Razni izvođači - AHK-toong BAY-bi Covered (Q Mag)

Dvadeset godina kasnije svet se okuplja da vidi šta je izraslo od bebe

BONO: It’s strange, because when I hear the album, when U2 do it, all I hear is what’s wrong with it. But when I heard all these artists doing it, I thought, ‘It’s really good.

Iz usta koja su poljubila Muhameda Šaćirbeja i ovo je previše.

Achtung Baby je šta god vi mislili o U2 jedna od najboljih ploča devedesetih. Da, baš tamo negde uz Nevermind, Loveless, Screamadelicu, Black Album i sve ostale najbolje ploče devedesetih koje su sve objavljene 1991. godine. Nastavljajući tradiciju koju su (praktično) sami kreirali, memorijabilisanje svega i svačega, magazin Q je odlučio da dvadeset godina od izlaska originalnog AB i mesec dana pre izlaska šestostrukog boks seta AB na kome je i album Zooropa (?!!) proslavi, iz aspekta produkcije, jednom masnom tribjut kompilacijom na kojoj se ne nalaze nekakve poluanonimne ishajpovane zvezdice željne 15 sekundi gostujuće slave, već visokokalibarske zvezdetine od kojih su neke direktni dužnici U2.

Kompilacija je odvratna. Evo i zašto.

1. Nine Inch Nails - Zoo Station

Nine Inch Nails zvuče kao U2 više nego U2 na ovoj stvari. Ono što je svojevremeno bio rizičan izbor za pesmu koja otvara album ionako pun radikalnih promena, ovde je sasvim primeren anemičan i triphopičan pop beizdejno razvučen na 6 i po minuta!

2. U2 (Jacques Lu Cont Mix) - Even Better Than The Real Thing

Ovo očigledno niko nije hteo da obradi. Iako bi Madonna i Jacques bili dobra kombinacija s obzirom da je Madonna sa Orbitom ovo već jednom drmnula u Beautiful Stranger. Ovaj remiks stiže tačno 20 godina prekasno.

3. Damien Rice - One

Mnogi su pokušali da nađu nešto svoje u ovoj pesmi. Pa i Damien Rice.

4. Patti Smith - Until The End Of The World

Ja sam mislio da ćemo Patti viđati samo na izdanjima (vezanim za) R.E.M. Njena verzija je Caveovska u pristupu i rezignirano manjka emocijom. Ali nije grđ. Začudo.

5. Garbage - Who's Gonna Ride Your Wild Horses

Pretpostavljam da je za Garbage ovo bila sjajna PR prilika da najave da se vraćaju. Šteta što je otpevana pesma dosledna, nešto malo brža, verzija originala. A kad je tako onda je još očiglednije šta čime kopija manjka.

6. Depeche Mode - So Cruel

Ovo je jedna od najboljih pesama U2. I kad god Bono kaže "Baby, you're so cruel..." još jedan lednik u mom srcu nepovratno ode u svoju likvidnu večnost. Depeche Mode se poprilično verno drže vokalne osnove koju je Bono postavio dok ispod lagano bubre sintetički ritmovi uz zvuk klavira koji ih povremeno prelije. Najlepši trenutak ove, također, bezdušne obrade jeste kad Gahan izgubi ritam pred kraj petog minuta.

7. Snow Patrol - Mysterious Ways

Čini mi se da su Snow Patrol po svaku cenu želeli da pojačaju mističnost Mysterious Ways. U njihovoj verziji ova pesma ima prizvuk opela. Opela za 99 centi.

8. The Fray - Trying To Throw Your Arms Around The World

Producenti ovog tribjuta verovatno su želeli da ravnomerno rasporede autore iz Britanije i Amerike. Kako su ovi jadnici upali u tako suženi izbor nemam pojma.

9. Gavin Friday - The Fly

Gavin je stari Bonov drugar i ovde je sigurno neko nabacivanje tezge u pitanju ili pokušaj stvaranja utiska da je ova kompilacija, čim na njoj gostuju ljudi koji kod Bonoa dolaze nenajavljeni, u neku ruku aminovana kao drugarska zahvalnica. Slušajući ovu obradu jasno je zašto Gavin Friday nikada nije uspeo. A, kad smo kod njega, ni ovakvi omoti nisu mu mnogo pomogli.

10. The Killers - Ultraviolet (Light My Way)

The Killers su jedan od bendova koji puno toga duguje Achtung fazi U2. Nažalost, oni ne misle tako. Jer vraćanjem onakve triphop baladčine u full-blown period Joshua Tree nekako šalje poruku da je ceo AB bio pogrešan korak.

11. Glasvegas - Acrobat

Acrobat također spada međ' najbolje pesme U2. I Glasvegas su pokazali kako se obrađuje klasik. Prva stvar je da zadržiš što više sebe. Ova verzija, uprkos distorziranom vokalu, potpuno zvuči kao da je ispala sa prvog albuma Glasvegas. S druge strane Bonova prenemagajuća drama ovde je anksiozno osmišljena kao vapaj koji se gubi u moru sve zaglušujućije buke. Baš kao i ljubav. I to je ono što su Glasvegas dodali originalu.

12. Jack White - Love Is Blindness

Potvrđujući sve gore navedene propozicije Jack White bez problema briljira na kraju ovog bednog tribjuta. Čerečeći ovu megabaladu kao da je koža Blind Willie Johnsona Jack White je uronio u nju svom silinom svog ega i talenta. U ovoj verziji ovo je njegova pesma. I nadalje bi se mogla obrađivati kao Jack White's Version.

SELEKTAH: (saberite i oduzmite i ja sam na) 3minus/ 10

JE SUIS HEUREUX QUE MA MERE SOIT VIVANTE

Ponekad je nepodnošljivije za gledati kako neko nekoga želi da voli nego kako neko nekoga ne želi da voli

Filmovi ne bi trebalo da imaju kraj. Trebalo bi da iščeznu neplanirano sa platna. Kao život.

U francuskim filmovima novije produkcije gledalac često može da naiđe na specifičnu vrstu nemilosrdnosti prema glavnim junacima, nemilosrdnosti koja skoro nihilistički briše "konzervativne" odnose koji definišu junaka (pa i njega samog) samo da bi tim činom još više utvrdila "konzervativno" mesto koje njemu u društvu (neizbežno) pripada. Momak kao zaštitnik u Irreversible, brat kao zaštitnik u Enter The Void, otac kao stub u La pere des mes enfants, majka kao okosnica u Un Conte de Noel... (setiću se još nekih primera). Svi ovi junaci razoreni su nemilosrdnom rukom reditelja/autora u nekom vidu kaznenog postupka za izbegavanje uloge koju im je društvo (XIX veka?) nametnulo. Pokušaj stvaranja novog arhetipa zapravo iznova donosi samo tvrdokorniji povratak na staro, bez obzira na svešokantnije načine da mu se dođe glave. Je suis heureux... dosledno sprovodi rečeno.

(Biće spojlera, oprez!) Julie je napustila svoja dva dečaka kada su imali 5 odnosno jednu godinu. Ostavila ih je u domu i više nikada ih nije potražila. Njih dvojicu usvojio je par "bez dece" i obezbedio im pristojan život. Stariji Thomas nikada nije prestao da traži majku. I na kraju ju je i našao. Film su režirali francuski veteran Claude Miller i njegov sin Nathan.

Je suis heureux... je Dardenneovski jednostavan i slično stilizovanog naturalizma. Glumci su lepi i ružni kao da su sami likovi. Međutim, u odnosu na moralizatorske potrebe belgijske braće koje prečesto ne uspevaju ni da isfabrikuju ikakve emocije, francuski otac i sin ni najmanje ne pokušavaju da se bave moralom, niti očekivanim pričama "da li je majka ona koja te othranila ili ona koja te rodila"... Njih (pro)goni samo potraga za tim šta nekog tera da nekog voli, da prema nekom oseća "nešto", privrženost, bliskost, nekakvu vezu. I zašto je ta veza bitna, zašto je ona preduslov za formiranje svih drugih i kako je moguće da ona ne funkcioniše dvosmerno. Meni je bilo duhovito rešenje koje kaže da se takva veza mora restartovati da bi proradila.

Vincent Rottiers kao Thomas (starija verzija) je dovoljno omenovskog izgleda da do kraja ne znate da li je pravda na njegovoj strani ili su ga psihološke stranputice dovele do ozbiljne psihopatije. Pleni.

Na kraju, nakon što su razbucali svaki smisao majčinštva (pa i porodice), Millerovi nas vraćaju na početak. Onaj nepodnošljivi početak od koga se krenulo. Od koga svi polazimo.

SELEKTAH: 8 / 10

NOVE SERIJE

Grimm

Da, ovo je onaj drugi šou koji koristi bajke kao seting za svoju postmodernu priču. I, da, čini se da je ovo gluplji od ta dva.

Genijalnu ideju koja stoji iza ove serije i na kojoj je radilo čak troje ljudi teško je sakriti- s jedne strane imamo postmodernifikovani svet bajki braće Grim (Crvenkapu u prvoj epizodi), a s druge klasičan (što je ovde eufemizam za imbecilan) policijski procedural. Ono što ih povezuje jeste potomak (braće?) Grim, loze koja već dva stoleća radi na suzbijanju monstrumskog kriminala, i on je- detektiv, blage dilandogovske fizionomije (u svakom slučaju dilandogovskije od Brandona Routha).

Epizoda, priznajem, počinje intrigantno, reditelji su iskoristili sve mogućnosti PG-zastrašivanja i priča obećava sve do svog Buffy momenta, kada detektivova sveže pristigla tetka, koja usled hemoterapije jedva hoda, krene da kung-fu majstorijama brani svog unuka od nekakvog vukodlakavog stvorenja koje nije vukodlak. Sve nakon toga postaje nevešt paravan za parodiju proceduralnog žanra koja se ovde sprovodi (jedino logično objašnjenje ove smejurije).

Negativce je lako pretpostaviti, a u njihovu nesposobnost teško poverovati.

Iz profesionalne pristojnosti odgledaću još jednu epizodu, ali mislim da bi već sada to bilo to.

FLORENCE + THE MACHINE - Ceremonials (Island 2011)

Ovo je jebeno dobra ploča! (Znam da ćete to iskoristiti protiv mene, pičke!)

Iznenađen sam koliko i vi (ako ste). Za mene je Florence sa ili bez mašina samo "i ona što je obradila You Got The Love". A ponekad sebe uhvatim kako bez razloga ponavljam dog days are over dog days are over... (iako nisu). Više volim Bat For Lashes. I Marinu. I Jennifer Rush. O Kate Bush da i ne govorim.

Florenceinom novom albumu prišao sam kao deterdžentu tokom sedenja na vece šolji, da prekratim vreme i ponovo pročitam dobro znani tekst. I pomalo zbog toga što mi je prvi singl, What The Water Gave Me, totalno strava vrste Coldplay.

Ceremonials je odlično izabrano ime za ovaj album. Svaka pesma ima epski, prepumpani zvuk, sa Florence zakucanom na oltar pesme na kome svojim žalopojnim glasom umiljava bogove. Osećamo prisustvo talasa koji se razbijaju o obalu, hiljade oblaka prepliće se na modrom nebu, Chris Martin biva krunisan za kralja Melanholije, jatovi golubova lete u sloumoušnu, mačevi su zabijeni u tela puna krvi, milijarde čizama marširaju... Hebote, skoro pa ceo Lord Of The Rings.

Bat For Lashes je ovo već uradila, čak i bolje na Two Suns. S tim što Florence nema slične arthouse aspiracije, niti je gotski mračno njena nijansa. Ona puca na istu metu u čijem centru su Muse već napravili metar sa metar rupčinu. U ne toliko dalekoj (i Florenci poprilično omiljenoj) dekadi osamdesetih John Farham (You're The Voice) je razvaljivao sličnim aranžmanom kao Florence u aktuelnom singlu Shake It Out, Simple Minds su imali cele albume sa ovako dramatičnom produkcijom. O Kate Bush da i ne govorim. A trebalo bi.

What The Water Gave Me mi je i dalje najomiljenija pesma. Najviše zbog toga što je to najlepša pesma koju Bat For Lashes nije napisala. A volim i jeftini način na koji Florence horskim bek-vokalima postiže da mi se koža ježi. Osim toga ko još pravi pop singlove koji traju 5 minuta i 33 sekunde. Oštar konkurent ovoj temi je Seven Devils, verovatno najbolja pesma ikada na koju je uticao Goran Bregović. Redovna teatralnost je tu, u skoro kriknutim strofama, ispod kojih klavir svira svoje poslednje sate, ali kad preko toga upadne refren u kome su bek-vokali (opet horski) tako postavljeni da ćete bez obzira šta oni pevaju vi čuti evgerlezievgerlezi... O uticaju Kate Bush da i ne govorim. Ali, makar da spomenem Sensual World.

Drugi će govoriti i o bicepsovanoj Tori Amos, pretpostavljam. Ponekad i s razlogom. Emocije iskazane na ovom albumu mogu pripadati samo našim avatarima. Ali, danas Ceremonials tako prija. Kao kad sam prvi put čuo Take My Breath Away od Berlin. A skoro ništa nisam znao o ljubavi.

SELEKTAH: 8 / 10

TOURNEE

Život možda ne mora, but show must go on

Roud movi kao žanr najčešće svoju energiju crpi iz galerije likova (tj neobičnih epizoda) koje naši junaci milom ili silom prilika sreću usput. U svom trećem rediteljskom ostvarenju glumac Mathieu Amalric (The Diving Bell And The Butterfly) pokušava da tu energiju pronađe u samim putnicima koje kao da sam put oslobađa od nekih stega.

U našem fokusu je menadžer Joacim i grupa (stvarnih) američkih burlesknih umetnica na čelu sa Mimi Le Meaux koja izgleda kao ženska verzija čuvenog Divinea. S jedne strane imamo Joacima koga su se odrekli rođena žena, otac i brat, a spisak ljudi kojima duguje pare je toliki da je i vazduh u Parizu opasan po njega. Joacim nije simpatičan čovek. Njegova jedina humana strana je njegova profesionlna požrtvovanost. Amalric stepen te posvećenosti u više navrata apostrofira Joacimovom alergičnošću na prisustvo muzike u bilo kom prostoru sem scene.

Za razliku od njega rasne Amerikanke, koje kao da su ispale iz Fellinijevih snova, turistički su zadivljene Francuskom, i večito u pokušaju da razbiju rutinu turneje koja je nekako postala i meatafora njihovih života. Sve je u njihovim životima bolno privremeno. Sem, možda, melanholije.

U maniru savremene evropske dramaturgije zapleta i nema, ceo film je pomeranje od tačke A do tačke B, koje su, opet, samo dve od mnogih koje su prošle i koje će doći. Joacimova situacija postaje sve bezizlaznija na svim nivoima, ali on je odan prevazilaženju okolnosti samo na jednom frontu. Mimi, koja se nekako izdgila kao simbol svih preostalih žena, okupirana je svojom samoćom i pokušava da je prevaziđe prolaznim avanturama, pa i onom započetom sa samim Joacimom. Njen život je, skoro i bukvalno, tužna misao koja se pleše.

Ne znam zašto je Amalric dobio Kansku nagradu za režiju s obzirom da se njegov film večito lomi između TV reportaže i dokumentarca koji bi, recimo, jedino braći Dardenne mogao da otvori oči. U mom oku elipsaste situacije obično su teg koji pretegne na pogrešnu stranu, a slabo praštam i emocionalnu jalovost živih ljudi (Un Conte De Noel, u kome je Amalric, takođe igrao je redak izuzetak).

Tournee stoji negde između Fellinijevog 8 1/2 (reditelj na raskršću i njegove žene) i Mike Leighovog (nepodnošljivog) Topsy Turvy (glumačka trupa) i spada u one filmove koji će imati malo velikih fanova i previše ravnodušnih gledalaca.

SELEKTAH: 4minus/ 10

HARRY POTTER AND DEATHLY HALLOWS PT 2

Deveti put za redom sam sebe pitao- Brate, zašto si ovo gledao?!

Iz prethodnog dela sećam se samo scene u kojoj Harry i Hermiona plešu u šatoru. Ta scena mi je bila čudesna i mislim da u celom serijalu nije bilo sličnog tračka mladosti, osećaja izgubljenosti i nađenosti, emotivnog predaha, buđenja života. Bliskosti. Od svih devet nastavaka ovog serijala to je jedina scena magije koju bih želeo da pogledam ponovo. U ovom, poslednjem, nastavku sage o dečaku koji brani svoj svet od zla nema ničeg sličnog.

Početak zabave koji na trenutak (u trezoru banke sa blagom koje se multiplicira) zaliči na nešto što bi moglo da se desi mladom Indijani, odmah zatim postaje još jedan set borbi sa magičnim štapićima tokom kojih najdramatičniji trenutak treba da bude spoznaja da i u njemu samom leži deo Voldemortove duše. Mraćni delić koji kod Harry-ja do sada nismo imali priliku da upoznamo. Finalna bitka ima nekoliko jeftinijih etapa u odnosu na Lord Of The Rings masovke, a i znatno je maštom siromašnija na svakom nivou.

Ron i Hermiona se poljube, Harry i Ronova sestra se poljube. Jedan milisekund MTV-ijevog Awkward imao je više srca nego te dve scene.

Jedina svetla tačka je mračni Voldemort u stvarno masturbativnoj ulozi Ralpha Fiennesa.

Na kraju, epilog nam otkriva kako će Harry izgledati za 19 godina (recimo da računovođe u Mađarskoj ostavljaju bolji utisak), kao i da njegov nakot ima sličnih čarobnjačkih aspiracija. Disney bi bio ponosan.

Žozefina je zaspala. Ja nisam bio te sreće.

SELEKTAH: 2/ 10

MOĆ VEŠTICA 26. 10. 2011. Pukovniku nije imao ko da piše

001. Front 242 – Funkhadafi – Wax Trax! - Backcatalogue

002. Kimya Dawson - Same Shit / Complicated – Great Crap Factory - Thunder Thighs

003. Dirty Beaches - Lone Runner – Suicide Squeeze - Lone Runner b/w Stye Eye 12”

004. Kapetan Black Šlager - Priča o Novčaniku – ne znam da li je objavljeno Kako Napraviti Drveno Poštansko Sanduče

005. Notorious B.I.G. - Hypnotize (Cheapshot Remix) - Whitelabel

006. Årabrot - Nubile - Fysisk - Solar Anus

007. Terry Edwards - Old Man's Hands (feat. Darren Hayman) – Sartorial - Let's Surf/Old Man's Hands 7”

008. Bullion - Magic Was Ruler – Young Turks - You Drive Me To Plastic

009. H. Hawkline - Surf Pond – Shape - The Strange Use of Ox Gall

010. Lady Saw - No Long Talking – VP Inc - Raw: The Best of Lady Saw

011. Mitochondrion – Trials – Profound Lore - Parasignosis

012. Amatorski – Soldier – Munich - TBC

013. Dive – Sometime – Captured Tracks – Sometime 7”

014. Four Tet – Locked – Text - Locked / Pyramid 12"

015. Jeff Mangum - The King of Carrot Flowers Pt. One – Bootleg - Live at ATP 10-02-2011

016. Jeff Mangum - The King of Carrot Flowers Pt. Two and Three – Bootleg - Live at ATP 10-02-2011

017. Steel Harmony - Ever Fallen In Love (Buzzcocks cover) - Unknown

018. Björk - Moon (Live at the Manchester International Festival, July 2011) – One Little Indian - Biophilia - The Manual Edition

019. Fred McDowell - When the Train Comes Along – Mississipi - The Alan Lomax Recordings

020. Grass House – Faun – Holiday Club - Faun/The Breeze

021. Johann Johannsson – The Cause Of Labour – Fat Cat – The Miner’s Hymns

022. Altered Natives - Shake That feat. E.S.P. – Eye4Eye - Tenement Yard Vol 2

023. Camille - Wet Boy – EMI - Ilo Veyou

NOVE SERIJE

Once Upon A Time

Pišem vam ovo dok mojim ušima praše izraelski death-metalci Sonne Adam. I clearly belong to the dark side.

VAU! Da piskaram ovo na engleskom nastavio bih sa WHAT THA FUCK WAS THAT?!! Uprkos i dalje svežem (i sličnom) utisku koji je na mene ostavio American Horror Story! Mislim, ipak je ABC nacionalna televizija!

OK, sumanutosti u Once Upon A Time ima toliko da sve nije stalo u prvu epizodu. Ona, bolje rečeno, služi kao neki intro/trejler za celu sezonu nego što bilo šta (smisleno) postavlja. Osim ako vi ne mislite da je pojavljivanje dečaka na vratima dvadesetosmogodišnje žene koji tvrdi da je njen sin i potom je odvodi u mesto u kome je sve stalo (jer je začarano!), a sve zato što je to pročitao u zbirci bajki koja se zove Once Upon A Time. A ne Biblija. Ili Kuran.

Bajke su bajke, ali ono što nam je navratnanos sročeno u prvoj epizodi bez ikakvih objašnjenja i sa brdom rupa dovodi nas u "današnje vreme" (koje je nazvano "vremenom bez happy endinga"- verovatno najbolji momenat serije) u kome su junaci iz bajke razmešteni na sasvim drugi način... nema nikakvog smisla. Oni ne znaju da su začarani, znači ne znaju da im je loše, a zajedno sa njima začarana je i ona (zla kraljica) koja ih je začarala.

Većina glumaca, uključujuči i Ginnifer Goodwin koja se u međuvremenu pretvorila u miša, su talentom anemični (sem klinca, koji je, izgleda, sam sebi pisao replike). U ostalom, koliko može da potraje šou u kome plavuša treba da spasi svet?

Ću pogledati još jednu-dve epizode. Ali (već) sada sve nade polažem u Grimm.

THE HOUR

Mild Men

The Hour je BBC-ijeva drama smeštena u doba Hladnog rata tj u 1956. godinu kada su Britanci i Francuzi zaratili s Egipćanima oko Sueckog kanala. Mi pratimo ekipu koja radi na televizijskoj emisiji "The Hour" (preteča "60 Minutes"?!) koja se bori sa događajima na tri fronta: političkom/profesionalnom, ličnom i konspirativno-špijunskom. Prva sezona ima šest epizoda. Gledao sam ih iz nedelje u nedelju simulirajući regularan tok njihov konzumacije.

Nisam oduševljen.

Ću pogledati drugu sezonu, jer se Žozefini dopalo.

Nije mi jasno zašto u RTS-u nema pokušaja da se napravi nešto slično. Zdravko?!

Ono na šta su nas "britanci" već navikli- glumci i scenografija su besprekorni. Iako epohi manjka malo medmenovskog šlifa (se tako kaže?!) ona je tu- kroz hiljade popušenih cigareta, suknje sa visokim strukom, muškarce u odelima i komunikaciju u kojoj tišina često vodi glavnu reč. Dominic West jeste dondrejperovski stilizovan pastuv, ali on pleni odsustvom onoga čega Don ima previše- inteligencije. Romoli Garai nedostaje malo seksipila da bi zaista osećali da upravlja šouom, dok je Brian Whishaw previše skojevske građe i skojevskog idealizma. Što se mene tiče, Anton Lesser, kao Clarence, i sjajni Julian Rhind-Tutt, kao Angus, najbolje su se izborili sa onoliko (malo) autentičnosti koliko im je dato. Huh. Ja sve ovo pišem verujući da vi znate ko je ko u seriji.

Mislim da je The Hour zagrizao više nego što je uspeo da sažvaće. Pravljenje programa "The Hour" i političke okolnosti oko sukoba oko Sucekog kanala kao preplićuće teme bile bi sasvim dovoljne za šest jednosatnih epizoda. Ubačeno razrešavanje ubistva koje za sobom povlači još kompleksniju konspiraciju (preko koje se, istina, lome odlike Hladnog rata) pojelo je prostor glavnim junacima i nekako iščašilo realistički prosede samog šoua u pravcu stilizovanog trilera.

Van nekih osnovnih (i već poprilično viđenih) postavki (oženjeni plejboj, diskretna draga, tvrdoglava plavuša, mršavi intelektualac, ćut/dljivi urednik, gangrenozno zlosutni član vlade) junaci nisu našli načina da nekim autentičnim postupcima prodube svoje ličnosti. Što u kontekstu bledo raspletenog trilera čini da još više izgledaju kao marionete.

Ono u čemu je Mad Men, sa kojim se ova serija najčešće poredi, uspeo jeste da u par epizoda u potpunosti dočara oblast rada koja je, pre svega, okupila naše junake na jednom mestu. Sa The Hour to nije slučaj. Mi ne samo da nismo zavirili u "specifičan način" na koji oni rade svoj posao, već za neke junake nemamo ni jasnu predstavu šta konkretno rade (recimo, Lix i Isaac), zbog čega serija nije stvorila neku svoju aromu koja bi potom dala ukus i politici i trileru.

Politički aspekt priče aktuelizuje pitanje slobode izveštavanja aludirajući na stanje sadašnje Britanske imperije koje je u velikoj meri takvo zahvaljujući zakulisanim aktivnostima raznih vlada na terenima poput Iraka ili Afganistana (ili Kosova). U isto vreme BBC podsećanjem na "konstitutivne" dane svoje politike verovatno želi nekoga da podseti gde je sada po tom pitanju.

Što se trilera tiče, ovaj najtanji deo priče u suštini ima samo dva segmeneta- 3 ubistva skrcana u prve dve epizode (ako se ne varam) i razrešenje u šestoj. Sve između je tapkanje u mestu. Čak ne ni naročito napeto. Možda bi bilo zabavnije da su kao kontra-strana izabrani Kinezi, a ne Rusi.

Rezultat takvih površnih pristupa kroz tri različita nivoa jeste potpuno odsustvo drame. Simpatije i brige za junake nema, radnja se odvija po manje-više predvidljivom šablonu, a kulminacija je lišena WOW! efekta. Što je prava šteta.

MMG na B92

O novoj kompilaciji i staroj karijeri Manic Street Preachers

Mislim da negde u nekom Ritmu postoji moj uradak o ovom bendu. Ali dok to ne priredim za MMG, čitajte ovo.

VIPs

Tri loša brazilska filma u jednom odličnom. Ili obrnuto

Hm. Sad kad razmišljam o ovom filmu i šta bih mogao da vam napišem u vezi sa njim čini mi se da ima više loših i nedorađenih momenata koje bih da spomenem, a, ipak, mi se dopao. Iako je smešten u devedesete (moj slobodan guess) on izgleda i ima atmosferu kao da se dešava u sedamdesetim. Iako daleko skromnijeg budžeta i sinematografskih ambicija Carlos i Mesrine će vam sigurno pasti na pamet. Iako ovaj film radnjom najviše podseća na Spielbergov Catch Me If You Can, jedan od njegovih emocionalno najupečatljivijih momenata odigran je na relaciji otac-sin. Iako je ovo brazilski film on izgleda kao jugoslovenski, post-jugoslovenski čak. Iako iako iako... Nisam u obavezi da budem jasan. GFY!

Rekao bih da glavni glumac, Wagner Moura, poput mladog brazilskog Berčeka ili Dragana Nikolića njuvejvovski nosi ovaj film. Kao sociopata, šizofreničar, prevarant ili "oštećena duša" on kroz život ide menjajući identitete, ali uvek zadržavajući zanos hedonizma i čovekoljublja. Ta dva momenta čine okosnicu njegove ličnosti, grade simpatiju prema ovom filmu i čine da zanemarite njegove mane.

SELEKTAH: 8/ 10

HANGOVER PART II

Zamišljam kako je ovo uz Mela Gibsona mogao biti opor, grub i zabavan akcioni film

Samo jednom sam se nasmejao- kada Alan (Galifianakis) sa glisera koji je upravo uterao jedno sto metara u kopno izbaci sidro. Obratite pažnju. Možda će i vama to biti jedina prilika da se nasmejete.

OK, znam da je moj smisao za humor potpuno irelevantan za vaše gledalačko iskustvo i Hangover Part II nije loš film zato što se ja nisam smejao. On je loš, jer je urnebesan na pogrešan način. Recimo da bi se to tako moglo definisati.

Prvo moram da skinem kapu Toddu Phillipsu jer je sa praktično istim filmom uspeo da zaradi više para nego prošli put. I tu pokušaja da nas prevari da če biti tako nije ni bilo. Baš kao i u Saw ili Final Destination serijalima ključna mesta su identična, a varijacije su samo u detaljima. Ovaj put ženi se Stu, ekipa se okuplja na Tajlandu i nakon lude noći budi se u nekoj šupi od hotela u Bankoku, sa majmunom na leđima. Za razliku od prvog dela gde je nedostajao mladoženja, ovaj put nestao je mladin brat.

Phillips je pokušao da predvidljivost suzbije rekombinacijom elemenata iz prvog dela (Mr. Chow na početku, Tyson na kraju), odnosno pojačavanjem faktora uvrnutosti na već poznatim mestima (sve što se može desiti Stuu u toku jedne večeri, ovaj put sa tajlandskom kurvom), kao i pojačanom eksploatacijom dva najzanimljivija glumca- Galifianakisa i Jeonga. Elemenat neočekivanog koji je bio ključni za komičnost prvog dela ovde je nekako rutiniziran i rekonstrukcija "blekauta" daleko je nasilnija, što paradoksalno ostaje potpuno neiskorišteno u građenju priče. Prilika da Hangover Part II postane Rush Hour-u nalika komedija bilo je mnogo, ali nijedna nije iskorištena. Giamatti kao lažni krimos nije podbacio, ali zamišljam Gibsona na njegovom mestu i suze mi kreću.

Druga karta na koju Phillips nije ozbiljnije zaigrao jeste neka "grubost" koja se provukla na više nivoa u ovom filmu- od povremeno ledenih, skoro neprijatnih detalja u verbalnim obračunima (obraćanje Stuovog tasta na svadbi), preko skoro vulgarnog nipodaštavanja ikakvog dostojanstva Alana i Chowa, do "anything goes" miljea tajlandske "lasvegas" industrije. Ko zna, možda je bilo pametnije osetiti mamurluk tokom narednog dana. A gledajući (opet repriza) sumanute fotke od "prethodne noći" uz odjavnu špicu čovek mora da se zapita- a što nam nije prikazan film o svemu ovome?! Sve izgleda deset puta zanimljivije.

A i Bradley Cooper bi trebalo da se ljutne što je za višemilionski honorar prošetao prljavu košulju i nauljenu kosu.

SELEKTAH: 4minus/ 10

CRAZY STUPID LOVE

Stupid Stupid Stupid

Možda je i dobro što se pre gledanja ovog filma nisam informisao o njegovim autorima, Glennu Ficarri i Johnu Requi, scenaristima sjajnog Bad Sante i rediteljima solidnog I Love You Phillip Morris. Jer da jesam, na kraju CSL bih bio još više razočaran. Ako je to ikako moguće.

Biću objektivan prvo. CSL je očajno napisan i još očajnije režiran. Struktura priče liči na omnibus tri priče koje se prepliću, ali zapravo imamo jednu krupnu priču ispod koje se migolji jedna sitna, a negde od pola filma grune i treća. Zbog toga, kad se u jednom trenutku, svi junaci nađu na jednom mestu ni nama, baš kao ni njima, nije jasno otkuda svi oni tu.

I dok je premisa o kraju jednog dvadesetpetogodišnjeg braka solidan i ne tako čest osnov za razvijanje komedije ono što sledi podjednako je potentan materijal koji ne trpi guranje pod tepih (tu mislim na ljubav između klinca i dadilje odnosno šmekera i poštene devojke). Ali, namera autora je očigledno bila da nam "kroz tri priče" poruči jedno te isto- fatalni susret dva soulmatea teško je prekinuti, kontrolisati ili izbeći. Zato je ljubav luckasta, a ponekad i glupa.

E, sad subjektivno. Ja baš nisam poverovao u transformaciju lika Stevea Carrella, a naročito ne u dobrovoljno mentorisanje njegovog preobražaja od strane plejboja Goslinga. Još mi je neuverljiviji lik bila Emma Stone, a potom i tvist u čijem je ona centru. O predvidljivosti istog da i ne govorim. Konačno imamo sina, tinejdžera, "malog oca" čija je felinijevska simpatija prema svojoj četiri godine starijoj dadilji data bez ikakvog obrazloženja, dok sama dadilja efektnije figurira kroz svoje simpatije prema dečakovom ocu, nego prema sinu (ali sve je to zarad luckastosti, zar ne?). Kroz sve te scenarističke šupljine provukla se nekako i Julianne Moore, mahom da cmizdri. Iako je sve ovo "njena krivica" razlozi za istu, ako zanemarimo vudialenovski uvod, ni najmanje nisu elaborirani, makar za potrebe komedije. Čime i njihova "soulmejtnost" nekako ostaje data, a ne prikazana. O Goslingovoj paradi testosterona ne bih ni reči. Emma Stone je sve sažela u fenomenalnoj rečenici- O, my God, you look like you've been photoshoped! Isto se odnosi i na njegov lik.

Na kraju, moram da se pitam, šta, naročito vi kojima se ovo dopalo, dobijate ili želite da dobijete od ovog filma? Oni čiji je odgovor "malo zabave i mozga na paši" su moroni i ne treba ni da razmišljaju o odgovoru na ovo pitanje. Vi, ostali?! Ništa nije stavljeno pred nas slučajno.

Da, možete da verujete da ste suđeni jedno drugom i da ljubav sve pobeđuje (naročito ako ste stvarno suđeni jedno drugom), ali ovaj film propušta da nam kaže na čemu je ta neka vera zasnovana. OK je da jedan tinejdžer koji je od sveta video samo ruku na svom tukiju misli tako, OK je da jedan jerfra čiji se tuki već umorio od karanja misli tako, OK je da jedan muškarac koji je 25 godina voleo jednu ženu misli tako, ali ovom filmu ozbiljno manjka fidbek druge strane. Muškarci su ovde preromantični, a žene prosto "dirnute" time. Nije valjda u tome poenta? Kako je bilo koja od ove tri ljubavne priče različita od bilo koje druge u kojoj su upleteni samo "obični ljubavnici"? Za neodgovor na to pitanje temu nekako je pederski (izvinite, gejevi) izvući se na- ma, sve je to crazy stupid love!

A nekako je i opasno.

SELEKTAH: 2/ 10

NOVE SERIJE

Man Up!

Nekako mi se ne mili da se ozbiljnije bavim ovom serijom. Ali da hoću, verovatno bih potegao pitanje "potestosteronizovanja" na američkoj televiziji- buđenja ugnjetanog tukija koji u svetu u kome više nema ko da klade valja pokušava da se izbori za neke stare, animalne, vrednosti. Forfuckssake, čak i ono đubre Crazy, Stupid, Love o tome govori (o čemu kasnije).

Mad Men podseća na slavne dane, Hung daje neke sugestije odakle početi, Last Man Standing obnavlja temelje, Bored To Death, iako autoironično, drži isti kurs. Dodajte na sve to da je Christopher Moynihan, autor ove serije i jedan od tri glavna glumca (prvi s leva) verovatno gledao Hungover i manje-više dobićete ideju kakav sitkom Man Up! treba da bude.

Imamo tri prijatelja koji su na različite načine mlakonje. Jedan je oženjen, drugi, njegov šura, je razveden, a treći (Christopher) pokušava da se odljubi od cure koja se upravo udaje za drugoga. Epizoda počinje i završava sa tim kako njih trojica preko neta igraju neku pucačku igricu (jebemtimetaforu!). Između toga oni s daleko manje uspeha pokušavaju da se (iz)bore sa nedostatkom sopstvene muškosti u običnim životnim situacijama.

Ako ste gledali Hangover onda ste se svemu ovde smešnom već tamo nasmejali. Ću pogledati još jednu epizodu, jer nada umire poslednja.

MOĆ VEŠTICA 19. 10. 2011. Jagodina (or Your Children Will Be Next)

emisiju iznova i iznova možete preslušavati na B92FM.

.

001. Julianna Barwick - Prizewinning (Prince Rama remix) – Asthmatic Kitty - Matrimony Remixes

002. 808 State - Cobra Bora (Revisited) – Salvo - Blueprint

003. Sarabante – Deluminate – Southern Lord - Remnants

004. Suum Cuique - Red Binary – Young Americans - Midden

005. Rheinallt H Rowlands – Gwirod – Ankst - Rheinallt III

006. Joe Goddard - Gabriel (Ossie Remix) –DFA - Gabriel (Remixes) EP

007. David Lynch and Jocelyn Montgomery – Caritas – Mammoth - Lux Vivens

008. Muslimgauze - United States of Islam (pt 1) – Extreme - United States of Islam

009. The Smiths - Accept Yourself – Rough Trade - Hatful Of Hollow

010. Steven Bernstein's Millenial Territory Orchestra ft. Antony Hegarty - Family Affair – Royal Potato Family - MTO Plays Sly

011. Delaney Davidson - River of Misery – Voodoo Rhythm - Bad Luck Man

012. Xander Harris – Necronomiconjure – 100% Silk - I Want More Than Just Blood

013. Scott H Biram - A Chicken Last Night – Bloodshot - Bad Ingredients

014. Savaging Spires - Apostrophe Lake – Critical Heights - Savaging Spires

015. Trust - F.T.F. – Sacred Bones - Bulbform 12"

016. John Maus – Streetlight – Upset The Rhythm - We Must Become The Pitiless Censors Of Ourselves

017. Plastikman – Helikopter – M_nus - Arkives

018. Johann Johannsson – There Is No Safe Side But The Side Of Truth – Fat Cat – The Miner’s Hymns

019. Stephen Malkmus and the Jicks - All Over Gently – Domino - Mirror Traffic

020. Bill Wells & Aidan Moffat - The Greatest Story Ever Told – Chemikal Underground - Everything's Getting Older

021. Anika - No One's There (Ratman Dub Edit Bonus Track) – Stones Throw - No One's There EP

022. Inga Copeland – Notitle – Unknown - Inga Copeland 12”

Michel Houellebecq - Karta i teritorija

Mogućnost jednog romana

E, hebiga, sad sam još postao i književni kritičar. Ali, imaju ta dva savremena pisca koja volim i srpski izdavači su se potrudili da nam njihove nove romane što pre prirede... Prvo kraći.

Nije mi se dopao i mislim da je šitina. I ne znam zašto Michel misli da mi koji ga volimo, volimo i da drkamo na njega.

Ako se ne plašite spojlera čitajte dalje.

Karta i teritorija je priča o usponu i fejdautu vizuelnog umetnika Džeda Martena (sva imena pišem po sećanju, pa ne zamerite ako ima grešaka) koji svojim radovima pravi analizu sveta čiji je tehnološki napredak višestruko prešišao onaj duhovni. Kao i svi Houellebecqovi junaci i on je zatočenik potrebe ni za čim, kratkoročnog seksualnog interesovanja za lepu ženu i senkovite činjenice da je "nečiji sin". U tu priču Houellebecq je potom uselio i sebe, kroz jedno bezdušno autoportretisanje u kome će (verni) čitalac očajnički tražiti bilo kakvo parčence njegovog bitka koje bi eventualno otvorilo put bilo kakvoj simpatiji za... "to". Sa egom koji je verovatno koliki i Francuska, Michel se nije zadovoljio time da kroz preplitanje sudbine dva umetnika izrazi samog sebe, već je potkraj uveo i jednog francuskog inspektora, podjednako sterilnog i nekomunikativnog koliko i ova dvojica, čija je jedina funkcija bila, ako ćemo iskreno, da broj strana digne iznad dvesta.

Karta i teritorija nije "analiza modernog francuskog društva", kako to na poleđini srpskog izdanja piše. Osim ako par spominjanja Rusa ne čini "analitičko proleće". Karta i teritorija je mogla biti up, close and very personal jednog čoveka sa svojom domovinom, koji je od oduševljenosti njenom kartom stigao do parčeta samo svoje teritorije, ali Houellebecq je otkrio Wikipediju i nije žalio strana da "roman(t)izuje" raznorazne činjenice do kojih je brauzujući stigao. Kao posledica te mogućnosti za "lakim pisanjem" došlo je do toga da se sama priča istanjila na pedesetak strana od kojih je većinu progutala geneza biografija likova koje upoznajemo. U samom romanu, po mom mišljenju, nema ni jednog autentičnog odnosa. A jedini trenutak neočekivane briljantnosti odigrao se po Džedovom stizanju u Cirih. Sve ostalo je već i reprizirano u njegovim prethodnim romanima, s tim što je sada emotivna dubina izloženih sudbina tanja od novinskog papira u koji umotavamo rebarca za kera.

Houellebecq kao lik nije žalio primera za svoj apatični nihilizam i alkoholisanu mizantropiju, Houellebecq kao pisac još jednom je demonstrirao da u susret jedinom izvesnom trenutku naših života možemo da krenemo apsolutno svesni da je naše postojanje bilo tek nešto smislenije od hiljadugodšnjeg sjaja zvezda. Sticanje materijalnih blaga, istina, pomaže podnošenju te bolne istine (oko bezgrešnih performansi Audija smo se obojica složili). I to je stvarno jedina proturena istina ovog romana- Get rich and then die tryin something else...

Pretpostavljam da i među vama ima dovoljno pametnih ljudi koji će u određenim momentima prepunim referenci na savremenu umetnost, kulturu i istoriju, poput okolnosti Michelove smrti, naći odgovarajući kod za čitanje postavljenih motiva i razumeti smisao takvih slojeva, ali ja nisam baš toliko obrazovan da to sam uradim. Mada me više pogađa što nisam bio motivisan ni da se potrudim.

Ako počinjete sa Houellebecqom, nemojte odavle.

THE FALL

Drugi film momka koji je od Jennifer Lopez napravio pošteno parče Clarice Starling

The Adventures Of Baron Munchausen, Terry-ja Gilliama, uprkos mom divljenju snazi njegove mašte, nije bio film koji ćemo pamtiti po bilo čemu drugom sem po tome koliko je bio dosadan. Pričanje bajkovite priče koje je, jelda, jedina svrha pričanja bajkovite priče izgubilo se u šarolikim digresijama, brisanju granica između statista i glavnih junaka i iritantnoj logici pripovedanja. Nameran da nadterigilijamizuje Gilliama Tarsem Singh je napravio par izmena.

Imamo kontekst. Početkom dvadesetog veka jedan paralizovani kaskader i jedna rumunska devojčica sa slomljenom rukom započinju druženje u jednoj losandđeleskoj bolnici. Njoj je potrebna razbibriga, a njemu morfijum koji samo ona može da mu ukrade. Da bi je privoleo na taj čin, kaskader počinje da joj priča priču o šestorici ljudi koji su, iz vrlo ličnih razloga, krenuli u osvetoljubivi pohod na zlog guvernera Odiousa.

Ukoliko ste gledali Singhov prethodni film, The Cell, ili se spremate da odgledate njegovo povampiranje 300 u Immortals jasno vam je koja vrsta scenografskog masturbiranja vas očekuje. Međutim, iako bajkoliki predeli, mahom slikani po Indiji, nisu loši, srce ovog filma je u sirovoj kamernoj dramici koja se odvija između kaskadera i devojčice na njegovom krevetu iza zastora. Ove moje podmukle aluzije na moguću pedofiliju nisu slučajne. Iako u filmu nema apsolutno nikakvih aluzija na tako nešto, par puta će vas proći perverzni žmarci zbog načina na koji je Singh pustio svoje junake u bliskost čednu jedino u slučaju oca i ćerke. Mala, bucmasta Rumunka, Catinca Untaru, je neodoljiva u svojoj naivnoj, emotivnoj poistovećenosti sa junakinjom, dok je njen "broken English" efektno oruđe za komične trenutke koji sjajno oživljavaju već viđenu premisu.

S druge strane bajci je nedostajalo bilo kakve gradacije u ostvarivanju postavljenog zadatka, a čini se da je i osvetnika bilo barem tri više nego što je trebalo.

Tako ispada da je Singh više trijumfovao na terenu koji mu nije blizak, nego tamo gde je nesporno jedan od boljih. Što je solidan plus.

SELEKTAH: 6plus/ 10

NOVE SERIJE

Spy, Boss

Spy je dvadesetominutni sitkom koji ide na Sky1. Dakle, britanski. Dakle, likovi imaju nešto blamantnije mane.

Darren Boyd igra Tima, nesposobnog radnika u kompjuterskoj prodavnici i još nesposobnijeg oca. Pre svega nesposobnog da svom ultrairitantnommisssmartypantsdesetog

odišnjemsinu razvali šamarčinu, jer ovaj koristi svaku priliku da ga kinji, ali nesposobnog i da svojoj bivšoj ženi i njenom novom dečku ukaže negostoprimstvo u svom životu. Na način nedostojanstven britanskih scenarista Tim postaje agent službe njenog veličanstva. Epizoda se završava time kako on ne ume da upali ni automobil.

Ću gledati iako se Žozefina nijednom nije nasmejala. U inat.

Retko (zapravo- skoro nikad) se dešava da nekoj seriji odobre drugu sezonu pre emitovanja pilota. Toliku samouverenost može sebi da dopusti samo neki stvarno badass motherfucker. I ako taj BMF ne izneveri... IMAĆEMO NAJBOLJU NOVU SERIJU JOŠ OD BREAKING BAD!!! I TO SA POTENCIJALOM DA BUDE BOLJA I OD SOPRANOS!!! A možda... (pu-pu svetogrđe) i od... D.o.u.š.n.i.k.a.

Toliko dobra?! Hm. I da. I ne.

Boss je jednosatna drama meni nedovoljno poznatog kanala Starz (koji očigledno sebi želi da prokrči put međ' provoligaše poput Showtime, AMC-ija ili HBO-a). Predmet naše pažnje je gradonačelnik Čikaga, Tom Kane, u već fenomenalnoj interpretaciji Kelsey-a Grammera (od koga sam tako nešto, priznajem, najmanje očekivao). Prvu epizodu je režirao, a pojavljuje se i kao izvšni producent, Gus Van Sant, a seriju je kreirao Farhad Safinia, scenarista Gibsonovog Apocalyptoa. Koliko se da nazreti, niko od aktera, dakle, nije na svom terenu i otuda vanserijski rezultati, rekao bih.

Boss pre svega pleni svojom bedesnošću (er to postala reč u Srbalja?). Kane je gradonačelnik Walter Whiteovske tajne i njegovog potencijala za gnev. Čikagom vlada slično kao Tony Soprano, a Van Sant sjajnom kinematografijom aktuelizuje grad negde između surove dokumentarnosti The Wire Baltimorea i Scorseseovog Njujorka. Shvatate već prirodu reči "boss", a?

Ne bih mnogo toga da vam otkrivam, ali sudeći po načinu na koji su glavni likovi uvedeni u priču ovaj šou ne obećava ni jedan od klišea kojima smo tokom ove sezne bili sramno pritisnuti. Pilot pokazuje da su autori krali na pravim mestima, da su to što su pokrali vešto uklopili u "nešto svoje", kao i da to što prave obećava da će biti nešto što do sada nismo gledali, a toliko bi voleli. Šta čovek može više da poželi od jednog pilota sa fakin Fraiserom?

Ću gledati stojeć mirno kao TV pionir.

UN HOMME QUI CRIE (aka A SCREAMING MAN)

Da nema ovakvih filmova ne bih ni znao da Čad postoji. Znam, tužno je to





Postoje dobri i loši NGO filmovi. Ovo je dobar NGO film. Zahvaljujući njemu saznao sam da u Čadu neki pobunjenici ratuju protiv isto tako neke države. Mladi ljudi ginu. A za stare ljude nema posla u belačkim hotelima koje drže Kinezi.

Taj Čad... Pa tu je i u miru teško namirisati ikakav smisao života. Reditelj Mahamat-Saleh Haroun se pita- a kako je tek kad si star? I kad je rat? I kad ti sin ode u rat. I kad si ti sam... Da vam ne otkrivam sve, a? Cenim film koji ume da poređa pitanja. I da sve to lepo slika- sve se istopilo u braon-kaki boju prašine po kojoj gaze.

U isto vreme, Un Homme Qui Crie je priča o ocu i sinu, a to je za svakog sina preteška tema. Zato ne bih o tome.

Ima nekakve surove jednostavnosti u Salehovom načinu pričanja, bez mnogo bolećivosti spram okolnosti. Vremena jesu surova, ali su ljudi još gori. Ko to tvrdi, uvek je u pravu. Mrzi me da proveravam, ali cenim da ovde nema profesionalnih glumaca. U nekim scenama (sa komšinicom) to je čak i komično, ali odslikava tu neku otupelu rutinu života. Bose noge u japankama pre ili kasnije zaborave da je leto.

Na kraju život bude reka. Po kojoj plove leševi.

SELEKTAH: 7 / 10

STATISTIKA

Pomislio sam da bi i vama ovo bilo zanimljivo da znate

NOVE SERIJE

Last Man Standing

Novi sitkom Tima Allena je klasična "puna kuća porodice" komedija vrste Cosby Show. Ali, zapravo i nije. A što je najbolje- samo tako bi i mogao da ne bude! (Ja se nadam da vi držite korak sa mojom sintaksom) I čini mi se da upravo ta nenametnuta subverzivnost (nasuprot Modern Family, recimo) jeste ono što je od šoua kome su kritičari pružili lopatu i pre nego što je Allen stao pred kamere učinilo da on postane najgledaniji novi sitkom poslednjih godina. Da, da. Baš kao i meni i Amerikancima su se poprilično dopale dve uvodne epizode. (Sad me intrigira zbog čega je to tako).

Dakle, Allen ima ženu i tri ćerke, radi u firmi koja prodaje alatke za tzv rekreacioni entertejnment tj pecanje, lov i druge sve zabranjenije muške trenutke. Sa četiri žene u kući njegov život bi i bez aditiva bio pakao, jel da? Ovo je premisa stara koliko i Aaron Sorkin.

Sva sreća, po Tim Allena, pa Amerika proživljava sličnu nostalgiju kao i Srbija za ex-YU. Njegov Mike (a kako bi se drugačije zvao "pravi Amerikanac"?) Baxter predstavlja zbirku svega onoga što jedan muškarac/Amerikanac više ne može da bude, iz razloga političke korektnosti ili drugih posrednih (ekonomskih) razloga. On je zlatni tradicionalista koji od svoje tri ćerke očekuje da se ponašaju kao tri sina, on je brđanin kome je Internet stran, on je skoro muzejizovana relikvija. Prava je šteta što autor Jack Burditt (radio na 30 Rock i New Adventures Of Old Christina) nije još smelije nagazio to što Mike potiskuje.

A kakve su žene? Njegovu suprugu nismo videli bez čaše sa vinom, kafu pije sa rumom, a očajava kada je kabinet sa pićem nedostupan. Najstarija ćerka ima dete, ali nema muža, srednja je prototip Reaganove tinejdžerke koja u duhovnom vidi samo šarenu lažu, a najmlađa igra fudbal, pardon, soker. Ovo svakako nije društveni kolorit na koji nas je Bill Cosby navikao.

Ako se Burditt ne uplaši i ne odustane od ovih smelih postavki i zaigra ih kao komentar na "ono što se dešava iza kulisa američke uber-porodice", Last Man Standing bi mogao da postane/ bude parčence starog dobrog sitkoma. Sa novim mudima. Navijam za to i- ću gledati.

MOĆ VEŠTICA 12. 10. 2011. Hajde da se volimo 4 (Xtremno)

001. Maxence Cyrin - Where Is My Mind (Pixies Cover) – Rhino – OST It’s Kind Of A Funny Story

002. Black Pus - Police Song – Load - Primordial Pus

003. Zomes - Youth of the Beast – Thrill Jockey - Earth Grid

004. Leyland Kirby - Eventually, it eats your lungs – History Always Favours The Winners - Intrigue & Stuff (Vol. 2)

005. Liturgy - Tragic Laurel – Thrill Jockey - Aesthethica

006. Arrington de Dionyso's Malaik – Madu Mahadahsyat – K – Suara Naga

007. Chelsea Wolfe – I Let Love In (Nick Cave cover) – Bootleg

008. Cut Hands - Shut Up And Bleed – Susan Lawly - Cut Hands

009. Tombs - Silent World – Relapse - Path Of Totality

010. The Haxan Cloak - Parting Chant – Aurora Borealis - The Haxan Cloak

011. Water Borders – Ararat – Skrot Up - Drippings

012. Wolves In The Throne Room - Astral Blood – Southern Lord - Celestial Lineage

013. Vatican Shadow - Gods Representative On Earth – Hospital - Kneel Before Religious Icons

014. Master Musicians Of Bukkake - Bardo Sidpa – Important - Totem Three

015. Colin Stetson - The Stars In His Head (Dark Lights Remix) – Constellation - New History Warfare Vol.2: Judges

016. Andy Stott - Cherry Eye –Modern Love - We Stay Together

017. Racketeering Vultures - Drain You – Free Download - Nevermind Miami

018. Saint Saviour - Army Dreamers (Kate Bush cover) – Self-released - Suukei EP

NOVE SERIJE

Penn And Teller Tell A Lie, Enlightened

Penn And Teller Tell A Lie je nova serija na Discovery kanalu u kojoj nam čuveni mađioničari sleš šoumeni predstavljaju sedam neverovatnih stvari od kojih jedna nije istinita sleš moguća. Mi treba da pogodimo koja. U prvoj epizodi proverićemo sleš saznaćemo da li se cesna može uspešno prizemniti ako se otvaranje levih odnosno desnih vrata koristi za navigaciju, da li krokodili postaju seksualno uzbuđeni ako im se pušta B-ton, kao i da li ljudska kosa može da posluži kao kanap za podizanje sportskog mustanga... Ja sam pogodio šta je laž, a sumnjam da ćete i vi imati problema sa tim. Scenografija nije toliko dinamična i inspirativna koliko u Penn And Teller Bullshit, Telleru nije pronađena odgovarajuća svrha, pa njegovo statiranje još više bode oči nego pre, dok Penn malčice preteruje sa samouverenošću. Kao femili entertejnment ovo je solidno, ali ni blizu zabavi koju su nam priređivali u društvu Jonathana Rossa u Penn And Teller Fool Us.

Ima li nekoga da ne voli Lauru Dern? Ima li ikoga da zna zašto je to tako? Pretpostavljam da su i producenti HBO-a u grinlajtovanju ove serije bili vođeni sličnim razmišljanjem. A pretpostavljam i da nakon odgledanog pilota imaju slično mišljenje kao ja- Laura Dern je fenomenalna, ali na šta smo mi ovde bacili pare, HEBOTE?!!

Enlightened nema naročitu ideju da li svojoj temi prilazi sa dozom ironije ili sa prigušenim entuzijazmom koga je, ipak, blam od onoga što želi da nam poruči. Laura Dern igra Amy Jellicoe, direktorku jednog od korporativnih odeljenja, koja dobije nervni slom nakon što je kolega direktor drugog odeljenja, sa kojim je spavala, na prevaru izbaci iz trke za novu poziciju. Nakon toga ona odlazi na Haiti gde prolazi kroz nekakav nju ejdž bulšit kurs koji od nje pravi blaziranu, večito optimističnu osobu spremnu na "mir sa svetom" oko sebe. Usput upoznajemo njenu majku (fenomenalno komična Diane Ladd), a i Luke Wilson projuri kroz par scena i svaka čast onome ko shvati ko je on u Amy-nom životu. Prva epizoda apsolutno ničim ne intrigira, niti naslućuje kako bi se ovde mogla razvijati priča (The Big C, United States Of Tara i Weeds, istina, prave nekakav okvir očekivanja...), ali s obzirom da je ovo HBO siguran sam da će svaki pravi TV fan ovome dati, makar, još jednu šansu. Pre nego što ubijemo Lauru.

LA DOPPIA ORA (aka DOUBLE HOUR)

Italijanski pokušaj francuskog ljubavnog trilera sa španskim tvistom

Hm. Nije mi ostalo puno toga da dodam posle ispisivanja ovog podnaslova. La Doppia Ora je priča o momku i devojci, njihovoj ljubavi i njenom moralu (to je francuski deo priče) koja ima tvist (koji sam naslutio već na polovini filma) koji će neke od vas kao i mene svojom igrom sa realnošću podsetiti na Abre los ojos.

Pojam "la doppia ora" odnosi se na trenutak u danu kada ima isto sati koliko i minuta i iako aludira na "nešto sudbinsko", rekao bih da u filmu ima svega sem sudbine. Nevešt pokušaj da se jedna solidno realizovana, ali trivijalna prevara uzdigne u sferu mitskijeg zapleta nije baš pošla za rukom debitantu Giuseppeu Capotondiju i njegov film kuburi sa ritmom (prvih pola sata su nepodnošljivi u svakom pogledu), zatim logikom i viškom aktera (drugih pola sata), a potom i snagom koja je trebala da nas ubedi da smo upravo odgledali kraj jedne fatalne ljubavi (poslednjh pola sata).

Ipak, treba ceniti atak na žanr.

SELEKTAH: 4/ 10

MIDNIGHT IN PARIS

Još jedan film za babatetke

Moram da priznam da sem Whatever Works u opusu Woody Allena u poslednjh petnaest godina ni jedan drugi film ne osećam kao "iskreno njegov". Svi mi deluju kao proračunati kompromisi koji imaju samo jedan cilj- a to je da Allenu obezbede što bržu produkciju narednog filma. A ovih par poslednjih, baš kao što miss bbkov primećuje- predstavljaju više putopise nego filmove.

Posle dugo, dugo vremena Woody ima hit koji je na blagajnama svetskih bioskopa zaradio fine pare, tako da je sebe obezbedio za, barem, još dva filma (novi je već u post-produkciji). Radi se o "ostvarenju" koje će festovska publika, bez sumnje, oceniti kao "lepo", "optimistično", "relaksirajuće", "romantično", "duhovito", pa čak i "inspirativno". Sumnjam da će među ovim ocenjivačima biti mnogo mlađih od trideset godina ili mnogo muškaraca.

Woody kroz priču o ultimativnoj idili prošlih vremena (Pariz 20-tih ili Belle Epoque) zapravo plasira kontra-tezu da su ta vremena bila lepa samo onima koji ih nisu živeli, a da svako vreme, pa i ovo naše, uz pravog partnera, može da nam pruži idiličnost za kojom čeznemo. Radeći na skromnom budžetu Allen se nije baš puno razmahao u dočaravanju "zlatne prošlosti" i uglavnom ju je sveo na simpatična susretanja sa zvezdama tih vremena (F. Scott Fitzgerald, Hemingway, Picasso, Toulouse-Lautrec...) koji su prikazani toliko benigno da pre deluju kao delo poslastičara, a ne cinizmu sklonog reditelja. Kapu treba skinuti Owenu Wilsonu na zaista izvrsnoj imitaciji Woody Allena, Carli Bruni što je pristala na kejmio u dve besmislene scene (osim ako u priči o Rodinu i njegove dve žene ne tražite paralelu sa Sarkozy-jem), kao i Michaelu Sheenu koji je u film zakoračio onoliko upadljivo koliko je i iz njega nestao.

SELEKTAH: 4/ 10

EVERYTHING MUST GO

Nažalost, ovo nije dokumentarac o Preachersima

Priča o alkoholičaru koji u istom danu ostaje bez posla i žene nije ništa novo. Ono što sledi u naredna tri dana duhovita je transformacija Carverove priče (Why Don't You Dance) u metaforu današnje Amerike u kojoj su sinovi kapitalizma poklekli pod svetlim tradicijama svojih očeva. Tri glavna aktera- muškarac (biviši muž i šef), žena (trudna komšinica) i dečak (Afro-Amerikanac bez oca) svako za sebe predstavljaju ono što je ostalo od porodica koje su se osule tokom sunovratnih godina, ali spojeni kroz silom prilika organizovan "yard-sale" oni nalaze načina i da se emotivno povežu (neretko i kroz dobre strane kapitalizma, kao muškarac i dečak) i da metaforično otvore put mogućnosti reintegracije američke porodice, kroz ono što je najbitnije- jedni drugima.

Dan Rush prvi put piše i režira, Will Ferrell ponovo pokazuje da je ovih dana ozbiljniji kalibar van komedije, film ne maltretira ambicioznošću, ali ni ne nudi mnogo toga. Dodajte na sve to ozbiljno bled završetak i ovo će biti jedan od onih filmova koji se skoro nikada neće izboriti za vaše vreme. Ili novac.

SELEKTAH: 5minus/ 10

THE KID WITH A BIKE

Kao srpski film (nažalost, malo "s")

The Kid With a Bike je (još jedan) film belgijske braće Dardenne koji: a) se bavi odrastanjem dece ozbiljno zanemarene od strane svojih roditelja (Rosetta, Le Fils), b) gledam iz mazohističkih razloga (nema drugog objašnjenja). Njihov naturalističkiskorodokumentaristički pristup pričanju priče izbrušen je do najsitnijih (ne uvek i neophodnih) detalja, ali to ne znači da su njih dvojica u poslednjih petnaest godina prešli neki značajan put kao sineasti. Fokus filma nije romantizacija priče o tužnom odrastanju, već kreiranje uratka koji će potom poslužiti za panel diskusiju na temu morala. Moral je totem pred kojim Dardennovi uredno prinose žrtve. U The Kid možemo da se pozabavimo pitanjima šta je roditeljstvo, može li se od toga odustati, može li se time naknadno pozabaviti, koji su faktori koji utiču na vaspitanje i odrastanje jedinke, da li i kakvog morala ima u naoko normalnim i zaokruženim "ćelijama društva"... Kao i koliko nisko treba spustiti granicu za realizaciju pohvale i, naročito, kazne.

Kao i mnogo puta do sada naturščici (dečak Thomas Doret) su fenomenalni, a glumci su takvi da se od njih traži da budu prirodni skoro kao naturščici. Ali i to je nekako preuzeto iz kenloučovske estetike.

Iako će vas priča o dečaku Cyrilu koji ima problema da se navikne na činjenicu da njegov mladi otac ne želi njime da se bavi dirnuti (a s obzirom da je u pitanju isti glumac kao u L'Enfant sve deluje kao "deset godina kasnije" tog filma), ali red je da se upitamo: a) dokle ću ja da gledam "još jedan" film braće Dardenne i kako da prestanem, b) dokle braća Dardenne imaju pravo da eksploatišu isti etičko-estetski seting pre nego što njihovu doslednost nazovemo bezidejnošću.

SELEKTAH: 5minus/ 10

Matthew Herbert - One Pig (the movie)

Potresan film o jednom od albuma godine. Za sve nas koji smo voleli Babe.

SINGL GODINE

TRUST - Bulbform (Sacred Bones)

Trust - Bulbform by sacredbones

NOVE SERIJE

American Horror Story

NE ČITAJTE AKO NISTE GLEDALI! JUST LET YOURSELF GO...

Od svih do sada odgledanih pilota (a listu bih opušteno mogao da rastegnem i na prošlu godinu) American Horror Story zauzima visoko prvo mesto. Međutim, ovaj pilot ima samo jednu manicu- kako će se od ovoga napraviti serija? Mislim- isto ovoliko dobra serija.

Ryan Murphy (kreator i ko-kreator Nip/Tuck i Glee) i Brad Falchuk (scenarista obe navedene serije) popunili su jednu rupu koja već godinama zvrlji prazna na američkoj televiziji- a to je horor. Ne pičkasta vamp romansa a la Vampire Diaries ili kurčeviti vamp treš a la True Blood, već pravi, žmarcima protkani, dramom potkovani- horor.

Meni se čini da je The Shining poslužio kao osnovna inspiracija za modifikaciju arhetipa o ukletoj kući. Murphy i Falchuk su ukućanima (tata psihijatar, mama muzičarka i ćerka tinejdžerka) obezbedili nestabilno psihološko tlo, baš kao i King/ Kubrick Nicholsonu, tako da ukleta kuća nema samo mračne kutove, već i dovoljno mračne (nove) ukućane. Ni u postavci likova Murphy nije smislio ništa originalno, ali je ubacivanjem post-ironičnog tinejdž vajba iz filmova poput Juno i kinky seksualnosti kakva je krasila junake Nip/ Tuck u svet mame i tate efektno začinio prečesto klišeizirane likove žanra. Ostvarenju te postavke dodatno je doprineo fenomenalan kasting na čelu sa Connie Britton (Friday Night Lights) i Jessicom Lange i začelju sa Frances Conroy (Six Feet Under).

American Horror Story i izgleda bolje od nekih recentnih horor hitova. Ali, meni uopšte nije jasno na koji način će se ovde razvijati priča, priča koja će podjednako uvažavati našu glad za hororom i našu potrebu za narativom punim realističkih i natprirodnih iznenađenja. Ukoliko uspe, AHS će biti jedan od većih dramaturških uspeha na televiziji. Ali, zaista! Ne veseli me to što je sa odličnom premisom kakva je Glee bila Murphy već pokazao da nema osećaj da razvija priču, ako u njoj nema otvorene ili prikrivene mogućnosti za "proceduralnost". Pretpostavljam da ćemo u narednim epizodama otkrivati bekgraund bačenih horor udica (čija će količina, pretpostavljam, biti neograničena), ali familijarizacijom sa njima neminovno će se izgubiti njihov horor efekat. S druge strane koliko puta možete da prepadnete ili pobijete troje ljudi?

Ću gledati i gledati i neću treptati.

PINA

Nije me muka, nego ljubav na ovo naterala

O Pini sam pre ovog filma znao samo da je bila "nekakva" plesačica sleš moderna balerina.

O Pini sam nakon ovog filma saznao da je volela da nosi spavaćice na sceni, da je uvek izgledala "večito staro", da je bila pokretač, da su je kolege volele i cenile, da je Janet Jackson, ipak, imala bolje koreografije, da ljudsko telo jeste violina koju ne treba da diraš, ako ne znaš da sviraš, kao i da su najzanimljiviji delovi njenih nastupa inspirisali Cirque Du Soleil.

Wenders je u pristupu temi (film za Pinu, a ne o Pini), zajedno sa njenim saradnicima, rekonstruisao njene najpoznatije postavke (pretpostavljam), a same igrače je predstavljao kroz "sirove susrete sa realnošću" (plesači su imali solo tačke u tramvajima, ispod nadvožnjaka, na ulici...). Tu i tamo provukla bi se neka arhivska snimka Pine koja igra ili objašnjava svoju igru. A šta sve čovek može da čuje od žene koja je od svojih igrača tražila da igraju "sjajni mesec"...

Nisam vam ja sagovornik za ovo. Evidentno.

(Možda mi je malo žao što nisam imao priliku da vidim 3D verziju ovog filma)

SELEKTAH: Sve za ljubav

MOĆ VEŠTICA 05.10. 2011. Devil Wears Parada

001. Trust – Bulbform – Sacred Bones - Bulbform 12"

002. Trust – Bulbform – Sacred Bones - Bulbform 12"

003. Ayshay - Warn-U – Tri Angle - Warn-U EP

004. The Juke Joint Pimps - I Need My Baby – Voodoo Rhythm - Gospel Pimps

005. Twin Sister - Kimmi In A Rice Field – Domino - In Heaven

006. The Witch and the Robot – Houdini – Craggyannie - Fear of Mountains Pt. 1

007. Orchestra of Sphares - Hypersphare (Daphni Edit) – Resista - Daphni Edits Vol 2

008. FOUND – Blackette – Chemikal Underground - Factorycraft

009. Casiokids – Kaskaden - - Polyvinyl - Aabenbaringen Over Aaskammen

010. Wolves In The Throne Room - Prayer Of Transformation – Southern Lord - Celestial Lineage

011. Hauschka – Cube – Fat Cat - Salon des Amateurs

012. Container – Rattler – Spectrum Spools – S/t

013. Baris Manco - Estergon Kalesi – Bouzouki Joe - Turkish Freakout 2: Psych Folk 1970-1978

014. Ryan Adams - Come Home – Capitol - Ashes & Fire

015. DRC Music - Ah Congo (feat. Jupiter Bokondji and Bokatola System) – Warp - Kinshasa One Two

016. The Besnard Lakes - We're Here For A Good Time – Secretly Canadian - You Lived in the City EP

017. Dirty Projectors & Bjork - Sharing Orb – Domino - Mount Wittenberg Orca

018. Andy Stott - Cherry Eye – Modern Love - We Stay Together

019. Scott H Biram - Memories of You Sweetheart – Bloodshot - Bad Ingredients

MMG na B92

O filmu koji se olako potecenjuje




2D verzija teksta ovde.

MELANCHOLIA

Life on Earth is evil





Justine i Claire su sestre. U nekoj "evropskoj Americi" nalik priobalju Ženevskog jezera dešava se Justineino venčanje. Međutim, kako vreme odmiče ona sve više shvata da nit želi da se uda, nit želi da živi. Majka i otac su joj, bukvalno, ludi svako na svoju stranu. Budući muž (Eric True Blood) je pun razumevanja, ali bespomoćan. Jedino njena sestra ima razumevanja za nju. Nekako tih dana planeta zvana Melancholia približava se Zemlji i sva je prilika da će zveknuti u nju. Kao kod Antonionija (u La Notte) glavna junakinja je odraz sveta koji bi da ostavi za sobom, lepa, besmislena i melanholična. Kao kod Bergmana junaci aristokratski gledaju smrti u oči. Svi sem Kiefera Sutherlanda, koji je, zapravo, jedini bogat i najameričkiji od svih. Lars Von Trier mora da je umirao od smeha kad mu je poverio ulogu čoveka koji ne može da spasi "stotine hiljada nevinih života". Žozefina kaže da je Lars već dosadan sa svojom nemilosrdnošću. Ali ja potajno verujem da on živi u Srbiji. Jer ga sve razumem. Iako su filmovi sa svadbama (Festen i Rachel Getting Married od najposlednjijih) već sve rekli na ovu temu i tu Lars ne dodaje ništa novo, uplitanje te planetice koja se velelepno približava našoj Zemlji je potez koji menja sve. Stari zamak, jahanje konja, blazirana tradicija s jedne strane, golf-tereni kao supersimbol novokomponovane dokolice s druge. Sve je tu. Tragovi sveta kome se bliži kraj. Muškarci su kukavice. Life on Earth is evil. Ja, ti, oni, svi ostali... To se ne može više podneti. Zato se naša junakinja ne plaši. Lars ide do kraja. Samog, samog kraja.

SELEKTAH: 8plusplus/ 10

PROPAGANDNI MATERIJAL

Našao guglujući samog sebe

It will take a nation of millions to hold me back.

NOVE SERIJE

Homeland

Homeland je nova Showtimeova provokacija urađena prema izraelskom originalu Prisoner Of War. Ne znam da li je to do moje kopije ili do neke sumanute odluke ove kablovske stanice, ali sve scene seksa i "golotinje" bile su nakaradno blurovane. Sumnjam da bi "rated cut" pomogao opštem utisku o seriji, ali, eto, napominjem vam.

Claire Danes, koja sve više izgleda kao bakica zarobljena u telu tinejdžerke, igra CIA operativca (ništa lakše za poverovati, jel da?) koja u odrobljenom američkom vojniku ne vidi "spasenog heroja", već "ubačenu Al Kaidinu krticu". Jer to joj je šapnuo bagdadski zatvorenik. Da sve ne bi bilo kako jeste, autori serije liku Danesove dopisali su i omanju kliničku psihozu koju ova sanira lekovima i slušanjem džeza. Što će, pretpostavljam, imati za zadatak da sve što se dešava uvek drži u perpetomobilnom stanju "možda jeste, možda nije".

Ja nisam naišao na neku naročitu autentičnost u obradi ove teme i mnogo bi mi zanimljivije bilo samo bavljenje čovekom koji se posle sedam godina zatočeništva vraća u sasvim izmenjen svet (a njegov je, barem u pilotu, daleko razrađeniji, nego njen). A i mozak mi se olako sapliće o momente poput onog na koji način Danesova "objektivizuje" svoju sumnju u heroja (mrduckanje prstima pred kamerama). Ta vrsta naivnosti i pojednostavljivanja mesta koja bi trebalo zapravo da nas fasciniraju ukazuju da će ovo biti tek ambicijama nešto bolje od onog tvora Covert Affairs.

Moram i da vas upozorim da u jednoj sceni Claire Danes skida majicu i ostaje u nečemu nalik "Virdžina brusu". Taj prizor je nešto najgadnije što sam video u skorije vreme na TV-u i možda je bolje da manju decu udaljite od ekrana za vreme njenog trajanja.

Žozefini se dopada. I sve deluje da ću zbog toga morati da gledam.