže što je Michael Jackson prišao blugrasu i verovatno najbolja stvar koja se nije našla na Dangerous.

SELEKTAH: 9minus/ 10

CAFE DE FLORE

Pretpostavljam da je Cloud Atlas trebalo da ostavi ovakav utisak

Imam tu prijateljicu. I ona mi je završila nešto (jer je divno stvorenje). I kad sam je pitao kako da joj se zahvalim, ona je rekla- pa, mogao bi konačno da pogledaš Cafe de Flore! (koji je, kako sama priznaje, "najbolji film koji je u životu gledala" i, valjda se neće naljutiti što to ovde pišem- "demonstracija toga kako ona doživljava život"). Njegovu lepotu, ružnoću i zajebanost, nagađam ja za svoju dušu.

Cafe de Flore uopšte nije film kakav sam ja zamišljao (dakle, od onih "za tetke u kome Binocheova pravi čokoladu").
Cafe de Flore je, što više razmišljam o njemu, zapravo odličan film. Jer nije bilo nimalo lako ostvariti sumanuti koncept ostvaren u njemu. Braća i sestre Wachowski to najbolje znaju.

Cafe de Flore je "metafizički triler". Majkemi.
To je, rekao bih, vrlo muški film koji uspeva da se vrti oko vrlo ženskih stvari i zbog toga radije i više bude gledan od strane žena. Glavni junak je muškarac, ali sve pokretačke sile ovog filma su ženske ili im kumuju žene.

Slede spojleri, zato odjebite vi koji niste gledali.

Jean-Marc Vallee je, shvatam, nekada bio bolji reditelj. Ja sam vrlo voleo njegov C.R.A.Z.Y., a, čini mi se, da ni sa Young Victoria nisam bio mnogo razočaran. Ali Dallas Buyers Club i Wild su filmovi daleko skromnije imaginacije i ambicija, i jasnije namene, naročito one ne-estetske.

Junak ovog filma je četrdesetogodišnjak koji ima prelepu ženu koju obožava, dve divne ćerke, radi kao uspešan DJ, svuda po svetu. Kako sam priznaje, on ima savršen život. Kako sami pretpostavljamo, uskoro će stići "detalji" koji objašnjavaju da sve to nije baš tako.

I dalje me grize savest da su neki ološi među vama nastavili da čitaju i da ću im nepotrebno pokvariti doživljaj zato ću preskočiti sa pojašnjenjima prethodno rečenog.

Ali, paralelno sa njegovom pričom, koja se dešava negde u Kanadi, počinje i priča o jednoj Parižanki koja je, zajedno sa svojim sinom (koji ima Daunov sindrom), živela četrdesetak godina ranije. Da, godine su zgodno razmeštene da potpale nagađanja...

Jedan nivo priče, koji se tiče "njega", priča o ljubavi. Onoj, "jednoj za sva vremena". Njenom početku i kraju i mogućnosti da ono što smo mislili da je ta ljubav to ne ispadne, jer ima kraj. Već to postaje ona sledeća. I ovaj deo mahom promiče u retkim dijaloškim scenama, sa daleko više efektne spotovske režije, naglašenom upotrebom muzike i naratorovom pričom koja niže "teme za razmišljanje".

Ova druga, paralelna priča, koja se tiče "nje" priča o majčinstvu, o jednom drugom tipu ljubavi, o opsesiji, o neprirodno izabranom smislu nečijeg života. I tu ima muzike, ali režija je daleko svedenija, funkcionalnija.

Očekivano, najslabije mesto u priči je ono gde se ove dve priče ukrštaju, ali, paradoksalno, kada na kraju filma, uključujući i detalje poslednjeg kadra (pažljivo gledajte!), shvatite razmere Valleeovog koncepta, to sumanuto, deuseksmahinasto, naivno otkriće zaigraće sa isto onoliko ozbiljnosti kao i ostatak filma. Na stranu incestuozno-edipovske implikacije čitave stvari koje vuku i na grotesku.
Da, znam, tu je i džezi tema "Cafe de Flore" koju u originalnoj verziji često slušamo u domu Parižanke, a mnogo godina kasnije ona će se inkarnirati u remiks izdanju i odigrati svoju ulogu za dalju didžejevu sudbinu. I ovakva upotreba jedne pesme je verovatno najduhovitija interpretacija ideje inkarnacije koju sam čuo u životu.

Valleeov film puca na to da objasni metafizičku krletku života, smrti i ljubavi. I to čini prilično romantično. On one nemoguće stvari u našim životima ("zašto me ne voli više?") pokušava da objasni naivno, smelo, ali uspešno, "onostranim" razlozima kojima gospodare stvari van naše kontrole i moći. On dopušta savršenstvo u životu samo kao posledicu sklapanja kocki čije je sklapanje započeto veoma davno i koje van tog sklopa ne mogu ni da postoje. Jer tako je zapisano. Što je interesantno razmišljanje. Možda i budističko. Otkud znam.

Cafe de Flore u isto vreme šalje dve kontradiktorne poruke. Sve ona opšta mesta savršenog života (soulmejtovi, večna ljubav...) su moguća. Samo to možda nije ono što vam se upravo događa. Bez obzira što se vi tako osećate.

Lep film i da se gleda i da se o brojnim stvarima uz njega i posle njega razmišlja.

SELEKTAH: 8plus/ 10

MoXX eV_šticA20.1.1.0.4.20.10.5: U kom grmu ležiš?

Na kraju ispada da ni sam ne znam šta sam hteo.

Prvo sam bio siguran da ću uspeti da postignem još jedan specijal.  A onda sam pomislio da slaba slušanost treba da me okuraži da napravim jedan regularan ekstra podkast.

Ali, Eli je bolesna i na Žozefininom računaru pored mene gleda crtane. Dan peti. Ne bih da je utišavam, a ni da je rasplamsavam. Jer kašlje i kašlje i kašlje i kašlje i kašlje i kašlje i kašlje... ako se rasplamsa.

Potom sam video da je @lukazb tvitovao o tekstu koji je napisao ovde, a sve u vezi sa tekstom koji je Lazara napisala ovde.

Shvatio sam da i ja nešto moram da kažem i da bi bilo super da je ceo podkast o tome- da ja nešto kažem.

Kompjuter me je iznervirao nečim i udario sam po njemu i sad dok ovo pišem vidim da je leptop od siline tog udarca otvorio neki pretinac koji se do sada nije otvarao. Plašim se da pipnem. Već triput je bio na reanimaciji zbog mene.

U međuvremenu kašalj kašalj kašalj kašalj kašalj kašalj... pa sam i sam izgubio glas, zapravo želju, da pričam. Progovorim. Kažem.

Zato pišem.

Pre neki dan sam tvitovao svoju veliku ličnu spoznaju- stanujem u Beogradu, ali ne živim u njemu. Isto važi i za Srbiju. Isto služi i kao odgovor na pitanje zašto mi je glava u dupetu ili u vodi pod Beogradom na vodi ili među oblacima lišenim aviona naše armije. Vi izaberite.

Ja, majke mi, uspevam da ne živim ovde. Idem na posao, po Vesiću „najslabije iskorištenom linijom 68“, što mi omogućuje nesusrete sa „većim delom stanovništva“. To je linija kao tamo daleko u Evropi- tačna, neopterećena i uglavnom pokrenuta od strane vrhunskih autobusa.

U našoj kući postoje samo dva kanala: Ultra i „onaj drugi sa crtanima“. Sem u slučaju povremenih intrudera (koje Žozefina zove „gosti“) nikad se ništa drugo kod nas ne gleda „na televiziji“.

Ima još taj polu-B92-polu-Vice sajt i taj Tviter, od kojih ne umem da se otkačim, koji su moji poslednji linkovi sa Srbijom, Beogradom i onim što se u njima (ne) dešava.

I don’t care and I don’t know.

Ne znam i da li baš tim redom.

A bih da pomognem. A bih da ne osećam to što osećam (kao i svi vi, jel da?). A bih nešto drugo.

Ali u isto vreme, osećam se kao licemer- nikada nisam živeo bolje u gradu i zemlji u kojoj ne živim, već samo stanujem.

Što se mene tiče, „beli listić“ i dalje je iscrtan kurčevima. Vučić, Nikolić, Tadić ili Đilas, meni svejedno.

Istina, primećujem da u Beogradskoj Areni dugo nije bilo nekog „koncerta“, a deluje i da neće. Pre ih je bar bilo.

I pre su tukli gejeve na ulici, ali sada to deluje kao sasvim izvesno i sve izvesnije. Za njih.

EXIT-ov lajnap je šit. Ne zamerajte mi što i to ovde navodim.

Da, helikopteri, avioni, poplave, laži, prevare, lične karte, nerasvetljeno, nedokazano, sin Željka Mitrovića, Tijana Ajfon za 500$ (bagatela!), na vodi, a ne na ulju, odjebite!, najebite... Sve se to sudarilo sa mnom (po)nekad kao pešak koji ne gleda kuda ide.

Ali, sve se to dešava u zemlji u kojoj stanujem, a ne živim.

Čekam samog sebe. Da nađem načina da postanem predsednik ove jebene zemlje (o, ne brinite, baš tako ću joj se i obratiti jednom kada zavladam njome), jer među vama još nema boljeg od mene. Ni za mene, ni za vas.

Jer prilika je da dignemo glavu preko ograde. Gledam taj (televizijski) Vice i ne razumem mu poentu- tamo je svaki prilog prečica do uvek iste poruke- Zemljani, najebali ste i prekasno je za sve.

Rak.

Sida.

Teroristi.

Pakistanska nuklearka.

Ili iranska.

Seča i paljenje šuma u Indoneziji.

Topljenje Antarktika, Arktika i svake jebene grudve snega na ovoj planeti.

Okeani bez riba i pravila.

Korporacije. Mega korporacije. Mega mega korporacije. Human trafficking najvišeg reda.

Jeftine hemijske droge napravljene u jednoj od 160.000 fabrika u Kini.

Previše nas je svuda.

Pohlepa kao najsmrtonosniji virus.

O, da, btw, ovo doba u kome živimo je na svu muku i „post-antibiotičko“, to znači da smo toliko nagutani raznoraznih antibiotika da su se oko nas razvili takvi mutanti od „najobičnijih bakterija“, za koje nema leka, ni antibiotika (jer se farmaceutskim industrijama ne isplati da ih razvijaju), te ćemo uskoro umirati od takvih gluposti kao ljudi u srednjem ili nekom ranijem veku.

Ili od salmonele.

A rast desnice?

A novi Hladni rat?

A Hilary ili Jeb?

A suše, a poplave?

Treba graditi samoodrživu državu Srbiju. Treba se pripremiti, možda ne baš kao Noja za poplavu, ali definitivno kao da nakon sto godina mira, već sutra može da se desi nešto slično.

Nema razloga da sebe više tretiramo kao slamku među vihorove.

Živimo u svetu koji nikada nije bio povezaniji. Moja vizija je zemlja koja ima dovoljno bekapa da preživi svaki strujni udar ili isključenje. Jer samo će takve preživeti.

Naivan sam. O, da.

Ali Srbija ili Evropska Unija ili Kosovo ili Amerika ili Rusija... nisu „moja“ pitanja. Birajte druge da vam daju odgovore na njih. Mene su ta pitanja isterala iz Srbije.

Ja Srbiju vidim kao jedno veliko domaćinstvo, zastarelo, ostarelo, lenjo, neobrazovano, bezobrazno i bezobzirno. A zemlja propada...

Ja verujem da mnogo toga možemo sami da promenimo.

Prvo kod sebe, na sebi, u sebi.

A tek onda svet...

I tu stajem. I tu stanem. Svaki put.

Nadajući se da će neko od vas bolje, i za sebe i za mene, i za sve nas.

Pizda mu materina nikako da se pojavi!

I onda moram nešto sam... Ovako. Naivno.

Ali više ne tražim ni od drugih.

XXY

Some people keep their gender between their legs

Ako vam je dovoljno za dobar film da se pozabavi nekom temom (nazovimo je "problemom"), onda će vam ovo biti prilično dobar film. 

Tema odnosno "problem" je razvoj transdžender deteta, zapravo hermafrodita u ovom slučaju. Da budem iskren, nemam pojma šta je od svega što sam rekao i "podobno" da se tako kaže.

Negde na obali Urugvaja, a u bekstvu iz prijateljske Argentine, žive tata, mama i Alex (ime je takođe prigodno bi-pol-arno). Alex izgleda kao devojčica, sa malim grudima i kovrdžavom kosom, skoro kao Pipi Dugačarapa, samo što umesto dokolenica ima gumene, ribarske čizme, non-stop. Film počinje kada ovim dobrim ljudima u posetu dođu, a nama tako deluje, "stari prijatelji", porodica sa sinom sličnih godina. Nešto kasnije ćemo saznati da su oni zapravo "slučajni poznanici", da je "gostujući" tata hirurg i da je on "namenski" došao zbog sanacije "problema" koji Alex ima. Volim navodnike više nego leba da jedem. 

Ono što će se isprava učiniti kao zanimljiva tema- ljubavna priča između Alex i ovog momka koji je došao (naročito nakon njihovog prvog i, spojler, jedinog seskualnog odnosa) ubrzo se rasplinjava u previše uglova pod kojim se ova priča može posmatrati. Jedan se tiče očeve dobronamerne muke u nošenju sa situacijom, drugi Alexinih neposrednih iskustava nakon što je "tajna" otkrivena (od kojih nijedno nije bilo prijatno), treći majčinskih briga, četvrti odluke kom se polu prikloniti... A tu su i kornjače koje lokalni ribari nemilosrdno ranjavaju i ubijaju u ribolovu. Žozefina i ja smo tokom filma nagađali da li su kornjače hermafroditna bića, ili se sva njihova epizodna uloga u filmu svodi samo na to da Alex u jednom trenutku spomene neke priveske preko kojih prate kornjače tj nalaze im adekvatnog para među svima njima.

Lepo je što problem ostaje nerešiv. Što se to nekako poklapa sa "krajem leta", pa je melanholija duplirana. Ali zapravo najjači utisak mi je bio da ne znam čemu je ovaj film poslužio, sem kao reportersko-voajerska avantura u jedan ne-tako-srećan život. Nedonošenje zaključka mi je OK, ali imam problem kada nije jasno ni na šta bi zaključak trebalo da se stavi.

Sad shvatam da ova ambivalentnost korespondira na određeni način sa temom filma.

I nije mi smešno što je to tako ispalo.

SELEKTAH: 4minus/ 10

SIMON KILLER

Psycho killer, qu'est-ce que c'est?

Prethodni film Antonia Camposa, Afterschool, onako usput bavio se psihopatologijom svog muškog junaka i to u odnosu na video u kome su dve devojke stradale. Ta muško-ženska klackalica nije naročito bola oči i ostala je u senci bavljenja tinejdžerima anženeral, kao i filterisanjem naših kapaciteta za učestvovanje u životu ako između njih i nas postoji odnosno ne postoji ekran. U Simon Killer Campos je u prvi plan izvukao samo to. I opet nema ničeg laskavog po muškarce, naprotiv.

Simon je Amerikanac, post-diplomac, budući naučnik (nešto u vezi sa očima i mozgom) koji dolazi u Pariz nakon svežeg raskida sa Michelle. Kako saznajemo iz priče sa momkom u čijem će stanu boraviti tokom mesec dana, to je bila veza koja je ionako išla ka svom kraju, došlo je do njenog neverstva i to je rezultiralo raskidom. Iz Simonove prepiske sa Michelle deluje da je tu bilo malo više neprijatnosti nego što bi se isprva dalo zaključiti.

Simon bleji po Parizu kao i svaki turista, jednom slučajno upozna dve simpatične Francuskinje, drugi put slučajno završi u nekom od bordela i sprijatelji se sa prostitutkom Victoriom. Kada mu renta istekne, on će se pojaviti ispred Victorijinog bordela i reći da je dobio batine i da nema gde. Inicijalno prespavljivanje pretovoriće se u ljubavnu romansu... i sad bih već morao da vas upozorim da se ovde nikako ne radi o jednoj od onih nepodnošljivih festivalsko-nezavisnih ko-produkcija u kojima "neki glumac iz Istočne Evrope" dobije priliku da zaigra u "zapadnom" filmu u seksom nafilovanoj priči o nemogućstvu sparivanja dve kulture...

Simon Killer ne nosi to ime slučajno. Simon je verovatno jedno od najodvratnijih (muških) stvorenja koje sam skoro odgledao u nekom filmu. On je narcis, sebičnjak i lažov. On je dno. On je ostavljen, ali senka onog "ko zna šta se među njima stvarno desilo" do kraja filma baciće senku na skoro ceo film. Odličan film.

Campos je jednostavnom i uverljivom pričom pokazao uspončiće i padiće jednog ljudskog gada, samozaodenutog sopstvenim samosažaljenjem. Snimio je neke od najboljih i najprirodnijih (bez obzira koliko su kinky) scena seksa, a da nijednog trenutka one nisu delovale eksploatacijski. Uspeo je da za trajanje jednog filma čak tri "ljubavne" veze učini uverljivim. Uspeo je da od potencijalno većviđenog materijala koji uvek završi u patetici i golim dupetima napravi film koji nijednog trenutka nije dosadan, ima tinjajuću tenziju i pred našim očima od "žrtve" stvara podmuklog zločinca čija je najveća mana njegov vanserijski kukavičluk.

Teško da ćete gledati bolji (noviji) film nakon koga će i muškarci znati zašto je Simon tolika pička.

SELEKTAH: 9minus/ 10

I AM DIVINE

Otužno rutinski o jednoj od najživopisnijih osoba savremenog entertejnmenta

Ako ima nekoga ko ne zna ko je bio Divine i da nije čuo da je Divine stvarno pojeo pravo govno na kraju John Watersovog Pink Flamingos, taj je u ovom trenutku pogrešna osoba na pogrešnom mestu. Divine je sa svojih 150 kila na svaki način bio veći od života. Njegova želja za uspehom pokrivala je svaki pedalj njegovog tela. Bio je profesionalac i potpuno posvećen ostvarenju te želje. Bio je gej, bio je transvestit u javnosti, nije mu bilo teško da u punom "dregu" pliva u reci u novembru, niti da u sličnom kostimu jaše na magarcu po pustinjskom suncu. Bio je glumac, bio je disko zvezda, bio je diva, bio je pola od svega što je John Waters uradio. Bio je frik. I pojeo je govno.

Film Jeffrey-a Schwarza, koji i od ranije ima dokumentarnog iskustva sa "queer" tematikom, upoznaće vas sa navedenim stvarima, da ne kažem- "neće preći preko njih", ali ostaće sasvim u neskladu sa tematikom kojom je uzeo da se bavi.

Prepoznatljiva, sada već "debelo televizijska" forma hronološkog "prolaza" kroz karijeru i život osobe kojom se bavi, ispresecana "hedovima" ljudi koji su posredno ili neposredno bili vezani za određeni period nekako, zapravo- nikako!, ne idu sa "bigger than life" ličnošću Divinea i granicama koje je ista i zapremala i pomerila. Divine odnosno Glen Milsted jeste, u suštini, bio jedno divno i ne toliko neobično stvorenje, ali Schwarz ne zauzima taj ugao. Divine je dobar deo svog puta do uspeha proveo daleko od roditelja, koji su ga se odrekli, i potom nisu imali pojma da je Divine njihov sin, a onda su se pomirili. Film jeste posvećen njegovoj majci, ali ona je samo još jedna od "supporting" uloga u filmu. Divine jeste bio okosnica i temelj Watersove karijere, ali iako taj momenat bode oči sve vreme, ni on nije uzet kao pista u Divineov svet.

I Am Divine je pregledan, šatro-objektivan kolaž, diskurskom prilagođen emitovanju na televiziji koji se ničim ne divi, niti ičim osporava njegovu pojavu. A to je u praksi bilo nemoguće.

SELEKTAH: 3/ 10

THE MISSING PICTURE

Iz daleka je verovatno izgledalo kao da se neko igra

Sigurno ste čuli za ovog Kanskog pobednika (u kategoriji "Un certain regard"), koji je potom bio i kambodžanski kandidat za Oskara. To je onaj film u kome Rithy Panh rekreira turobne godine Pol Potove revolucije koristeći bojene glinene lutkice...

Živimo u svetu u kome je moguće i na ovako glup i nenapadan način započeti priču o filmu koji se bavi ljuto ozbiljnom tematikom. Jer to što se desilo mučenim Kambodžanima podjednako je neobjašnjivo kao Holokaust. Dođe neki čovek, raseli gradove, pretvori intelektualce i umetnike u poljoprivredno oruđe i pošalje ih na drugi kraj zemlje da sade pirinač i grade zemljane sisteme za navodnjavanje. A onda kako plan, koji je bio imbecilan u zamisli, počinje da se obrušava, pušta da oni lagano umiru od gladi, bolesti, izmučenosti ili brutalnog fizičkog iživljavanja.

Naspram takve brutalne istorije, koju Panh pokušava da prikaže i približi kao "missing picture" njegovog života, kao perioda sa toliko stradanja da više i nema ko da ga se seća, tj upamti, on gradi jedan elegičan narativ, kao polu-privatnu biografiju stradanja svoje porodice u kojoj statične glinene lutkice svedoče o nemogućnosti da se pobegne. Kao smešnotužni spomenčići te tragedije.

Lutke su fenomenalne zaista. Ima ih na hiljade, raštrkanih po stotinama mini-setova koji ilustraju pogani tok istorije i njen brutalni razvoj. A najjači utisak ostavljaju jednostavni izrazi njihovih lica, rešeni sa dve crne tačke umesto očiju i u par rezbarenih poteza nožića, ali u svakom uprizorenom trenutku tih Potovih godina raspleta one zrače osećanjima tuge, očaja, užasa, radosti... zavisi od prilike. Ali zrače! Neverovatna stvar.

Panh je sve te lutkarske postave prožeo, ponekad i pretopio ili iskolažirao retkim arhivskim snimcima autentičnih dešavanja i bizarno je da vrlo često nepokretne lutkice ostavljaju jači utisak od mrdajućih ljudi.

Film od početka ima setno-pasivno-agresivnu-ogorčenu naraciju, zainteresovaniju da ovaj hod kroz bolnu istoriju pretvori u nekakvu meditaciju duha, nego da je redramatizuje na način, recimo, The Age Of Killing. Panh se ne pita samo kako je to sve bilo moguće, nego i šta sada. Na kraju filma vidimo da i on sam umire/"umire", da zatrpavaju "njegovu lutkicu" (ispravite me ako grešim) i ta vrsta ostavljanja sebe u prošlosti u procesu koji je u isto vreme samo-ekshumacija gradi vrlo kompleksnu perspektivu gledanja na te događaje.

U isto vreme, melanholični ritam pripovedanja, statičnost "učesnika" i Panhov sedativni glas prezasitiće vaše kapacitete, kao što su možda moje, za ovom vrstom predstave i učiniti da se pred kraj filma i vi u nemogućnosti da odete, već ste u obavezi da ispoštujete stvar do kraja. Bez obzira na to što imate utisak da vas neko na vrlo fin i vrlo prijatan način muči.

SELEKTAH: 7/ 10

20 000 DAYS ON EARTH

Elegancija srednjih godina

Ne znam da li da vas uplićem u vanbračne diskusije koje su se razvile nakon projekcije, a na temu da li je 20 000 Days On Earth opravdano ili neopravdano fejk. Što nekima deluje kao važnije, jer se radi o Nick Caveu koji "nikada nije bio fejk".

Daleko od toga da navijam da stvari budu fejk, ali stvarno više ne znam da li je stvarnije ono što sam bio, što jesam ili ono što želim da budem u odnosu na ono što sam jedino želeo da budem. U tom smislu, da li je Lana Del Rey fejk ako je Lizzy Grant oduvek želela da bude Lana Del Rey. Kao i da li je Nick Cave u Jaguaru i odelu, sa isheklanim čarapama, veći folirant nego kad je sve to zaudaralo na znoj, bilo puno fleka i rupa. Minus Jaguar. Osim toga, čovek je  napunio 20.000 dana za Zemlji i ima pravo da bude neko drugi.

Iako sam ja mislio da je ovo rediteljski debi Nicka Cavea (damn you, Internet!), zapravo se radi o njegovom ko-scenarističkom doprinosu koji su uobličili Iain Forsyth i Jane Pollard, koji su već radili priručne dokumentarce za seriju reizdanja njegovih albuma kojima smo bili zapljusnuti u prvoj polovini ove decenije. Stari znanci, pred kojima je mogao da bude opušten i, što je najbitnije, inspirisan.

Film, kao što naslov implicira, pretenduje da sažme Caveovih 20.000 dana na Zemlji, a iz vizure tog 20.000-og dana, koji je dat u svoj svojoj fingiranoj rutini. Tako vidimo Cavea kako ustaje, otvara šalukatre kao da je Yoko Ono u spotu za Imagine, a potom se donekle upoznajemo sa tim kako nastaju stvari zbog kojih Cavea volimo.

Temama, a naročito tonom, film neprekidno oscilira od autoironičnog preko pseudo-dokumentarnog do malčice neočekivano preozbiljnog. Cave sve vreme zadržava istu pribranost, eleganciju i participaciju u projektu. Čovek je, očigledno, izrastao u vanserijskog profesionalca vrlo zahvalnog za saradnju.

Sam Cave biće najzanimljiviji kada iz sebe bude izbacivao opservacije o svetu (ona na temu čega se najviše plaši je bila posebno zanimljiva), nego kada se, zajedno sa autorima, dovija da nam otškrine neke biografske momente svog života. Kao jedan od centralnih lajt-motiva filma javlja se sećanje, i Cave, koji čak ima svoju ličnu arhivu i ljude zadužene da brinu o njoj, ne skriva svoj narcisoidni strah od zaborava i zaboravljanja. Čak i ovaj film, sam po sebi, služi tome da sačuva jedan deo njegovog života za sva vremena. Ova vrsta brige o sebi i svojoj karijeri možda neće prijati nekim fanovima Cavea za koje je sve nakon Tender Prey bila prodaja, ali tima ionako nema pomoći.

Paradoksalno, 20.000 Days On Earth najuspešniji je kao model/ templejt za to kako može da se uradi dokumentarac o (živom, participirajućem) muzičaru i da se izađe iz montonije kolaža hedova i arhivskog materijala, čega ovde, praktično, i nema. Najuspelije su sekvence sa suvozačima tj nekim od najpoznatijih Caveovih saradnika (Ray Winstone, Kylie, Blixa) koji se poput "duhova" voze sa njim i vode razgovore koji se tiču ili uopšte ne tiču njihovih saradnji. Blixa izgleda kao ključni član Rammstein. Šteta što priča na engleskom.

Kao nikad naročiti fan, ali prilični poštovalac lika i dela, ja sam bio vrlo zadovoljan. Nick Cave ne traži sagovornike, samo ogledalo. A to je uvek dobar znak.

SELEKTAH: 8/ 10

Hvala dragoj wickEd na ausvajsu za Slobodnu zonu.

MOĆ VEŠTICA 14.04.2015: DOOM zvani FREE

N.A.S.A. ft Karen O - I Shot The Sheriff

Low Low Low La La La Love Love Love – Harvesting (Audio Antiher) - Last

Melanie De Biasio - I’m Gonna Leave You (The Cinematic Orchestra Remix) - No Deal Remixed

Kodagain - Ts’ao Ts’ao, Part 2

Hinds - Castigadas En El Granero (Self-released) – Barn EP

Vuk – Zekonja (Demo)

I LOVE MAKONNEN - Whip It (Remix) (feat. Migos & Rich The Kid) (Mixtape) - Drink More Water 5

Amnesia Scanner - AS ANGELS RIG HOOK

Fazerdaze – Jennifer (Bandcamp) - Fazerdaze EP

Lana Del Rey - Brooklyn Baby (Richard X Remix) (Whitelabel)

Little Simz - Used To Know (Bandcamp) - AGE 101: DROP 3|000

Sunday Painters - Ein Reich, Ein Volk, Ein Starb (Terminal) - Something To Do

BITCHRATCH - FEELIN LIKE A PIECE OF SHIT (Bandcamp)



Kate Tempest - Circles (Mike Skinner remix) (Big Dada) – Circles EP

Ihsan Al Munzer – Jamileh (Voix De L'Orient) – Belly Dance Disco

PJ Harvey - The Big Guns Called Me Back Again (Island) - The Words That Maketh Murder EP

Laura Marling - I Feel Your Love (EMI) - Short Movie

The Pagans - Street Where Nobody Lives (Soul Jazz) - Punk 45: Extermination Nights In The Sixth City. Cleveland, Ohio: Punk And The Decline Of The Mid-West 1975-82

Ahmed Malek - Silence des Cendres (Sublime Frequencies) - 1970's Algerian Folk and Pop

Milk Kan - God With An Ipod - Milk Kan

Mount Eerie – Pumpkin (P.W. Elverum & Sun) - Sauna

Dan Deacon - When I Was Done Dying (Domino) - Gliss Riffer

The Furrs – Darlin (Bandcamp)

M.I.A. – CanSeeCanDo - Whitelabel


Quiet Hiroshima - Primal Sound

Years & Years – King (Kitsune) - Y & Y EP

NAŠI FILMOVI U BIOSKOPIMA: NIČIJE DETE

Nije što je loš, nego što je loš po nas

Kada sam se pre nekoliko godina sukobio sa filmom Klip to što je rediteljka demonstrirala relativan netalenat bilo je manje sporno, od toga da nam je vrlo oštro gurala vrlo problematične stavove. I dok se na ovom prvom da raditi, ovom drugom treba stati na put na vreme. Barem ja. U slučaju filma Ničije dete opet je demonstriran sličan netalenat da se napravi iole zanimljiv film, ali daleko je po autora i sve nas u publici strašnije što ovim filmom nije ispoljen nikakav stav. Ispoljeno je ništa. Ispoljeno je nešto što bi šezdesetogodišnji Oleg Novković vraćen vremenskom mašinom u sredinu osamdesetih mogao da namenski snimi za, recimo, TV Sarajevo.

Slede spojleri i materijal za zbirku razočaranja.

Ničije dete je "istinita priča o dečaku vuku". Nažalost, nije fora kao što sam ja mislio- dečak se ne zove Vuk. Dečak se zove Haris Pućinac, prozvani Pućke. Njega su, ako je verovati "istinitoj priči" prema čijim motivima je film skrojen, u nekoj šumi pored Travnika našli lovci (na vukove). Dečak se ponašao kao (pomenuta) zver. Nije znao da priča, a ni da hoda. Ubrzo po hvatanju poslat je u Beograd. I to vam je najzanimljiviji deo filma i to vam je manje od prvih pet minuta ovog filma, nakon kojih ćete se, ozbiljno zabrinuti, pitati- svetijebem, pa čime će se ovaj film onda baviti?!! Ali pre nego što se time pozabavim, vratio bih se u period kad se ovom filmu najviše moglo pomoći- pre nego što je nastao scenario, kad je sve ovo bila samo "dobra ideja".

Dakle, postoji legenda, "istinita priča", o dečaku koji je odrastao sa vukovima, koji je pronađen i predat nadležnim centrima na re-socijalizaciju. Budite iskreni i kažite mi- koji biste vi deo ove priče želeli da vidite- onaj o tome kako je jedno dete završilo sa vukovima i kako je živelo sa njima ili onaj kako su (ne)ljudi pokušali da ga ponovo učine čovekom (evo, čak sam bio nefer, pa sam ovom drugom izboru malo dao na aromi, u odnosu na ono što je u filmu pokušano). Vuk Ršumović, reditelj, debitant, mlad čovek (moj vršnjak) opredelio se za ovo drugo. Nadajmo se da takvoj odluci nije doprineo njegov umetnički osećaj za to šta bi bila bolja i zanimljivija priča, nego produkciono-budžetske okolnosti. Možda i činjenica da bi tretman drugog dela priče brže i oberučkije podržale brojne nevladine organizacije vazda zainteresovane za dizanje "avernesa" svojim interesima.

A Ničije dete baš jeste to- bolno dosadan i isprazan film koji želi (ili mora, ja ne gubim nadu) da se oslanja na sve nebitne momente svoje priče (socijalni status napuštene dece, društvena briga o njima, "devedesete", ratovi...) ne bi li nam ispričao bilo šta.

Formalno, ono što se u filmu ispriča jeste manje-više sadržajem siromašna epizoda serije Sivi dom. U neku takvu ustanovu dolazi dete lišeno pre lepih, nego humanih manira i ponašanja. Sa njim se sprijateljuje mali Žika, koga otac propalitet svako malo izbacuje iz kuće. Njih dvojica potom provode "time of their lives" koliko to opšti uslovi doživljavaju, a do tragedije dolazi kada Žika izvisi... za podršku doma. Tu negde počinje i rat i Pućke biva vraćen u Bosnu "iz koje je i došao!", a stiže i do ratišta, možda baš i do šume iz koje je potekao. I tu se krug poetično zatvara, a ovaj film, ako ništa, uspe da svu svoju prazninu bar zaokruži nečim umetnički vrednim.

U početku, Ršumović insistira na nekim naturalističkim momentima u prikazivanju Pućketovog životinjskog ponašanja, ali vrlo brzo stvar postaje proizvoljna, da bi se od nje skoro sasvim odustalo i siroti lik i još sirotiji glumac (mali Denis Murić) ostali bez ičega vrednog naše pažnje. Primera radi, Ršumović će insistirati da nam pokaže kako Pućke, kao životinja, prevrće tanjir i jede hranu sa poda, do ušiju uronjen u nju, ali će odmah potom (iz razumljivih razloga) pokazati da isti taj dečak pristaje da nosi samo gaće, dok i dalje, poput zveri (ili pudlice) nervozno šeta sobom u koju je zatvoren. Pućke će još par puta zarežati, ugristi, ali prebrzo, za nivo bavljenja temom koja je isturena kao jedina u ovom filmu, on će postati običan, samo malkice mutaviji dečak.

Njegova socijalizacija biće sprovedena kroz niz opštih mesta koja će "dečaka vuka" tretirati kao bilo koje socijalno zapušteno dete. Stručnjaci koji se njime navodno bave neće demonstrirati nijednu jedinu stvar koja taj njihov status potvrđuje, ali ni bilo kakav drugi mistritment, koji bi, makar, bio zanimljiv za gledanje. Iako uvek osporavam nepotrebnu upotrebu psovki u srpskim filmovima, ovde je trenutak kada sa scene u kojoj Pućke (tragično neuverljivo) uči reči kao što je "kuća" pređe na scenu gde ga drugi polaznici doma uče da kaže "puši kurac" ili "jebem ti majku" zapravo jedini koji ima nekakvu autentičnost.

Sa Žikinim odlaskom iz filma neplanirano brzo će se završiti paralela sa još jednim "ničijim detetom", a "vaspitač dobrog srca" moraće da se pokaže na detetu koje mu je preostalo- Pućketu. Kada počnu "devedesete" film ne prestaje da rabi sve klišee koje su NGO filmovi i do sada koristili da toj dekadi osvetlaju lice. Klasična crna beogradska hronika opet je podržana bezizražajnom glumom, a ni sivo-zemljani tonovi fotografije nisu doprineli posebnijem doživljaju. Razmišljam samo kako bi sve ovo izgledalo da su pucale boje kao kod Wesa Andersona ili onog netalentovanog "Finca", a da je čitava priča u tom "izveštačenom" ključu pripovedana kao moderna bajka. Razmišljam džabe i za džabe.

Na kraju, Pućketa odjebu i vukovi. Barem sam ja to tako shvatio. On više ne treba nikome. Više ne pripada nikome. I to je jedino mesto u kome ćete se setiti da je na početku ove priče bio nekakav dečak-vuk i da je to bilo bitno. Između ove i početne tačke ovo je mogao biti bilo koji "haris pućinac" sa kojim su se životne okolnosti nemilosrdno poigrale. A takvih je u ratnim godinama sigurno bilo mnogo.
Šteta i srećom što ovo nije film o tome.

Ršumovićev film mi je jeziv zato što nije ni pokušao da se suprostavi kolotečini prosečnosti. Što je od samog početka odlučio da pravi kompromis, da bi se u njemu udavio deset minuta kasnije. Što u ovoj priči nema tragova prisustva ikakvog "autora". A naročito zanimljivog ili divljeg. Samo pripitomljenog i olinjalog.

SELEKTAH: 1/ 10 (jer ovo su filmovi možda i podmukliji od Klipa)

A FOST SAU N-A FOST? (12.08 EAST OF BUCHAREST)

Možda da sam te prvog zavoleo

Pisao sam vam o poslednjem filmu Cornelia Porumboia, When The Evening Falls on Bucharest or Metabolism, i tad sam vam rekao da je Porumboijev prvenac među prvima na listi za gledanje. I tako i bi.
Ali, uprkos Žozefininom hvalospevnom rivjuu, nije mi se dopao koliko sam očekivao. Zapravo, najveći razlog tome je što sam u poslednjih osam godina (film je iz 2006. i te godine je osvojio nagradu za kameru u Kanu) odgledao dosta rumunskih satira (a njihove su neprejebivo najbolje) koje možda duguju nešto ovom filmu, ali su na moj filmovnik stigle ranije.

12.08 East Of Bucharest pokazuje jedno prepodne/popodne u životima trojice muškaraca koji zajedničkim snagama pokušavaju da utvrde da li je jednog takvog prepodneva, daleke 1989, bilo revolucionara na ulicama njihovog malog mesta, predaleko i preistočno od Bukurešta. Jedan novinar i vlasnik male TV stanice organizuje "prigodni panel" na koji poziva jednog učitelja i jednog penzionera (zaboravih šta je bio u prošlom životu). Pre toga, kroz miks naturalizma i Majstori, majstori satire upoznajemo se sa njihovim životima i karakterima. Manje-više, sva trojica su luzeri, pijanice, zaboravljeni i ostavljeni. Kada se udruže u studiju, u emisiji, ispred panoa koji prikazuje centralni trg u njihovom mestu, na kome je, navodno, revolucija počela i kod njih, doći će do sukoba mišljenja, činjenica, sećanja, sujeta, u predvidljivo pametnom i pedantnom maniru rumunskog filma.

Iako od uvodne scene, melanholičnog paljenja uličnog osvetljenja, koje na kraju završava kao metafora revolucije koja, za većinu Rumuna i Rumunije, i nije bila revolucija, već diskretno privikavanje na novo, Porumboiu pažljivo gradi sliku rumunske margine koja i danas, baš kao i u danima revolucije, čeka da joj se javi šta ima novo. Njihove profesionalne karijere amaterske su kao i njihovi životi i, opet karakteristično za rumunski film, neki prizori mogu depresivne gledaoce učiniti suicidalnim.

Ipak, ostao sam neplanirano ravnodušan. Uprkos vrlo duhovitim detaljima i preciznoj satiri, možda sam na kraju ostao prezasićen Porumboijevom pameću, koja nije dopustila da se film ni u jednom trenutku otme kontroli, već sve pedantno ostaje u koordinatama onoga što se htelo reći.

SELEKTAH: 6minus/ 10

L'ENLEVEMENT DE MICHEL HOUELLEBECQ

Ovo je jedan od savršenih način

Spreman sam da prihvatim da ako imate nikakav ili negativan stav prema francuskom piscu Michelu Houellebecqu da nećete razumeti ni genij ovog filma, niti moju visoku ocenu. Drugim rečima, ovo će biti jedan od onih slučajeva kad sam ja zajebao vas i gledao odličan film. A ne vi.

L'enlevement de Michel Houellebecq (do skora u našim bioskopima kao Kidnapovanje Mišela Uelbeka) je igrani film baš o tome i jedan od najbizarnijih filmova na temu kidnapovanja.

U prvom delu filma upozajemo Michela. Kao starkeljastog pedestogodišnjaka koji voli vino, viski i pušenje, koji mumla dok priča, ima priglupi zen pogled i najiritantniji način držanja cigarete (između srednjeg i domalog prsta, zbog povrede kažiprsta) i baš tog dana slavi rođendan. Vidimo ga u bolno običnim interakcijama sa sestrom, fanom, prijateljem. Ali bolno neobičnim, jer je baš on u pitanju (ova rečenica vraća vas na prvi pasus).

A onda ga otmu. Tri brata. Od kojih jedan izgleda kao zadrigli D'Artanjan, a druga dvojica kao kopije Jasona Stathama. Prate ga, upadnu u njegov stan i iz istog ga iznesu u nekakvom vojnom sanduku sa izbušenim rupama za disanje. Kao kućnog ljubimca. Pitona.

Najveći deo filma je o njegovom boravku na imanju nedaleko od (centra) Pariza, tokom koga se Michel lagano opušta i sprijateljuje sa trojicom braće (koji su ga oteli za neka treća lica), a potom i sa njihovom majkom i ocem, u čijoj kući ga drže. A potom i sa njihovim lekarem, podstanarom, a na kraju upoznaje i čari lokalne kurve Fatime, kada poželi "malo druženja sa ženom".

Iako se očigledno radi o filmu koji otvoreno računa sa fanovima ovog pisca (i kome je verovatno dobrodošao post-Charlie Hebdo publicitet), moram da priznam da sva genijalnost ovog filma dolazi od dosledne, lukave i beskrajno ironično sprovedene rainterpretacije "Štokholmskog sindroma". Prvo, Michelovi otmičari se uopšte ne ponašaju kao otmičari (ako zanemarimo povremena vezivanja i odbijanje da mu povere upaljač), a ubrzo potom čitava stvar prerasta u grotesku koja sa svakom novom epizodom postaje neverovatnija, ostajući bolno i surovo naturalistična.

Ne znam da li je pisan scenario za ovaj film, ili samo predložak za improvizacije, ali po ponašanju i vrlo uverljivim pijanstvima Houellebecqa deluje mi da je ovo drugo bila polazna osnova. Međutim, koliko god da je Houellebecq ekscentričan u svojoj običnosti i staračkim boljkama, toliko su ostali glumci (koji uglavnom nose svoja imena) besprekorni u svojim ekscentričnostima. Scena u kojoj dva brata, navodno bivši izraelski vojnik i bodibilder, uče Houellebecqa kako da se odbrani od napada urnebesna je u prisebnosti svih aktera da je sprovedu kao najnormalniju stvar koju otmičari rade sa otetim, da im prođe vreme. A ima i momenat kada Houellebecq pokušava da napiše pesmu zahvalnice majci otmičara, koja postaje sporna, jer otkriva neka imena i lokaciju. Na kraju filma, Houellbecq se raspituje o mogućnosti nastavka druženja sa otmičarima. A što ne bi, baš im je bilo lepo.

Kidnapovanje deluje kao komedija o boravku poznatog, ali ne preterano simpatičnog rođaka, koji vremenom nalazi načina da prokomunicira sa domaćima. U spontanosti te komunikacije, a u kontekstu okolnosti koji sasvim odriču ovu vrstu prisnosti i združivanja, film postaje satirični portret "kontroverznog pisca", njegove kontroverznosti, lakoće sa kojom se on može ukloniti, dakle svih onih stvari koje u realnosti postoje u neraskidivom lancu. U isto vreme, banalnost epizoda, apsurdne okolnosti u kojima ljudi od kojih se to ne bi očekivao nastupaju kao njegovi književni kritičari, ili on debatuje sa njima na takve teme, kreiraju nekakvu ironičnu metafizičku realnost unutar koje su pitanja života i smrti zagubljena u neminovnosti zajedničkog provođenja vremena kao jedinog izvesnog smisla. Nešto kao u Čekajući Godoa.
Zapravo, skoro baš tako.

SELEKTAH: 10/ 10

LAURA MARLING - Short Movie (Ribbon Music)

Zašto Amerika tako lako postane domovina svih koji u nju pristignu?

Laura Marling ima 25 godina i 5 albuma za sobom. Čini mi se da sam ih preslušao sve i da sam se najviše trudio oko ovog pretposlednjeg, Once I Was An Eagle, ali nije upalilo. Laurin folk nije postao mesto gde moja dušica pije vodicu. Sad razmišljam da se vratim unazad, barem jedan korak, i proverim utiske, ali vremena, vremena nikada nema više nego pre.

Ipak, ostala je trunčica nekakvog intuitivnog interesovanja, više za glas i odnekuda plasiranu ideju da u Laurinoj muzici ima i nekakvog stava, nego za pesme. I zbog toga sam preslušao Short Movie, album o kome sam saznao više nego što mi je potrebno tek nekih dvadesetak slušanja kasnije. Osvojio me je lakoćom sa kojom je stopio Shelby Lynne (prvi album), Lucindu Williams (Car Wheels...) i Kim Gordon. Prve dve u zvuku, ovu treću u duhu.

Short Movie je album Dusty Springfield čije su omiljene ploče neka od Leadbelly-ja i neka od Sonic Youth.
Čak i ako nisam u pravu!

Short Movie je nastao u Americi, tokom meseci koje je Laura provela prvo s dečkom, a onda sa uspomenom na njihovu vezu u Eleju, gradu u kome moraš da se prikazuješ kao "neko i nešto", ako želiš da te zapamte, kako ona kaže. Najteže je biti ono što si, jer svi očekuju više od toga. Za jednu britansku folkerku, ne toliko posvećenu tradiciji svoje domovine, srećom sve se to ispostavilo kao izazov, a ne muka. Odnosno, kao trijumf.

Da ne znate da je Laura Britanka, lako moguće to ne biste ni primetili na osnovu Short Movie. Zbog Kim Gordon, koja nije samo u basu (btw, kažu da je ovo i prvi Laurin "električnogitarski" album), već i u nekoj vrsti arogantnog stava. Jer ja tako zamišljam Kim, i van javnosti. Ovo je kantri-folk muzika na električnoj gitari koja podseća na Johna Martyna, Joni Mitchell, ove dve pomenute, Drakea, ali Nicka, a ako je okružite sa "malo nojza" eto vam par poslednjih albuma Sonic Youth. Iako je (mnogo) bolje ovako.

Ovo je sasvim drugačija vrsta magičnosti i opčaravanja od Lane Del Rey, ali ista vrsta senzualnosti se tu muva. Od uvodne Warrior (kao Dusty na Buckley-evu muziku) do poslednje Worship Me. Slab sam na tako sočne pokušaje zavođenja. Sa blagim ehom na glasu, čisto da omirišete lost hajvej. Laura lukavo jednostavnim aranžmanima čini čuda, naročito za svoj glas. I Feel Your Love je tri sata melodrame u 4 minuta muzike. Plus vrlo erotska poruka.

Kažu da je druga polovina albuma slabija. Iako se tu nalazi najsingličnija Gurdjieff's Daughter. Stavite je na mikstejp za kola i obeležiće vam putovanje i podmazati put. Možda je druga polovina albuma samo kontemplativnija, traži malo više vremena.
Probajte da je zalijete viskijem, ili već pićem po vašoj želji.

Možda na kraju treba da priznam da mi Laura tek sada zvuči ne samo seksi, već i seksualno. Vrlo često je taj (naročito britanski) folk vrlo intiman, "mejdenovski", ali ne uspeva da oda ženu kao seksualno biće. Ovde to nije slučaj. Ovde svaka pesma spava u zgužvanoj posteljini.

SELEKTAH: 9/ 10

NIGHT WILL FALL / KUĆA SEĆANJA I ZABORAVA

Holokaust. Original i kontekstualizacije

Ne dozvolite da to što se ime Alfreda Hitchcocka spominje u vezi sa ovim filmom bude presudno za vaše interesovanje za ovaj dokumentarac. Jer Hitchcock je "samo" radio na dokumentarcu kojim se ovaj dokumentarac bavi. Taj film se zvao "German Concentration Camps factual Survey" i trebalo je da bude sačinjen od niza snimaka koje su, odmah po prispeću na mesto zločina, engleske, američke i ruske trupe napravile oslobađajući koncentracione logore. Hitchcockov genijalni doprinos zasnivao se na tome da se jezivi snimci stave u još jeziviji kontekst- tj da se prikaže kako su lepo i mirno "obični Nemci" živeli pored tih logora sasvim (ne)svesni šta se tamo dešava. U ostalom, deo materijala upravo i prikazuje saveznike koji su naterali lokalni živalj da prošeta tek oslobođenim logorima i svojim očima vidi šta se tu dešavalo.

A nakon odgledanih brojnih filmova na ovu temu, moram da priznam da "German Concentraion Camps" prikazuju najsuroviju i najsiroviju istinu. Jer mnoge stvari stavlja u kontekst. Gomile leševa, razbacanih po kampu, na gomilama, stajale su tu, na par metara od prinudnog života kojim su i dalje živeli oni koji su "preživeli". Ubijanja je bilo toliko i svuda da nije bilo moguće fizički se otarasiti svih tih usahlih tela, pa su ona ostavljena da leže u naokolo.

Koliko je čovek fleksibilno biće, a smrt nimalo sveta, govore i snimci saveznika koji sklanjaju te leševe. Filmovi i priče o Holokaustu izgradili su tokom vremena sve te pobijene ljude u "neprikosnovene žrtve", dali su im na pijetetu, čitavom zločinu na nedodirljivosti, ali vi ovde vidite esesovce ili saveznike kako vuku beživotna tela po pesku kao vreće i ubacuju ih u džinovske grobnice. Guraju ih i sabijaju nogama, kao što bi neposlušno granje, ne bi li sabili što više njih. Brzina navikavanja na užas je ono što mi je podiglo dlake na koži. Bez foliranja.

Andre Singer u svom dokumentarcu pokazuje kako je Sidney Bernestein, ratni snimatelj, pokušao da sa svojim prijateljem Hitchcockom kreira film koji bi engleska vlada mogla propagandno da iskoristi, pre svega da pokaže da su nemački zločini bili stvarni, a potom i da opseg užasa stavi u kontekst time što će pokazati da su samo par kilometara dalje živeli ljudi kao da se tu ništa ne dešava. Međutim, savezničke sile, osećajući prve udare prohladnog ratnog vetra, imale su različite interese i nikome nije odgovaralo da iovako apatičnu nemačku naciju dalje psihički pritiska zločinima, jer trebalo je graditi, Nemačku, "zid", "blokove"... I tako je film "u nameri i planovima" bunkerisan sve do trenutka kada se "Imperial War Museum" prihvatio njegove rekonstrukcije na osnovu originalnih planova.

Night Will Fall (naslov je deo poslednje rečenice naratora originalnog filma) je dokumentarac o svemu rečenom i dokumentarac o dokumentarcu, sa svedočanstvima originalnih kreatora i sa ponekim svedočanstvom originalnih "učesnika" tj preživelih logoraša koji su snimljeni po oslobađanju logora.
Neverovatna stvar je da smo toliko godina bili uskraćeni za ovaj originalni materijal s obzirom na njegovu jezivu autentičnost.

SELEKTAH: 8plus/ 10

Iako me niko ništa nije pitao, osećam se prozvanim da iskoristim pisanje o ovom dokumentarcu i prokomentarišem i ovogodišnjeg dobitnika NIN-ove nagrade, roman "Kuća sećanja i zaborava", mog neadašnjeg profesora dramaturgije, Filipa Davida.

I on se pozabavio holokaustom. Ali njegov knjižuljak, koji se samo u najvećoj dobronamernosti može nazvati "romanom", je skandalozno loš primer kako se ovom temom može pozabaviti. A naročito u cilju, očiglednog, pozivanja javnosti da priču o holokaustu vazda drži aktuelnom, kao i da ukaže da je nesećanje na strašni zločin obično prečica do anti-semitizma.

"Palp metafizika" i "Treće oko" su dve sintagme koje bih upotrebio da opišem ono što je Filip David demonstrirao u svom "romanu".

Iako nije lepo baviti se piscem kada se govori o njegovom delu, nešto u napisanom u ovom delu govori o iskrenim Davidovim interesovanjima za "onostranu" prirodu zla. Skoro kao pokušaj da se u poznom (ne želim da kažem "finalnom") periodu života autor pozabavi najvećim životnim pitanjima i pokuša da da odgovor na njih. David želi da da odgovor odakle zlo na ovom svetu. I u misticističkom promišljanju tih stvari ponekad je teško razgraničiti da li se radi o blago senilnom starcu koji se rastaje od razuma ili je pisac na tragu otkrića nečega veoma bitnog (pogledajte seriju The Strain kao potencijalnu referencu za željeni nivo palp metafizike i trećeočnosti). Nažalost, isto se ne može reći i za junake njegove priče, koji se bave sličnim promišljanjima- oni, radom svog "tvorca", izgledaju kao totalne budaletine, koje kao da je literatura a la "Treće oko", ponukala da počnu da razmišljaju "da tamo nečeg stvarno ima".

I pre nego što naslutim o čemu je Davidov "roman", možda je bolje da kažem da se radi o loše sklepanoj zbirci eseja koja pokušava da "poreklu zla" priđe sa različitih strana, a za to, u formi traljavo napisanih biografija, koristi životne sudbine svojih junaka. Deluje kao da je David za svaku svoju ideju o poreklu zla adhoc bio prinuđen da smisli neku "romanesknu" epizodu ne bi li zapravo mogao da izloži podjednako loše raspisanu "palp metafiziku".

(Možda sam negde pogrešio u nekoj činjenici, oprostite) Junak romana je Albert Vajs, srpski Jevrejin, koji od detinjstva nosi neprijatan "krst"- roditelji su iz vagona koji ide u logor izbacili njega i njegovog mlađeg brata (o besmislenosti tog poteza može se i posebno). Umorni dečak u ledenoj, zimskoj noći na planini nije uspeo da pronađe svog brata, i to je obeležilo njegov život. Ne pomaže mnogo ni to što David stvar ne izlaže u mnogo više reči i na način stilski artikulisaniji od ovog koji sam ja pokazao ovde. Jer kao što rekoh, životi njegovih junaka samo su povod preko koga treba što pre preleteti da bi se stiglo do junakovih razmišljanja. I to važi i za Albertove prijatelje, druge srpske Jevreje, koji su svi u svojim biografijama imali neki sličnu "tragediju", zbog čega su im životi ostali okrnjeni. I "otvoreni" za raspitivanje o zlima ovog sveta.

I pre nego što stigne do jevrejskog mistika i njegove filozofije o ukopanim, polupanim sudovima iz kojih se prosula svetlost, pa je zlo uzelo prevagu (verujte mi ni u romanu stvar ne stoji bolje sa opisom i argumentima), David neprekidno pokušava da održi "eksfajličnost" svog spisa, pa će tako Vajs u Njujorku ući u nekakvu "kuću sećanja i zaborava" gde će na televizoru moći da gleda svoj život, a tu će postojati i "soba zaborava" (sve sa natpisom iznad vrata?!!) u kojoj sam zaboravio šta je, jer je bilo toliko glupo i banalno. A po dramaturgiji stvari ta kuća bi trebala da bude "metaforični centar" ovog dela, nešto iz čega se ono može iščitati. Ni ne pokušavajte.

Logor "Staro sajmište" ovde se u nekoliko navrata podcrtava kao srpski/ jugoslovenski doprinos holokaustu, ali mesto ozbiljnim primedbama "svim srpskim vlastima" da istom nisu ukazali adekvatnu počast potpuno je zagušeno banalnim i banalno ispričanim pričama o sudbinama nekolicine jevrejskih porodica koje su na različite načine tamo stradale tokom rata.

Najnebuloznija je svakako priča o ocu jedne ugledne beogradske jevrejske porodice koji pristaje da bude kolaborator i potkazivač, radeći na železničkim stanicama kao "detektor" Jevreja, a sve u cilju "služenja zlu da bi se zlo pobedilo" tj da bi ostalo pod kontrolom. Stvar je tako izložena da nemate druge nego da verujete da je siroti čovek (baš kao i njegov "tvorac") izgubio razum i poverovao u najuporniju glupost koja mu je pomogla da pregura nemilosrdne dane. Najsumantuije od svega je što autor pristaje na ovakvo rezonovanje svog junaka, što ga ne "čelendžuje", što svom čitaocu ne nudi neko pod-objašnjenje da je sve to primer ludila, a ne racionalna kolaboracija sa mističnim silama.

Ima i priča o tome kako je srpski jatak, koji je krio ćerku svojih jevrejskih prijatelja, vremenom postao njen silovatelj i mučitelj. Zamislite to- koliko je to jezivo! Ali David nije mogao da zamisli da je to roman za sebe. Romančina! Ovde je to fusnotna-biografija junakinje koja zapravo služi kao prilog biografiji njenog sina, koji je nastao iz ove surove zajednice.

Ali, ništa nas ne priprema za poslednji odlomak. Takvu "jednočinku" ne bi napisao ni loš kandidat za prijemni na katedri dramaturgije. Tu se, u nekakvom (jer nemam precizniji opis od te reči) "Orijent Ekspresu" u jednom kupeu susreću ljudi najvoljniji za metafizičke debate, toliko interesantne, da se u njih bez problema uključuje i kondukter, koji samo cepa karte. Iako je nejasno da li je čitava postavka san ili java glavnog junaka, jer, naprosto, može i jedno i drugo, i unutar nje postoje dodatni slojevi koji govore o "snu u snu", pre svega napravljeni da opravdaju sumanute postavke i otvore put "promišljajućim minijaturama". Ali, da autor nije znao bolji način da svog junaka "prepadnutog od vozova" vrati u voz i pusti niz put bez povratka, finalni je dokaz nemaštovitosti, aljkavosti i banalnosti Davidovog pripovedanja.

"Kuća sećanja i zaborava" je "roman" koji se smanjuje pred vašim očima kako shvatate ambicije njegovog autora. Da (valjda) renomirani žiri koji odlučuje o NIN-ovoj nagradi nije primetio da u kupusijadi nekoliko jevrejskih sudbina stoji ozbiljna namera da se zlom pozbavi(mo) ne samo kao metafizičkom, već kao realnom/ onostranom/ satanskom/ magijskom silom, ali na način ne drugačiji od priče o "dvoglavom detetu koje seje užas Ariljem", meni je neobjašnjivo.

A namerio sam se na "Kuću..." nadajući se delu koje pokušava nešto drugo (a ne samo da napada "devedesete") i od autora koji zrelošću svog doba implicira posedovanje "definitivnih" misli i stavova o bitnim životnim stvarima.

Poražavajuće iskustvo.

U BIOSKOPIMA: VUK (THEEB)

Jači jedu slabije

Pisaću o onome što znam. Istina, obišao sam imdb da saznam više, ali tek nakon gledanja filma, pa se to ne računa.
A reditelj ne informiše, tako da ono što ne znamo nije ni bitno. Sem smaračimasveznalicama. Er ste vi smaračisveznalice?! Mrš!

Dakle, pričaju arapski. Sve se dešava u nekoj pustinji, iz koje je kamilom ili, novoizgrađenom, prugom, moguće stići do Meke. To je to od geografije.
Vidimo da "Turci" drže neku vlast, a muvaju se i neki "Englezi". Oružje je i dalje nepoluautomatsko. Rekao bih da je XX vek tek počeo. Ili tako nešto. To je to od istorije.

Jedan Englez i jedan Arapin, njegov vodič, tokom noći stižu u beduinsko selo (zapravo, i reč "zaseok" je luksuz za ono što vidimo). Običaji ili senka visokopoštovanog oca, bivšeg "vladara" seoceta, nalažu da moraju da pomognu gostima da nastave dalje put. Jedan od tri brata kreće sa njima da im se nađu u području kojim haraju razbojnici. Za njima, nepozvan, kreće i dvanaestogodišnji dečak Theeb. Najmlađi brat.

Prvokreirana slika o tome da će film biti o dva sveta- dečakovom (divljem) i Englezovom (civilizovanom) rasprišiće se kad krenu na put, a odmah potom će i drugokreirana nada da će Theeb biti film o niskobudžetnoj "lorensovskoj" avanturi po pustinji da se rasprši. Neočekivano film postaje priča o preživljavanju, odrastanju, shvatanju stvari, učenju pravde i nepravde. O onome što je stariji brat rekao Theebu- da jači jedu slabije.

Debitant Naji Abu Nowar od početka insistira na sporom tempu, dokumentaristički dočaravajući suživot čoveka i pustinje. Likovi su više tipovi nego karakteri, pa čak i Theeb koji prolazi kroz neku vrstu stripovski tragičnog/ dramatičnog odrastanja. Ono što on shvata jeste da je biti jači ili slabiji ne nešto što je dato, već nešto što se određuje gore navedenom kulinarskom jednačinom.

Pretpostavljam da uplitanje istorijskih okolnosti dodatno pojašnjava simboliku filma i njegovu poruku na račun starosedelaca i došljaka, "zaostatka" i napretka, smisla globalizacije uopšte. Ali Vuk nije preterano nostalgičan u pogledu toga. Pre mi zvuči kao režanje. Kao nešto što ne treba dirati. Možda je čak i pomalo kontroverzan u jasnosti te poruke. A?

Negde sam pročitao da je Vuk pobedio na ovogodišnjem FEST-u.

SELEKTAH: 7minus/ 10

U BIOSKOPIMA: PO REDU NESTAJANJA (KRAFTIDIOTEN)

Bruno Ganz igra oca srpske mafijaške porodice u Norveškoj

Da li je Po redu nestajanja idiotski film? Možda. Originalno ime filma je "Snaga idiota". I ta snaga zaista deluje kao najjače oružje ovog filma.

Počinje kao norveški odgovor na Taken. A počinju i spojleri.

Stellan Skarsgard (vršnjak Neesonov) igra čistača snega u nekom omanjem (tako deluje) norveškom mestu. To znači da ume da operiše komplikovanim setom samohodnih mašina za čišćenje snega. Kada njegov sin greškom strada u obračunu lokalne mafije sa jednim od svojih dilera, Stellan odlučuje da uzme pravdu u svoje ruku. Na isti način kao mnogi pravdenici pre njega.

Kraftidioten se potom nastavlja kao serija Stellanovih ubistava koji uvek završe ironičnom plasiranim telopom koji izgleda kao čitulja na ekranu, za upravo "preminulog". Međutim, Stellanovo ubijanje "Šveđana" inicira rata sa srpskom mafiju, koju ovi krive za nestanak svojih  ljudi, te će se on neplanirano naći između dve vatre. Kao što rekoh, našeg Sergeja, Mikija Krstovića i "nji'ovog" Gorana Navojeca predvodi Bruno Ganz u obračunu koji bi trebalo da izgledao kao "koenovski" akcioni krimić. Ali ne izgleda.

Kraftidioten raspiruje ili želi da raspiri razna osećanja- i ozbiljne drame (otac koji žali i sveti sina) i totalne budalaštine (obračun kriminalaca) i crne komedije (stilizacija) i skandinavskog uvrnutog egzistencijalizma (sva ta čistoća snega vs tama ljudi u tamnim odelima) i u velikoj meri ih raspiruje. Kao i život. Izazivajući u nama istu vrstu zbunjenosti i zapitanosti koji je smisao svega toga. Vrlina je što na filmu, bolje nego u životu, ta vrsta apsurda ostavlja manje posledice.

Na kraju imamo totalnu smrt i dva oca koja su preživela. I još jednu bizarnu smrt. Pravda je zadovoljena i tu je žanr ispoštovan. Ali ja i dalje ne bih umeo da vam kažem čemu ovaj film, o čemu se tu radi i najradije bih pristao na objašnjenje da je u pitanju odlična studentska stilska vežba oslonjena na omiljeni žanr ili film studenta. U ovom slučaju No Country For Old Men, recimo.
Iako to nije slučaj.

SELEKTAH: 5plus/ 10