VÅR - NO ONE DANCES QUITE LIKE MY BROTHERS (Sacred Bones)

Najbolji album The Cure u poslednjih dvadeset godina

Huh. Možda ovim podnaslovom nisam baš učinio uslugu jednom od svoja dva omiljena danska sastava (drugi su When Saints Go Machine). Zato ću se autokorigovati- No One Dances Quite Like My Brothers zvuči kao album koji bi The Cure napravili da su nakon Disintegration i Wish počeli kao Stonesi da menjaju krv jednom godišnje i nastavili da idu u smeru (samoindustrijalizovanja) u kome sam ja mislio da treba, kao i da su ozbiljnije uzeli u obzir postojanje Crystal Castles.

Brodermordet, pesma koja se nalazi na debi singlu Vår At War For Youth, je najbolja stvar koju Crystal Castles, nažalost, nisu snimili.
I ona se ne nalazi na ovom devetopesmnom albumu.
Oni/ album je toliko dobar.

Vår čine članovi popularnih hipunksterskih danskih (kopenhaških?) bendova Iceage (oukej), Lower (overhajpd, if hajpd et ol) i Sexdrome (elektropankiš i ne mnogo toga više). Ali deluje da im je ovaj zajednički projekat nekako najbolje otvorio i maštu i srce, kao i da niko od njih zapravo ne želi da pankuje, već bi radije da glumuje. Mladi su (oko 20) i može mi se da ovim rečnikom pišem o njima.

No One Dances Quite Like My Brother je album koji puno duguje albumima The Cure Faith, Pornography i Disintegration (završna elegija Katla najbolji primer), svim izdanjima Joy Division, solo-radovima Billy-a McKenzieja (aktuelni singl The World Fell), ali i čitavom kremu modernog got zvuka od Tropic Of Cancer (predivna naslovna dabtehno simfonija), preko These New Puritans (Neubauten-bluz Hair Like Feathers), Soap And Skin, Holy Other, Old Apparatusu i vičhausu en generale. Pevanje mlađanog Eliasa Bendera Ronnenfelta podseća na mladog Roberta Smitha, ali Vår su i bez toga našli komforan smeštaj u sirovom jecaju ranih The Cure, koji su opremili postmodernim zvucima, semplovima, radiosoničnim aranžmanima i produkcijom koja predstavlja efektnu simulaciju ranih JD, sve sa ehom urbane pećine u kojoj je, bez sumnje, snimano.

Uprkos tako upečatljivim uzorima Vår ne zvuče kao restauratori, naprotiv. Dugo nisam čuo da bend sa tako "in your face" uzorima uspeva da osmisli i osavremeni svoj zvuk, a da, paradoksalno, u isto vreme može da nas uveri da se radi o nekom izgubljenom biseru iz danske postpank prošlosti. Duboko u sebi ja sam verovao da su Repetitor sposobni za ovako nešto (naravno, unutar sasvim drugog "zvuka").

Iako pesme traju mahom ispod četiri, pa i tri minuta, zvuci nekako deluju zbijeno, a kako pesme retko prelaze midtempo, imaćete savršen utisak da sve traje znatno duže, tj baš koliko je našim ugnjetanim nadama i potrebno. Ponekad, kao u temi Boy, neće biti potrebno ni da neko peva, ali će zato nesmireni duh Iana Curtisa slobodno da procupka otkrivajući vam kako izgleda kada Radio Transmission lagano zamire i postaje dron.

No One Dances Quite Like My Brothers od početka do kraja provlači jednu te istu i to vrlo zagasitu muku, ali je melje kroz dovoljno dinamične aranžmane da vama, kao slušaocu, nijednog trenutka ne pripadne muka, ili dosada, od iste. Zamislite bilo koji jutjub snimak koji današnji Klip-ani mogu mobilnim da zabeleže i teško da ova muzika neće reći sve o njemu. Takva su vremena, I guess.

Nije za svakoga, ali moje srce ne traži lepšu.

SELEKTAH: 8plus/ 10

ROOM 237

Dokumentarni film je izmišljen da bi se bavio ovakvim temama

Jednom ću sa vama podeliti listu svojih najomiljenijih filmova (planiram to već duže vreme, s obzirom da smo sada već skoro četiri godine u vezi). Gone With A Wind tu ima svoju ložu, suvereni vladar već više godina je As Good As It Gets (koji tek treba da gledam po osamnaesti put), nedavno sam ekipi pridružio i The Silence Of The Lambs, a kada su u pitanju ostvarenja meni dragog Stanleya Kubricka, nikako da se odlučim da li da prednost dam Barry Lyndon ili The Shining. Room 237 mi je pokazao da The Shining nikako ne sme biti izostavljen.

Za mene je sve o čemu se u ovom dokumentarcu priča, nagađa, pretpostavlja, konspiriše bilo potpuno novo. Ja nisam imao pojma da na netu postoje silni blogovi koji se bave samo diskusijama na temu "o čemu je zapravo" The Shining i da tih stvari ima toliko da neki od autora nisu (ni) želeli da se pojave u ovom filmu. Drugim rečima, mojoj sreći nije bilo kraja kad sam shvatio o čemu se ovde radi.

(sad bi bilo najlepše da odete da gledate film, jer niti ja imam bogznašta pametno da ovde nadovežem, niti želim da vam kvarim zaista duhovite i zanimljive opservacije)

Dakle, postoji teza da je The Shining metafora o istrebljenju američkih indijanaca. Nju sam najlošije apsorbovao.

Zatim postoji teza da je Kubrick ovim filmom, unutar okvira svoje vazda prisutne depresije, pokušao da se pozabavi temom Holokausta odnosno razmerama njegove tragedije. Autori ove teorije nude neka zanimljive ideje na tu temu, i nesporno je da film može i ovako da se tumači, ali sumnjam da je to bila centralna ideja.

Za ultrazabavnu teoriju da je The Shining Kubrickov esej kojim samoraskrinkava svoje učešće u snimanju lažnog filma američke vlade o spuštanju na Mesec (misija Apola 11) deluje najubedljivije pre svega zbog niza primera (džemper koji nosi mali Denny u jednoj sceni na sebi ima crtež Apola...) i zaista je teško odoleti pomisli prvo da je snimak sletanja na Mesec lažan, a potom da se Kubrick, kao autor tog filma, odlučio da uz pomoć Holivuda snimi verovatno najzanimljiviji "making of" svih vremena.

Spominje se tu i Minotaur, zatim postoje brojni primeri Kubrickovog duhovitog kadriranja, simbolika broja "42" (2x3x7...), "namernih" grešaka u scenografiji (sad je vidiš, sad je ne vidiš...), zatim tu je i "uputstvo za gledanje" poput onog za Wizard Of Oz, koje sugeriše tzv "ogledalo efekat" odnosno korelaciju kadrova do koje dolazi kada preko puštenog filma pustite isto to samo unazad...

Rodney Ascher je ceo film snimio u formi "audio komentara" kakvi postoje na "making of" sadržajima deluks izdanja filmova, kada, najčešće, reditelj i/ili scenarista komentarišu zašto su i kako uradili određene scene. S tim što ovde te komentare daju (na kraju filma potpisani) "konspiratori". Ascher je materijal za ilustrovanje priče (onaj koji se ne tiče samog The Shining) crpeo iz drugih Kubrickovih filmova, a kad to nije bilo moguće koristio se drugom filmskom građom, tako da "film" zapravo neprekidno traje i njegova dinamika nikada ne posustaje. Zbog toga što su uključeni kao "audio feature" konspiratori ne ruše ritam svojim pojavljivanjem u kadru i čine da Room 237 deluje uverljivije i skoro kao čas iz istorije, a ne fantazije, filma.

SELEKTAH: 9/ 10

PRÓFUGOS

Čile, zemljo obećana

piše: powerty

O latinoameričkoj zemlji vanilastog oblika prvenstveno znamo da je 1973. general Pinoče zbacio sa vlasti marksistu Aljendea, i potom sahranio aksiom da je demokratija preduslov neoliberalizma. I dalje traju kontroverze oko smrti predsednika – kritičari kažu da je ubistvo naručila američka kompanija ITT, paravan za delovanje CIA u ovoj zemlji, dok je vojska bila izvođač radova. Globalisti tvrde da je Aljende izvršio samoubistvo tog 11. septembra.

Bilo kako bilo, Čile je potom uleteo u eru “blagostanja bez slobode” (zvuči poznato?) u narednih 17 godina sa pričom koja je imala dve medalje.Jednu možete i danas videti na rafovima svake bolje snabdevene prodavnice pošto upravo iz ove zemlje stižu butelje svetskog kvaliteta (čuo iz druge ruke, pošto ne konzumiram), a krv crvena baš k'o vino lila se po ulicama i budžacima ove države, kao i uvek kada suštinski podeljeno društvo svoje razmirice rešava upotrebom svih sredstava (hej, pa i ovo zvuči poznato!).

Zbog svih ovih familijarnih egzotičnosti, Prófugos (Begunci), serija rađena u produkciji latinoameričke HBO filijale pruža posve neuobičajen i uzbudljiv gledalački plaisir. Četiri momaka – sin (ženske) glave narko klana Ferragut, pljunuti Dave Grohl; zatim Čupko nekadašnji revolucionar-sada plaćenik na samrti sa nerazrešenim porodičnim problemima; Bucko - nekadašnji mučitelj/psihomanijak u Pinočeovim kućama strave-sada plaćenik i gotivni undercover pandur imaju zadatak da pokupe 2.5 tone tečnog kokaina iz matice praškastog luksuza – Bolivije. Naravno, deal go horribly wrong, pošto su i preko sedam mora i sedam gora kerovi i krimosi na istoj strani, što postaje predložak za neobičnu road movie seriju, u kojoj ne manjka jurnjave i (ne uvek savršenih) scena akcije. Politikološki gledano, u ovoj krvavoj, fotorobotski realističnoj zakuski postaje još jednom kristalno jasno: izraz “policijska država” je tautologija.

Scenaristi se najvećim delom radnje fantastično poigravaju sa psihologijama svojih labilnih, živ(čan)ih junaka održavajući na taj način pažnju auditorijuma i visok, steroidni intenzitet dešavanja. U njima se preko ličnog plana prelamaju socijalni vektori (potpuno obrnuto od domaćih wannabe-angažovanih filmova; na koji god da ste pomislili – i na taj sam mislio!). Koka i žestina se troše u nenormalnim količinama, dok se gledaocu predočava osnovna životna istina – ništa nije onako kao što izgleda, svako živi sam za sebe, svi su protiv svih, savezi su privremeni, a neprijateljstvo trajno jer kodeksi časti ne postoje pošto se odvija igra permanentnog intrigarenja u kojoj nema nikakvih pravila te su odrubljivanja glava, bestijalna mučenja, metodična zastrašivanja, hladnokrvna smaknuća i sadistička silovanja svakodnevni prizor. Srećom, sve ovo orgijanje nije samo sebi svrha (kao npr. u užasnom, besmislenom Srpskom filmu), pošto za svako od ovih ekstremnih dela postoji jasno naznačena lična motivacija.

Čile je planinska zemlja sa nepreglednom obalom i sudeći po maherski kristalnoj fotografiji u ovoj seriji izgleda potpuno fenomenalno (i btw, ne treba nam viza za tamo). Biser Pacifika Valparaiso, inače sudsko sedište države, prestonica Santiago i lučka gromada Iquique, čije ime na jeziku Aymari Indijanaca označava spavanje, krevet i lenjost, prosto sijaju od lepote. Uzdužna bežanija glavnih junaka i narko-pandurskih goniča po njoj (pošto im popreko i nije baš ostavljeno mnogo prostora) susreće nas sa gomilom interesantnih lokacija: od katoličkih semeništa u potpunoj divljini preko indijanskih outlaw rezervata do bezbrojnih gradskih i prigradskih štekova nekadašnjih ideoloških jataka čiju je borbu pregazilo vreme, ali ne i fundamentalno osećanje odmetništva i generalna preferencija prema življenju s one strane zakona.

O manama ne bih ovom prilikom, jer prikaz sa spojlerima i nije prikaz. Recimo da nepredvidljivost nije uvek na nivou visokih standarda većeg dela serije, posebno u vezi sa delovanjem najmlađeg lika, u šta ćete se već i sami uveriti. Pod uslovom da imate jak želudac, desetak sati viška vremena i nikakav problem sa činjenicom da u Kini i dalje jedu pse.

MOĆ VEŠTICA 28.05.2013. Rolere u logore!

via Twitter via b92.fm 

Jesse Boykins III - Limit To Your Love (Feist Cover) - Bootleg

Sherry and Myrna Emata - Heaven On Their Minds – Now Again- Enjoy the Experience: Homemade Records 1958-1992

Virginia Wing - Red Sails – Critical Heights 7”

Power Trip - Heretic's Fork – Southern Lord - Manifest Decimation

Bitipatibi – Strela – Samizdat - Lešnici Divlji

Super Wild Horses - You’ve Really Got a Hold on Me – Dot Dash - Crosswords

Mykki Blanco - Angggry Byrdz – Uno NYC - Betty Rubble: The Initiation

The Thermals - Our Love Survives – Saddle Creek - Desperate Ground

JC Brooks & the Uptown Sound - Not Alone – Bloodshot - Howl

Mark Ernestus Presents Jeri-Jeri - Mbeuguel Dafa Nekh (with Mbene Diatta Seck) – Ndagga - 800% Ndagga

Fainting By Numbers - Watching the Wheels – Moshi Moshi - Watching the Wheels/A Stone In The Ground 12”

Lana Del Rey  - Queen of Disaster - Bootleg

Master Musicians Of Bukkake - Arche – Important - Far West

Pregnant - Did I Not Love You? – Mush - Pottery Mill

Gangsta Boo - Pillow Talk (Feat. 8 Ball & Maino) – Mixtape - It's Game Involved

Liars - Perfume Tear – Tour Only - I Saw You From The Lifeboat / Perfume Tear

Phon.o – Go – 50 Weapons - Schn33 12”

Deafheaven – Vertigo – Death Inc. - Sunbather

Kisses - Air Conditioning – Cascine - Kids in L.A.

Plyci – Tube – Self-released - Wonders of the Solar Sistern EP

The Fall - Jam Song – Cherry Red - Re-Mit

Dawn McCarthy & Bonnie 'Prince' Billy - It's All Over – Domino - What The Brothers Sang

Alex Bleeker and the Freaks - Leave On The Light – Woodsist - How Far Away

THE TALL MAN

Laugier nastavlja svoju nepritajenu mizoginiju kroz problematizaciju popločavanja puta dobrim namerama

Bilo je to pre par godina (2008.). Svi smo čekali da konačno procuri Martyrs, drugi film Pascala Laugiera, o kome su svi koji su bitni pisali kao da o ničemu drugome nije bitno pisati. Onda je konačno stigao taj film. Svet se nije srušio. Naša percepcija filma, pa čak i horor filma, nije doživela metamorfozu. A s moje strane (surprise, surprise!) priložen je jedan tekst. Francuski horor je u međuvremenu ozbiljno zamro, pre svega lošim transferom većine glavnih aktera u Holivud i nepojavom novih imena na sceni.

Novi, prošlogodišnji film Patricka Laugiera dolazi pre svega kao lepa vest da je čovek živ i zdrav, ali i uz bujicu ne baš najhvalospevnijih komentara. Njegov holivudski debi (deluje tako) nije uspeo da dobije ni poštenu distribuciju u Americi, a van nje deluje da su ga podržali samo najzagriženiji martiri. Što je prava šteta, jer uprkos Jessici Biel radi se o interesantnom trileru sa horor elementima, koji na sve to ima želju i muda da da i jasan društveni komentar o kome se da diskutovati. Ja mislim da je pomalo takvih.

Jessica Biel, dakle, igra jedino preostalo medicinsko osoblje koje je u nekom američkom zapećku ostalo nakon smrti njenog muža, doktora. Grad nije našao načina da se izbori sa zatvaranjem lokalnog rudnika i stanovništvo truli u alkoholom natopljenom slakeraju ili međusobnom ujedanju. Stvari kreću na gore kada jedno po jedno dete biva kidnapovano odnosno proglašeno nestalim, a za sve se krivi famozni "tall man".

Halt! Der spoilers!

Prvi deo filma uspešno stvara jednu sliku i dejstvuje pre kao horor, da bi potom stvar prerasla u triler, razrešila se i pred nas izašla kao neka vrsta nakaradne moralne drame koja se bori za svoju čast. Prvom delu filma možemo da zamerimo verovatnost pretpostavke da bi u nekom gradiću tolika deca mogla da nestanu, a da se zbog toga ne digne ozbiljna prašina tj da u tako dugačkom vremenskom periodu "tall man" može uspešno i neprimećeno da deluje. Laugier je taj problem mogao da neutrališe da je još više insistirao na hororu i da je pustio da odnosi među likovima još malo zažive.

Kada stvari postanu triler koji se vrti oko nestale dece, Jessica Biel postaje poluretardirani statista u filmu koji je sama ko-producirala i, to je najveća mana filma, ne uspeva da iznese težinu emotivnog bremena koje je preuzela na sebe. Zbog toga najviše, ono parčence filma koje preuzima moralnu borbu sa našim ubeđenjima deluje kao epilogčić, a ne kao pesnica koja nas je neočekivano spucala. Možda je neko i mislio da tako treba.

Laugierova teza da deca imaju pravo na bolji život i da moralno savesni ljudi treba da traže načina da im isti omoguće po svaku cenu ne napada toliko pojedinačne roditelje, već dejstvuje kao neka vrsta "božije" kazne koja decu sa lokacija "koje se nisu snašle" prebacuje na bezbednije i za život bolje. Za Laugiera je roditeljska briga izjednačena sa materijalnom sposobnošću da dete izdržava odnosno sa mentalnim kapacitetom roditelja koje odgovarajući materijalni nivo obezbeđuje.

Naravno, u tom procesu "humanog raseljavanja" ponovo imamo "martire" koji su spremni da i svoj život daju kako bi se ostvarile dobre namere. Da li bi Isus to tako hteo ostaje na vama da odlučite.

SELEKTAH: 6plus/10

SUICIDAL TENDENCIES – 13 (Suicidal)

piše: powerty

“Starost” je pitanje duha a ne godina.

Ljubiteljima hardcore punka širom sveta od početka novog milenijuma nije bilo teško da konstatuju da je ovaj muzički žanr u velikoj krizi, koja se između ostalog očituje i u gomili reuniona nekada slavnih sastava. Ne fali novih bendova, ali je deficit intrigantnije sveže krvi očit. Nekako, srce uz njih ne zaigra kao uz klasike žanra (u tom smislu, poslednji put me znoj sreće oblio uz bostonske strejtedžere Have Heart).

Tako će ove godine na turneju po svetu čak dve postave The Black Flag, prošle godine su se diskografiskim aktivnostima vratili i bendovi poput Strife (manje) i Yuppicide (više uspešno). Suicidal Tendencies svakako imaju svoje mesto u aleji zaslužnih građana, mada je njihov pristup materiji oduvek bio očišćen od onog ideološkog  hippie imperativa promene sveta putem muzike, a element pobune premešten na svakodnevni plan permanentne borbe protiv mnogobrojnih dežurnih ispirača mozgova, tzv. autoriteta. Momci iz Calija nikad nisu bežali od kontroverze (ime im je često skraćivano u Tendencies; na početku karijere godinama nisu mogli da sviraju u Los Angelesu zbog divljačkih koncerata; bije ih glas da su poprilično povezani sa lokalnim bandama), a čini se da su od svih svojih kolega, nosilaca hardcorepunkerske spomenice tamo početkom osamdesetih, najbolje shvatili i važnost vizuelne dimenzije u svojoj egzistenciji.

Posle purističkih početaka, bend predvođen neumornim pevačem Mikeom Muirom dopustila je sebi luksuz plodnih susreta i prožimanja osnove sa metalom i funkom. Moglo im se,  jer su grupu sačinjavali sve bolji muzičari (između ostalih i čika Trujillo, već neko vreme u Metallici). Uz D. R. I. i S. O . D. najviše su u drugoj polovini osamdesetih/početkom devedesetih uticali na nastanak tzv. Crossover thrasha, pravca koji se svojim dualizmom podjednako svideo i pankerima i metalcima. Početkom devedesetih, bend je gotovo uleteo u (američki) mainstream, pa brže bolje izleteo odatle i prestao sa radom. Kraj milenijuma obeležila su dva povratnička, napadno pojednostavljena povratka korenima. Od tada, Suicidali su se zadovoljavali tezgama širom sveta, bez nove muzike, obraćajući više pažnju na poslovni aspekt priče (unosni ugovori sa kompanijom Vans itd.).

Sve donedavno.

Osnovna motivacija pisanja prikaza za 13 na ovoj prestižnoj adresi (sam je to napisao - prim. mr. prestiž) je proživljen feelgood sentiment prilikom preslušavanja. Naime, očekivao sam ceđenje suve drenovine i napad zevanja kao neumitnu posledicu. Bio sam potpuno nepripremljen za ono što me čekalo. I lakomislen, dodao bih.

Mike Muir sigurno hrli ka šestoj deceniji života, ali bi mu na vitalizmu mogla pozavideti i hiperaktivna deca u predškolskom uzrastu. Njegov prepoznatljivo rugalački glas alhemijski je povezan sa i dalje raspoloženom kaznenom ekspedicijom prekaljenih muzičara koja nema nikakav problem da iz zaostavštine benda prati sve odranije drage žanrovske tragove u cilju spravljanja adrenalinske bombe, u čemu im, u vidu gostiju, pomaže nekolicina profi skejtera i motocross vozača čija imena ni meni ni vama ne znače ama baš ništa, ali dovoljno govori o reputaciji grupe u određenim krugovima, koji nabeđenim laicima sa brdovitog Balkana često, kao npr. i (još mnogo više) u slučaju industrije video igara, izgleda kao klinačko gubljenje vremena a zapravo je životni stil uz koji se iznimno lakše plaćaju računi (za neupućene – reč je o stotinama miliona dolara). DIY kao svestan izbor malog preduzetnika. Murray Rothbard se sigurno smeška s onog sveta, samo ne očekujte da ćete u Blicu pročitati nešto na tu temu.

Od bržih stvari ponajbolja je šaka u glavu This Ain't a Celebration, prvi video singl Cyco Style ima više smisla na samom albumu nego kao njegov reprezentativni uzorak, no ono što Tendencije odvaja od gomile sličnih sastava je svaštarski a organski pristup materiji. U tom smislu apsolutni highlight je hendrixovski sporogoreći groove Only God Knows Who I Am. Vatra i dalje palaca za one kojima je plamen neophodan.

Nostalgija ume da bude prilično zajebana, sputavajuća stvar, svedena na tržišnu udicu koju, u uobičajeno surovom muzičkom biznisu, prilično lako bacaju ajkulasti prodavci magle. 13 je u tom smislu dobrodošli, pošteni izuzetak, nalik na odličnu prošlogodišnju ploču Into the Future još jedne legendarne i slično eklektički usmerene bande, vašingtonskih Bad Brains. Mogwai je imao pravo – hardcore neće nikad umreti, ali mi 'oćemo. Samo što će završni čin još malo da pričeka.

SLKTH: 7/10 

DAFT PUNK - Random Access Memories (Columbia)

Novi Chris Rea

Dobro je da neke stvari još uvek mogu da me iznenade. Poput ovog novog albuma Daft Punk. Ili kao kad su Radiohead ujutru oglasili da im popodne izlazi novi album i to za dž (ili kako već beše...). U vezi sa DP najviše me je iznenadilo da je to (izlazak RAM) odjednom "neki bitan događaj" i u tom smislu, treba im skinuti kapu za sve što su uradili. Iskreno, a ja samo tako umem, i dalje živim u ubeđenju da Daft Punk imaju samo dva albuma (Homework i Discovery) i da im je treći (Alive) najbolji (i jedan od najboljih "živih" albuma ikada!). Zbog toga mi je teško da poverujem da je ovaj francuski elektro-duo (sam bog diska zna zašto sam vam to napomenuo) osam godina nakon nečeg sasvim nebitnog (Human After All) bukvalno "next big thing" ne samo za mejnstrim estradu, već i za industriju. Jedina stvar koja manjka njihovoj kampanji jeste maca koja lipsinkuje uz Get Lucky na Jutjubu.

Daft Punk su dvaput uneli nezanemarljive izmene u moj doživljaj "estrade". Prvi put kada sam prvi put video spot za Da Funk i shvatio da spot ne treba da bude muzika preko slike, kao i da je prvih petnaest minuta hipsterske vladavine upravo počelo. Drugi put kada sam po deseti put (dobrih par godina nakon godine objavljivanja- 2001.) preslušao Alive i shvatio da elektronska muzika uživo nije samo blockrockinbeats ili puštanje Bon Jovi preko Belinde Carlisle, već nešto što zaista ume da u sebi pronađe rok energiju. Sa dolaskom prvih likova Random Access Memories uminule su i moje nade da će to biti prvi Motorhead-disco album.

Random Access Memories je jedan odličan mejnstrim album. Nešto što se devedesetih ne bi moglo dovoljno naštampati na kompakt diskovima, odlično za sve forme druženja- od solo-blejanja na terasi do haj-kles žurki na rivijeri, podjednako smisleno i u pimpovanom jugu koliko i u moćnom A8.Ovo je album uz koje će vaše trogodišnje dete đuskati boso, baš koliko i vaša polu-senilna baka, kao i svi uzrasti između. Ključ njegove skoro stoprocentne pristupačnosti svim lokacijama, automobilima i uzrastima pre svega leži u obilju sunčane svetlosti koju isporučuje i kad zvuči kao saundtrak za prvo jutarnje umakanju u more (The Game Of Love), i kad je kao "najtopliji grad u Evropi" (skoro sve), ali i kad utone u suton (Touch).

Zatim, on se i konceptualno i muzički oslanja na nasleđe disko muzike, možemoseraspravljatiokotoga (rekli bi Englezi)- verovatno najprijemčiviji žanr popularne muzike. Bilo da RAM volite "s razumevanjem" (pre svega za njegovu kemp zaplesanost sa ikonama diska) ili da ste basta seljačina kome je sve od Seke do Depešmod super uz Jelen Pivo on će vam bez problema (sem u slučaju nepodnošljive saradnje Doin' It Right sa Farta Bearom) uveseljavati i dan i noć. Da li je to zbog Chris Reainog (besmrtnog) originala ili onoga što su mu priredili York, ali Random Access Memories mi deluje kao neka prepredena, "ripekidžovana", hipster-friendly verzija (greatest hits) Chris Reae, muzike koja je pogodna skoro svima, a, ipak, ima neki integritet i autorsku viziju. Najviše od svega, na Chrisa me podsetila doza vrlo ukusne melanholije koja provejava Random Access Memories koju nisam toliko doživeo kao nostalgiju za disko vremenima, koliko kao bolećivu činjenicu da je RAM uprkos svom visokokvalitetnom futurizmu zapravo samo rekonstrukcija. U svakom smislu.

Get Lucky je bez sumnje "singl leta" i diskopodijumima je bolji od bilo čega što je servirano na formulaičnom Discovery. Daft Punk su unutar zacrtane "collaborators" strukture albuma (da praktično na skoro svakoj pesmi gostuje drugi pevač na vokalima) postigli maksimalnu koinzistentnost materijala- nešto što se elektronskim bendovima (pa i Massive Attack u kasnijem delu karijere) uglavnom obijalo o glavu prilikom saradnje sa više različitih vokala, ali i maksimalnu šarolikost unutar prepoznatljive Daft Punk matrice. OK, možda gostovanje Juliana The Strokes Casablancasa u Instant Crush zvuči kao Hot Chip remiks neke pesme sa njegovog solo albuma ili poslednja dva Strokes, ali je njegovo vokoderizovano sjedinjavanje sa Daft Punk i spontano i entuzijastičnije od bilo čega što sam naveo kao referencu. Isto važi i za Pharrella (koji gostuje i u Lose Yourself To Dance), ali i za Paul Williamsa, koji je (u verovatno najboljoj temi uz Motherboard) Touch uspeo da upari sjaj epohe u kojoj je i sam sijao (70-te) sa gorkim ukusom afterpartija koji je došao nakon toga.

Većina stvari vrti se oko efektnog Nile Rodgersovog ili najlrodžersovskog gitarskog rifa koji flertuje sa sintisajzerima, oba u naporu da izgledaju poželjno kao ledena limunada na plaži. Kada su Daft Punk na vokalima to su obično najmanje zanimljivije stvari, pre svega zbog linka sa, ponavljam, bednjikavim Discovery-jem. Ipak, uvodna Give Life To The Music, možda baš zato što je prva na koju nalećemo, bez problema osvaja, dok takve matrice, ipak, daleko više dobijaju odsustvom DP, pa čak i kada za vokal stane neko kome tu nije mesto kao Giorgio Moroder u (ključnoj za "humani elektro" koncept albuma) Giorgio by Moroder, u kojoj priča o svojim počecima. Divljenje i poštovanje DP prema Giorgiju utrkuju se tokom pesme.

Meni je, možda zato što ozbiljno štrči od ostalih, najbolja stvar Motherboard u kojoj je instrumentacija, pre svega zbog perkusija Omara Hakima (svirao sa Milesom), daleko organskija i ima pitku prog-strukturu koja je izdvaja od ostalih diskaća. U nekoj bliskoj budućnosti mogu da zamislim Kanye Westa kako istu koristi za svoj novi megahit. I upravo zbog toga mi baš ova stvar zvuči najmodernije i najfuturističkije u odnosu na sve ostale.

S obzirom na prognoze o prodaji, Random Access Memories će biti ključno izdanje 2013. i po mnogo čemu "primeran" drugim izdavačima kako u kardašijan vremenima treba da se osmišljava marketinška kampanja za neki (mejnstrim) album. Mi, ostali, možemo da budemo srećni što je nešto takvo postignuto sa grupom i albumom koji nas ne teraju da zavučemo kažiprst duboko u grlo.

SELEKTAH: 7minus/ 10

SODERBERGH MON AMOUR: CHE PART TWO

Che fart two

Che Part One sam gledao otprilike kada se i pojavio. Che Part Two tek sada kada je moje interesovanje za političke prilike na Južnoameričkom kontinentu poraslo pod uticajem Larrainovih filmova.

Che Part One je pokazao kako je revolucija iz salona izašla u šume i zapećke Kube i stigla do Havane. Ako se dobro sećam bio je to jedan od najdosadnijih filmova ikada.

Che Part Two ne menja mnogo u pristupu i stilu (ovde Soderbergh pokušava da se stvarima bavi kao da je moderni bliskoistočni (Turska-Iran) reditelj), ali je upravo to tvrdo držanje za monotoni ritam, nedramatičnost dešavanja, dokumentaristički pristup stvorilo određenu artificijelnost koja se dosledno nameće kao "suvi, neglamurizovani realizam" i zapravo tvori neku vrstu palp-dokumentarnosti o Cheovim dejstvima po Boliviji (i kraju karijere).

Nakon uspeha revolucionarne platforme na Kubi, Che, maskiran kao da ga čeka uloga u filmu braće Coen, stiže u Boliviju da i tamošnjem levom pokretu pomogne u svrgavanju zle, nedemokratske vlasti. Film prati njegov silazak među, mahom, seoski narod, organizaciju i treniranje istog, prve gerilske korake, preranu smrt (trajali su nešto preko godinu dana), kao i sam Cheov kraj.

Gledajući kako je to sve Che organizovao odnosno kako nam je Soderbergh sve to prikazao nije bilo nikakve neizvesnosti oko toga kako će se stvari završiti. A deluje mi da je Steven zapravo hteo da kaže da nije ni bilo potrebe da se neizvesnost (tj saspens) uopšte i gradi. Dakle, iako je Che Part Two (kakvo genijalno ime za film!) film koji se bavi gerilskom borbom bolivijskog naroda pod Cheovim vođstvom, ovo nije ni ratna akcija, ni ratna drama. Pre bi mogli da govorimo o pastoralnom akcionom filmu. Recimo.

Neke stvari u vezi sa nastankom ovog filma intrigiraju. Iako Che i bavljenje njime od strane holivudskog A-reditelja spadaju u, ako ne blokbasterovski, a ono makar oskarovski materijal, Che (prvobitno zamišljen kao jedan skoro petosatni film) u Soderberghovom opusu spada u ona "arthausičnija" zdanja koja on dela nakon što studiju zaradi krupne pare (u ovom konkretnom slučaju prethodno realizovanim poslednjim nastavkom Ocean's Eleven serijala). Međutim, za adaptirača Cheovih dnevnika (Kuba+Bolivija) odbaran je Peter Buchman, čovek koji je pre ovog angažmana uradio samo dva scenarija: za Jurassic Park III i Eragon!!! Kako Che (I&II) nažalost nije zamišljen kao revolucionarna fantastika u doba Jure apsolutno nije jasno šta ga je kvalifikovalo za posao. Da kojim slučajem Chea nije igrao markantni Benicio Del Torro imali bi ozbiljan probelm da pogodimo koji je on od seljana i vojnika. U Che Part Two stvari su toliko ravne da apsolutno ništa ne štrči. Sem, priznajem, povremeno zbunjujuće patetike kojom je komrad Che izdvojen od ostalih svojom spremnošću da žrtvuje i telo (boluje od astme) i duh (nema predaje!) za odbranu prava siromašnih. Kako je i zašto Benicio osvojio nagradu za glavnu mušku ulogu u filmu u kome se jedva primećuje apsolutno mi nije jasno. Ali jeste.

U Che Part Two najautentičnije deluju scene siromaštva bolivijskog naroda snimljene sa naturščicima, kao i zblanuta lica statista koje Che predvodi. S druge strane, deonice u kojima bi kroz dramatizaciju događaja trebalo da dobijemo Soderberghov ugao gledanja na stvar (bolivijska vojna hunta, Che kao lider, same gerilske akcije) liče na seriju opštih mesta, koja povremeno deluju imbecilno s obzirom da Che i njegova ekipa skoro godinu dana lutaju po šumama i planinama, a da ni nama, a ni njima nije jasno ni gde idu, ni šta rade, što otvara pitanje ne samo uspešnosti ili postojanja ikakve logistike već i Cheove elementarne inteligencije. A pretpostavljam da u stvarnosti to nije bila situacija.

Sunce koje je ispunilo skoro sve kadrove Soderberghovog filma omogućilo je izuzetno lepu fotografiju koja je u velikoj meri poprilično bezdušne i prazne scene ispunila lepotom života koja se možda krije iza horizonta njihove borbe.

SELEKTAH: 4/ 10

MATT DAMON NAJJAČI: THE INFORMANT!

Soderbergh imitira braću Coen. Recimo

Gledam ovaj film pre neki dan i sve mi se čini da sam ga gledao, iako se ne sećam pojedinačnih scena, ali imam utisak da sam ga gledao. I sve vreme razmišljam- da li je ovaj film zbog toga dobar ili loš. Kako je moguće da ga nisam upamtio (film je iz 2009.), a opet mi ne smeta da ga uprkos tom "poznatom" osećaju gledam.

I odgledam.

Frizure su prva stvar koju sam primetio. Obratite pažnju na to koliko je Soderbergh frizure glavnih aktera stilizovao toliko napadno da deluju kao perike koje svoje junake pretvaraju u glumce, u lažnjake. U jednom trenuku, pred kraj filma, dok Mark Whitacre (Matt Damon) sedi na krevetu, on će se počešati po glavi, ali sa takvom ležernošću kao da ga žulja perika. Iako nam nigde u filmu nije rečeno (da li je?) da on nosi periku, kada ga mnogo godina kasnije vidimo u zatvoru, videćemo da je proćelav i da je ono stvarno bila perika- ali Soderbergh je to tako napravio da tu scenu sa češanjem možete da čitate i kao rušenje filmske realnosti i realnosti koju je Whitacre kreirao. Kako film od početka igra na kartu špijunskog spufa, taj meta momenat u isto vreme propituje i špijunski žanr i špijunsku materiju (kao jedan "igrani žanr").

U satirizaciji slučaja koji se bavi mitomanom čije su laži napravile pravu papazjaniju od jednog FBI slučaja koji se bavio industrijskim nameštanjem cena na tržištu Soderbergh nije štedeo na glumcima koji su imali kraći ili duži staž u komediji i čije same pojave u ovom filmu, i bez mnogo njihovih napora, ton filma pretvaraju u sprdnju. Mislim na Toma Papu, Scotta Bakulu, Joela McHalea, Pattona Oswalta, Tony-ja Halea...

Drugo, muzika. Lake note koje se povremeno javljaju užasno me podsećaju na The Sting, film koji sam poslednji put gledao u jednom "zimskom bioskopu". Lakoća i njihov "zajebantski" ton kao da žele da se nadovežu na taj tip komediji sa potencijalno "opasnim" sadržajem, sa tom blesavošću i lakoćom... Iako Whitacre nije ni malo simpatičan koliko su Redford i Newman bili, Soderbergh kao da prizivanjem The Sting još jednom podvlači koliko se taj prevarantski mentalitet ništa nije promenio od kako su gangsterske imperije postale korporacijske. Svi jedni druge žele da prevare i zavuku, samo je neverovatno da je jednom čoveku skoro pošlo za rukom da zavuče sve ostale.

Mark Whitacre je bio-hemičar u jednoj velikoj kompaniji koja se bavi proizvodnjom i trgovinom kukuruzom. On krade pare od firme fingiranjem lažnih računa, a onda u želji da sebi obezbedi još bolju poziciju u firmi ubacuje opasan virus u kukuruz, potom tom problemu nalazi leka, ali tu je FBI, i šefovi i on jednu laž brani drugom pa trećom pa četvrtom i sve se zapliće do sumanutih granica. Međutim, Whitacre od početka do kraja ostaje dosledan svom principu- prvo probaj da slažeš.

Na kraju, iako je Whitacre produkt post- Reaganovskog materijaliste i prototip modernog "menadžera" koji svoju vrednost i životni smisao sagledava kroz broj parkiranih automobila u garaži, on uspeva da ispliva kao smušeni i namazani anti-heroj, možda čak i, "Occupy Wall Street" pokreta. Vredi razmisliti.

SELEKTAH: 6plus/10

A onda sam završio ovu recenziju i searchovao MMG i otkrio da sam o ovom filmu već pisao kada je prikazan na L'Oreal Cinemaniji 2009. Ako vas zanima i šta kliknite ovde.

SODERBERGH MON AMOUR: AND EVERYTHING IS GOING FINE

Zabavna stvar u vezi sa životom je što skoro u svakom trenutku imate neki razlog da se ubijete

Pre ovog filma nisam imao pojma ko je Spalding Gray. Jedva da mi je i samo ime bilo poznato odnekuda. Na pola filma sam pritisnuo pauzu (eat that, bioskope!) i otišao da se raspitam.

Spalding Gray bio je glumac, pisac, pozorišni "radnik" i filozof. Sve u jednom. I bio je bolestan u glavu. Zbog čega se verovatno i ubio na kraju života (sic).

Soderberghov film o njemu zapravo je jedan dugački monolog sastavljen iz njegovih pozorišnih monologa i intervjua sa njim. To je "na keca" najpogodniji format za predstavljanje lika i dela Spaldinga Graya. I taj lik i delo su fascinantni, i činjenica da vam ovaj film "to tako" stavlja do znanja možda i njega čini fascinantnim, iako ovde ni od režije, a ni od filma nema mnogo. Ne znam koji je Soderbergh materijal imao na raspolaganju, ali slušajući Spaldinga čoveku se čini da šta god da je ovaj pričao tj koji god da je snimak bio stavljen u film umesto nekog drugog ovo ne bi bio mnogo lošiji film. Čini mi se da je Soderbergh svoj režiranje sveo samo na hronološku arhitekturu snimaka.

Spalding Gray se ubio 2004. godine. Imao je 62 godine. Par godina pre toga, u Irskoj, doživeo je saobraćajnu nesreću koja mu je ozbiljno narušila zdravlje i kretanje i prilično nepovoljno je uticala na maničnu depresiju od koje se lečio čitavog života. To sam sve pročitao na Wikipediji. And Everything Is Going Fine (sumnjam da je bilo boljeg naslova) je film o njegovom životu.

Soderbergh ne posvećuje puno pažnje Spaldingu kao (holivudskom) glumcu (iako je ovaj igrao i u njegovom King Of The Hill), već sav fokus stavlja na Spaldinga kao neku vrstu lirskog stendapa, koji neretko svoja razmišljanja o (pre svega svom) životu poentira duhovito, ali se zajedno sa publikom upušta i u jednosmerne rasprave daleko ozbiljnijeg diskursa. Spalding se bavio svojim brakom, majkom koja se ubila kad je on bio već odrastao mladić, preljubama, novim brakovima, decom (pod stare dane)... I to su one vrste priča koje imaju smisla samo ako ih čujete iz prve ruke i ja mislim da treba da ih čujete.

Spalding je bio zahvalan sagovornik iako je samo on pričao.

Naročito za one kojima je i sunčan dan samo povod da se sakriju u sopstvenu senku.

ELEKTRO GUZZI – Cashmere EP (Macro)/ RECONDITE – EC10 (Dystopian)

piše: powerty

Elektro biseri za valjanje sa disko svinjama

Eto i to se dešava: sa ubrzanjem (pretpostavke) vremena, elektronska muzika, koja je sama, prvoborački, “na sva zvona” najavila dolazak novog doba, vrlo brzo je dostigla svoj rok trajanja & prestala da bude zanimljiva van uskoelitističkih žanrovskih krugova. Ukratko i drugim rečima – futurizam je postao retro pre nego što se bilo ko nadao.

Ostali su nam bezbrojni eventovi, good vibeovi i njima slične “krvarim od dosade” tričarije. Muzika je postala nebitna i sekundarna, “zakulisna” radnja. Korporacije su našle relativno lak način da moćnu supkulturu preoblikuju po svojim biznis planovima zavođenja (mladih) potrošača, banalizujući priču pokretnom trakom na kojoj su se na svakih pet sekundi smenjivali nebitni didžejevi. Ipak, nije sve tako crno (nekad je i crnje): uslovno kršteni “mrak” je neiscrpni rezervoar raznih neočekivanih divota sa raštrkane, bezobalne globalne ponude. Naravno, za one koji ga se ne plaše.

Elektro Guzzi je trio iz Beča, već izvesno vreme u misiji “sviranja tehna”, nemogućoj nalik na članstvo Srbije u EU u nekom doglednom periodu. Naime, ovde se suočavamo sa basom, gitarom i bubnjem koji udruženi u kontinuiranoj redefiniciji brišu uobičajene žanrovske postavke sa izvanrednim ishodima.

Još od vrhunskog bezimenog debi albuma (2010), njegovog dostojnog naslednika Parquet (2011) i nekoliko kraćih izdanja, zaključno sa ovim najnovijim, Bečlije su uspostavile izuzetno visoke stvaralačke standarde koje održavaju precizno poput sečenja dijamanta. Komforna i uredna produkcija podseća na druge arty “crossover” izvođače iz Centralne Evrope (prvi pada na pamet Kreidler, drugi švajcarske legende Young Gods), a sam zvuk ide do s onu stranu Atlantika, u srce devastiranog Detroita, u kome je čitava priča repetitivnog oslobođanja tela i uma u savezu sa svemirom i počela.

Neki, mnogo izvikaniji aktovi za čitave svoje opuse ne uspeju da pruže koliko Elektro Guzzi prezentuju u tri stilski i kvalitativno ujednačene teme (dve original mix trake i gratis remix naslovnice). Za neinicirane, ovo je odlična polazna tačka za uranjanje u superiornu diskografiju Austrijanaca.

“Y' know for Elektro Guzzi? Good for You!”, ispalila je na mene k'o iz topa jedna njihova sunarodnica prošlog leta prilikom vožnje po sunčanoj jadranskoj obali, jedva dočekavši da naš hrvatski domaćin/šofer završi izlaganje, koje zbog jezičke barijere nije mogla da razume (blago njoj!), na temu Zadra kao najustaškijeg grada u zemlji zapadnih suseda. Po nenadanom otkriću, u njenom pogledu se ocrtala mešavina ozarenosti i čuđenja, a ja sam istovremeno zamišljao svet u kome muzika ove grupe nije baš tolika tajna.

SLKTH: 8/10

I u drugom poluvremenu ostajemo međ' Germanima, ali se pomeramo na sever, u Berlin, raj jeftinih stanarina & multikulture. Tamo živi mlađani producent Recondite koji je nakon nekoliko kraćih samizdata, prošle godine izbacio masterpis On Acid.

Reč je o stilskoj vežbi na temu acid zvuka (kojim se u Srbiji na svetskom nivou bavi Kragujevčanin Abadroza), koji je Berliner očistio od ataka iz Roland arsenala (poznatog pod šifrovanim nazivima 303, 808 i 909) i slušaocu podario putenu anđeosku nežnost, fokusirano, bez naglih trzaja.

Prema sopstvenim rečima, ovaj momak se susreo sa stvaranjem muzike kada se novi dečko njegove majke doselio u njihov stan i doneo profi opremu. Godine prakse protekle su u prosvetljenju da je tehnologija dobar sluga ali loš gospodar, a hip hop devedesetih i techno ponuda da je za glavu najbolje kada ostaje otvorena za nove uticaje. Zato ne čudi da najsvežiji EP donosi promenu u zvuku – umesto pastoralnih meditacija, u nešto manje od pola čuke vremena izliven je nok(au)turnalistički, tvrđi techno zvuk kakav je svojevremeno proslavio engleske IDM gerilce The Black Dog, a nije mnogo udaljen ni od suštinski okultnih težnji bratije sa etikete Modern Love (Demdike Stare i Deepchord pre svih, prijemčiviji ali veoma kvalitetni Andy Stott u nešto manjoj meri).

Nepopravljivo otrovan zloduhom i klaustrofobično otuđen, EC10 nudi lekorbizjeovsku zvučnu kulisu nepreglednih napuštenih radničkih spavaonica u kojima nema mesta nadi i humanoj emociji. Samo istrulele fasade, ispucali beton i zarđali čelik (što sugeriše i omot). Ali, Recondite ne bi bio to što jeste – majstor, da u svom najnovijem žanrovskom izletu u potpunosti ne uspeva da iz mrtvačkih ruina, drnča & škarta pusti iz boce blagi životvorni dah i utisne žig na temu spiritualne pustoši napretka.

SLKTH: 9/10

PRIMAL SCREAM - More Light (First International)

Screaming party

Sećam se da sam o Primal Scream pisao u (novom?) Ritmu povodom njihovog albuma Give Out But Dont Give Up (i čudi me da Popboks to nije re-pedeefovao za javnost u cilju podjebavanja mog lika i dela, jer samo tome bi taj tekst danas služio) i ne znam zašto nakon toga više nisam poželeo da se bavim njima, s obzirom da su u mojoj glavi, tokom vremena, stekli zavidno mesto "ilustrativnog benda" i za estetiku druženja (više kao neostvaren, nego kao realizovan cilj) koju sam/smo praktikovali "u mladosti", zatim za moju ondašnju "dixie narco" frizuru i čitav doživljaj tog "urbana ekstravaganca" fazona koji se oformio oko (radija) B92. Inače, novi album dugačak je kao prethodna rečenica.

Primal Scream su uvek bili merač za to koliko se može biti kul samom željom da se bude kul. Iako mi je veći deo njihovog muzičkog opusa (Screamadelica, Vanishing Point, Exterminator i ovaj novi) neobično drag i predstavlja nešto najinteresantnije što je "Britanija" izbacila u poslednjih 20 godina, zbog one neumorne potrebe da uvek budu kul Primal Scream nikada nisu uspeli da postanu ljubimci "neurbanih" masa, da tako kažem. U interesu preciznijeg samopozicioniranja pred samoraspravu o More Light moram da kažem da sam Riot City Blues samo jednom i to s mukom preslušao, a da Beautiful Future pamtim kao nešto što želim da zaboravim. More Light je bio album koji sam čekao. I kako Stuart Berman u P4K-ovoj recenziji lepo zaključi pre mene- ovaj album predstavlja presek svega onoga što su Primal Scream do sada uradili, ali ne zvuči kao ništa što su do sada uradili.

Screamadelica je bila pre-party/after-party album (zavisi čime ste se radili) na kome su se Primal Scream u različitoj meri prepustili Andrew Weatherallu (veći deo), ali i svojoj ljubavi prema soul momentima Rolling Stonesa (manji deo). Ali stvar je funkcionisala pre svega zahvaljujući Gillespiejevom talentu da sve čega se dotakne učini hip ili kul materijalom i da sam bend postavi kao neophodan gedžet za konzumaciju takvih sadržaja. Njihova pronicljiva povezanost sa frindž i kontra-kulturom i pratećim drogama obezbeđivala im je status večitog "next big thinga" u relevantnim medijima i bend je praktično nakon ovog albuma (morao da) prihvati to teško breme da svakim sledećim pojavljivanjem ponudi nešto novo i drugačije.

Gledano iz ovog ugla (More Light je producirao David Holmes, verovatno jedini čovek koji može da istrči na teren sa Andrew Weatherallom, uz nešto "nesnalažljivijeg" Kierana Hebdena), njihova karijera je bila seljakanje od jednog do drugog dela Holmesove kolekcije ploča- od proto-elektro roka Vanishing Point koji je iznedrio gadosti poput Kasabian do agit-industrijala i povamipirizacije Throbbing Gristle i Pop Group za novumilenijumsku mladež sa XTRMNTR i Evil Heat do neinspirativne retrogaražizacije sa Riot City Blues odnosno vraćanja korenima u Beautiful Future. David Holmes je u svom bogatom izvođačko-producentsko-DJ-skom opusu bio na svim tim lokacijama (a putevi su im se ukrstili i na remiksu Swastika Eyes). Stavljanje njemu na raspolaganje je verovatno drugi najbitniji potez njihove karijere i najlogičnija stvar koja je mogla da se desi. Sve što je Holmes na More Light uradio jeste konsolidovanje želja i mogućnosti pre svega kroz reorganizaciju svega što je do sada urađeno.

More Light može da se posmatra kao Screamadelica II u tom smislu da i tamo i ovde producent igra krupnu ulogu, zatim kroz nesporni koktel žanrova koji se dimi iz svake pesme, ali i kroz činjenicu da je Screamadelica pogodovala laganom gašenju esid haus perioda baš kao što More Light pogoduje laganom gašenju "socijalističkih" postrojenja odnosno protestima protiv spaljivanja istih (zavisi kako gledate). More Light, uprkos apelu u naslovu, zvuči tmurnjikavo, "eyeswideshut", preteće, zajebano, kao saundtrak za duhovnu pripremu ekipe koja će potom navući fantomke i krenuti u suzbijanje liberalnog kapitalizma. Priznajem nešto od tih stvari i sam učitavam, ali to ih ne čini manje objektivnim pretpostavkama.

Holmes je svoj rad zasnovao pre svega na eliminisanju dve najveće slabosti benda- činjenici da se ovde ne radi ni o Gallaghers talentu za pisanje pesama, kao i činjenici da je Bobby Gillespie frontmen, ipak, skromnih ili lepše rečeno- specifičnih kvaliteta. Upravo zato Holmes je osnovni, mahom, midtempo skeletić pesme zatrpao dinamičnim i bogatim aranžmanima, trajanje pesama je gde god je mogao produživao da bi neutralisao osnovnu postavku rok pesme i samu pesmu pretvorio u mini-saundtrak, a Gillespiejev vokal je dozirano maskirao efektima ili bek-vokalima. Kako su Primal Scream gedžet, a ne bend, sva rešenja su bezproblemno legla i More Light izgleda kao stara, dobra stvar u novom ruhu i zvuči svežije od gomile bendova čiji su članovi dvostruko mlađi od Gillespieja. U izvesnoj meri More Light je album koji Radiohead nikako da snime. I na kome se ne oseća Manijevo odusustvo (što nije mala stvar).

Kraut-rok, elektro-rok, postdabrok, indastrijal-rok, nju-elektro-gospel, psihodelija, džejmsčensfank... dobar deo svih onih stvar koje su Primal Scream promovisali tokom karijere je tu, ali po prvi put možemo da govorimo o jedinstvenom, kompaktnom izdanju unutar koga sam bend predstavlja bitnu i kohezivnu masu. More Light je album na kome Primal Scream pokazuju u kojoj meri su apsorbovani žanrovi podređeni njima, a ne kao (možda) pre u kojoj meri su se oni prilagodili njima. Mislim da Primal Scream nikada više nisu i nikada više neće biti u prilici da pokažu šta mogu.

U zavisnosti od toga koji vas format albuma zatekne (osnovni album ima 13 pesama, deluks 15, a japanski deluks čak 21) nosićete se sa ovim čudovištem sat ili čak dva sata vremena i to u početku može biti nezgodno s obzirom na sve muvlji kapacitet naše koncentracije. Ali budite uporni.

2013. kolje onim trubačkim delom. LCD SS je čitavu svoju karijeru pokušavao tako nešto.
River Of Pain. je hipnotični postkantri "end credits" saundtrak sa šamanskim šaputavim Gillespiejevim vokalom.
Culturecide. Mark Pop Group Stewart gostuje. Mark Pop Group Stewart kumuje.
Hit Void. Aptempo elektrogaraž koji podseća na energiju Kowalskog. Plus saksofon.
Tenement Kid. Holmes pokazuje kako ista stara ljubav prema Stonesima prožeta omažom prema Komedinom saundtraku za Rosemary's Baby može da se izvrne u nešto sasvim neočekivano. I prihvatljivo.
Invisible City. klupski elektro-pop nedovoljno distinktivnog refrena. Jedna od slabijih.
Goodby Johnny. obrada Gunclub. Svedena na seksi, laundž uspavanku. Hit!
Sideman. Holmes divlja prepoznatljivim trubačkim setom paralelno sa klasičnim PS rok(et)om.
Elimination Blues. stondirani postbluz sa skoro Tarantinovskim auto-ironijskim odmakom (otuda valjda Robert Plant na bek-vokalima)
Turn Each Other Inside Out. aptempo roker koji tek slušan u automobilu ostvaruje svoj maksimum.
Relativity. Kill All Hippies (Afterlife).
Walking With a Beast. minimalno dopingovani Stones omaž. Efektno sletanje.
It's Alright, It's OK. najdirektniji osvrt na Screamadelicu i solidan samo-rip Movin On Up. Vraća stvari tamo gde je sve počelo.

Od brojnih bonusa nije mi jasno zašto Nothing Is Real/ Nothing Is Unreal, kao verovatno najsingličnija stvar ovde (+ genijalni solo), nije ušla na oficijelnu verziju albuma, baš kao ni dvoipominutno poigravanje sa soulom u Running Out Of Time i (verovatno najbolja obrada Primal Scream karijere) Worm Tamer, Grindermana, u kojoj je Caveova silovateljska energija pretočena u blago Morricone-izovani džez gruv koji, nažalost!, traje samo pet i po minuta. Bolje da podelite sav materijal u dve ture, nego da bacite bilo šta.

Mrak album.

SELEKTAH: 9/ 10

SODERBERGH MON AMOUR: HAYWIRE

Soderbergh probava ono što nije. Može mu se

Haywire u Soderberghovou karijeru stiže nakon relativno uspešnog filma katastrofe Contagion kojim ovaj reditelj nastavlja svoju holivudsku turneju po žanrovima. Ako me sećanje ne vara, Haywire je nastao nakon što se Steven oduševio kikbokserkom/kejdžfajterkom (bem li ga!...) Ginom Carano i odlučio da joj ponudi glavnu ulogu u špijunskom filmu u maniru 60-tih koji mu se dugo motao po glavi. Kako sam priznaje ono što je snimljeno nema veze sa tim. I ne liči ni na šta, dodajem ja.

Haywire počinje solidno. Gina se krije u žbunju, potom ulazi u mali dajner, pije čaj, zatim dolazi Chaning Tatum i vrlo brzo nakon toga oni počinju da se šibaju. Nakon što ga prebije Gina beži iz kafića sa momkom koji je pokušao da joj pomogne. Iako su nam Ginini glumački kapaciteti kao i "odoljivi" šarm već debelo jasni, ono čemu se nadamo jeste neka vrsta "televizičnog" trilera koji će svoju, eventualnu, atraktivnost pronaći u nekom spoju Pulp Fictiona i, recimo, filmova o Smokey-ju sa Burt Reynoldsom (tome sam se, barem, ja nadao). Nažalost, iz nekog samo njemu znanog razloga Gina se "otvara" pred nepoznatim mladićem i počinje da mu priča kako je do svega toga došlo. Nešto kasnije shvatićemo da za tim nije bilo nikakve potrebe.

U flešbeku pored dosta tankog i klišeiziranog zapleta saznajemo da u ovom filmu ne glume samo kikbokserka i Channing Tatum, već i Michael Douglas, Ewan McGregor, Antonio Banderas, Bill Paxton, Michael Fassbender i Mathieu Kassoviz. Ali, uprkos kastu, Ocean's Fast and Furious ovo nije.

Ako se uopšte može reći da se Soderbergh oko nečega potrudio to su amaterski režirane scene šibanja u kojima vam je skoro neprijatno, jer jedna žena dobija "bolne za gledanje" udarce od strane besnih muškaraca. Ono oko čega je Soderbergh također osetio kurcobolju jesu odnosi među likovima, koji pored najklišeiziranije žanrovske zadatosti (riba radi za frajera, frajer je izdaje, tatina ćerka, država stoji iza svega...) ni najmanje ne otkrivaju zašto se Soderbergh bavio ovim materijalom, kao i zašto jednostavno nije napravio samo kratki film o Gini. Moj utisak je bio kao da gledam "Google translated" rimejk nekog južnokorejskog filma gde se neko ni najmanje nije potrudio da materijalu u novom ruhu pronađe odgovarajuću autentičnost koju je ovaj možda imao. U početku filma Soderbergh se više poigrava sa zvukom tj tišinom, zatim bojom (ekran postaje siv tokom akcije), ali srećom do kraja filma (i) od toga odustane.

Indikativno je da ovaj film počinje i završava istom rečju. Shit.

SELEKTAH: 2/ 10

SODERBERGH MON AMOUR: MAGIC MIKE

Moderan čik-flik

Izrada filma Magic Mike koštala je 7 miliona dolara. Film je na blagajnama širom sveta (u odnosu 2:1 Amerika: ostatak sveta) zaradio 150 miliona. Konvencionalnost izrade (koja najviše podseća na Erin Brokovich po opštim mestima i varijacijama istih) i prisustvo velikih zvezda poput Matthewa McConaugheya i sve većih zvezda poput Channinga Tatuma (n.1 kada je u pitanju "ženska" publika), ipak, ukazuje da je reditelj Steven Soderbergh na vreme shvatio kakav scenario mu "leži u krilu".

Magic Mike je film u kome imamo nekoliko striptizerskih nastupa muškaraca čiji six-pack nema veze sa pivom, a oko toga je isprepletena priča o prijateljstvu, radničkoj Americi (na manje duhovit, ali sličan način kao u Full Monty) uz nenametljivu, ali hepiendično postavljenu ljubavnu priču.

Mike (Tatum) preko dana radi na gradilištu "Flashdance" fazon (i to je nešto što je postavljeno samo na početku filma uz Soderberghove levičarske prozivke okrutnog kapitalizma, i čemu se u nastavku filma više ne vraćamo), a noću se, u klubu svog prijatelja Dallasa (McConaughey) pretvara u talentovanog stripera koji zajedno sa svojim kolegama izvodi zapaljive tačke za desetine mladih žena, od kojih skoro nijedna nije Afro-Amerikanka i/ili debela (ne znam zašto sam ovo napomenuo, sem da pre ukažem na diznijevsku čaroliju materijala).

Soderbergh malčice varira način uplovljavanja u priču (pojava novog "člana" koga treba upoznati sa ljudima i pravilima) i potom je gradi na simpatičnom i skoro bajkolikom odnosu Mikea i novopridošlog, devetnaestogodišnjeg, Adama, kome Mike postaje mentor i "veliki brat". A tu je i Adamova sestra, koja ima vilicu teniserke i telo sestre Claudie Schiffer.

Ponekad u razgovorima između Mikea i Adamove sestre nešto zamiriše na improvizaciju i "indi Steva" i to nam da lažnu nadu da je Magic Mike manje konvencionalno ostvarenje. Iako nije. Od početka do kraja ovo je pošteno odrađena Erin Brokovich, iz muškog ugla, koja pokazuje kako ni muškarcima koji bi da žive od svojih deset prstiju i jednog penisa nije lako. Energičnost njihovih strip nastupa zasnovana je na tipično "muškim" motivima poput Divljeg zapada, armije, Tarzana..., dok simulirani seks sa odabranim članicama iz publike ne odaju baš najjasnije ko je tu eksploatisaniji.

Šteta je što je Soderbergh sve odradio rutinski, držeći se jedino namere da čak i njegovo zavirivanje u mračnije strane "posla" ne naruži previše nijednog od likova. Čovek bi očekivao da u takvom kuratom bojbendu barem jedan član bude Afro-Amerikanac (realističnosti, a ne PC-ija radi), kao i da neko bude gej (kontroverze, ali i realističnosti kulta tela radi), kao i da se nazru barem neke "bore" bavljenja tim poslom. Magic Mike je priča o tome kako ostvarenje američkog sna ne mora nužno da znači "po svaku cenu", kao i da moramo da se setimo da u tom sanjanju moramo da ostanemo ljudi i pružimo ruku pomoći kome možemo. I zbog toga ćemo na kraju biti nagrađeni. Kao i Mike.

I to je OK.
I ženama će prijati.
I Steve je OK.
On je uvek dobro poznavao i testosterone i tampone.

SELEKTAH: 5/ 10

MOĆ VEŠTICA 14.04.2013. Rođendanski specijal: Najbolji singlovi 1990.

hvala Valentini. i lukitojboju. i Gordanu, Tomi, Mišku, Miciju i Braci. hvala (last but n.e.v.e.r. least) mojim prijateljima. srećan rođendan radiju b92. we were never being bored...

via Twitter via b92.fm 

1 9 90


1. Pet Shop Boys – Being Boring (Parlophone)
2. Primal Scream – Loaded (Creation)
3. St Etienne – Only Love Can Break Your Heart (Heavenly)
4. KLF – What Time Is Love (KLF Communications)
5. The Chills – Heavenly Pop Hit (Slash)
6. My Bloody Valentine – Soon (Creation)
7. George Michael – Praying For Time (Epic)
8. The Orb – Little Fluffy Clouds (Big Life)
9. Sinead O’Connor – Nothing Compares 2 U (Ensign)
10. Sonic Youth – Kool Thing (Geffen)

11. Madonna – Justify My Love (Sire)
12. Nick Cave And The Bad Seeds – Ship Song (Mute)
13. En Vogue – Hold On (Atlantic)
14. Iggy Pop & Kate Pierson – Candy (Virgin)
15. 808 State – Cubik (ZTT)
16. Julee Cruise – Falling (Warner)
17. Heart Throbs – Dreamtime (One Little Indian)
18. A Tribe Called Quest – Bonita Applebum (Jive)
19. Dusty Springfield – In Private (Parlophone)
20. The Fall – Telephone Thing (Cog Sinister)

Ne budite pičke. Ako vam to nije orijentacija. http://www.idahobelgrade.org/

SODERBERGH MON AMOUR: SIDE EFFECTS

Kao i u slučaju mnogih Soderberghovih filmova- mogao je ovo biti masterpis

NAPOMENA: S obzirom da se Soderbergh oprostio od rediteljskog rada (ako mu je verovati) odlučio sam da pogledam sve njegove neodgledane filmove i da se o njima raspišem (idući od najnovijeg ka najstrarijem). Jer, jednom sam ga voleo jako.


Dve stvari bi trebalo da budu svima jasne nakon gledanja ovog filma:
Rooney Mara je superseksi.
Ovo je mogao biti odličan film.

I, zapravo, još dve:
To što je Rooney Mara superseksi nije mnogo pomoglo ovom filmu.
Ovo nije mogao biti odličan film s obzirom da je Soderbergh pristao na prethodno rečeno.

Zaplet je kao u nekom rimejku francuskog trilera čije režije se prihvatio post- Erin Brokovich Soderbergh. U prvoj polovini filma mekgafinovski smo navučeni da verujemo da se Soderbergh u svom "svanovom izdanju" upustiti u obračun sa farmaceutskom mafijom (i drugim komšijama iz Wall Streeta), da bi film od polovine prerastao u triler relativno neočekivanim (i za mene i dalje konfuznim i neuverljivim) tvistom iz koga potom ističu šabrolovski elementi trilera: od neverstva preko pregaženih snova do "partnerki u krajmu".

Rooney Mara igra Emily, suprugu uspešnog burzanskog trgovca (Channing Tatum), koja (što Soderbergh ne propušta na nagluplje moguće načine da nam podvuče) živi život iz snova, dok FBI ne otkrije da se muž bavi nedozvoljenim biznis aktivnosti zbog čega završava u zatvoru. To sve saznajemo mnogo kasnije. Film počinje sa prizorima depresivne i slomljene Emily koja nija baš najbolje podnela muževljev odlazak u zatvor, a sada deluje- ni njegov izlazak iz istog. Nakon neuspelog pokušaja samoubistva, Emily postaje pacijent psihijatra Jonathana (Jude Law) i pod njegovom supervizijom, a na predlog njene stare psihijatrice Victorije (Catherine Zeta- Jones), počinje da koristi novi lek. Pod uticajem istog ili ne, Emily hoda u snu i tokom jedne od tih šetnji ubija svog supruga kuhinjskim nožem. Jonathan dolazi na medijski sud srama, gubi angažmane, ali ne i osećaj da tu ima nečeg sumnjivog...

Side Effects je prilično mlak i beživotan, i u solidno osmišljenoj postavci njegovog starog saradnika, Scotta Z Burnsa (The Informant!, Contagion) koja se zasniva na jednoj Emily-noj re-interpretaciji definicije depresije ("Depresija je kad ne možeš da zamisliš svoju budućnost") odnosno ciničnoj opasci da se njoj baš to desilo kada joj je muž uhapšen, Soderbergh nije pokušao da se ozbiljnije pozabavi psihologijom svojih junaka, već je gledao samo kako da toku priče da dovoljno uverljivosti i ti zahvati (kao recimo kada Jonathan priča sa Victorijom i zna da ga Emily posmatra iz svoje sobe) ponekad deluju amaterski naivno i ruše ono što, valjda, svi volimo kod dobrog trilera- spontano i efektno slaganje svih momenata priče. Svi junaci, uprkos vrlo sočnim biografijama, pa čak i postavljenim odnosima, deluju jednodimenzionalno. Iako je Soderbergh sebi napravio prostora da nam pokaže da ni Emily, a ni Jonathana na određene poteze nije naterala želja za ispravljanjem "nepravde", već osećaj sebičnosti odnosno osvetoljubivost izrasla iz osećaja prevarenosti, mi nemamo simpatija za Emily, a nismo ni naročito ponosni na Jonathanove postupke. Na kraju filma vidimo da je pravda zadovoljena time što su počinioci uhvaćeni i kažnjeni, ali to deluje kao odraz ličnog Jonathanovog revanšizma koji on svojim ponašanjem nije najbolje opravdao. Emily jednostavno nije zaživela kao "thee slučaj" njegove karijere, on se tu zatekao slučajno i na kraju deluje da se on baš silno namučio da vrati svoj život u kolosek iz koga ga je ta slučajnost izbacila. Što bi sve imalo smisla da je ovaj film više o njemu, a manje o Emily.

Na metaforičnom planu možemo da debatujemo o Soderberghovoj predstavi društva kao samozaljubljenoj i sebičnoj jedinki koja je spremna na svakakvo sedativiziranje sopstvenog morala samo da zadrži sopstvene materijalne pozicije. Sprega sudstva, korporacija, privatne prakse, farmaceutske industrije prikazana je kao da za svaku situaciju "ima leka".

Nažalost ne i za Soderberghovu krajnju kurcobolju da u ponuđenom materijalu nađe šta njega zaista zanima. A ako nešto i jeste, uvredljivo je da je to dato sa istim udubljivanjem koji je svojevremeno iznedrio i (dalje supersumanuti) Erin Brokovich.

SELEKTAH: 4plus/ 10

KVELERTAK - Meir (Roadrunner)

piše: powerty

Trula koalicija punka i (black) metala

Još tamo u drugoj polovini devedesetih, kad je metal (uz najšire shvaćeni electro) skrajnut u underground, u živahnom black sektoru su se mogle primetiti vešto sročene marketinške pojave poput Cradle of Filth i Dimmu Borgir. Pobegosmo od bojbendova, dočekaše nas bojbendovi! Mada, zaturena ljubav prema njima ima svoju svrhu kad se ponovo iskopa, ispostaviće se kasnije. Š'o bi se ono reklo: Step by step, ooh baby!

Elem, računica njihovih obdarenih managementa završavala se u plusu: milionskim tiražima, besomučnim kampanjama, bezbrojnim foto sesijama, suludo šokantnim spotovima i svim ostalim prigodnim zamajavanjima čula vida, ženska golotinja included. Setimo se samo onih momaka koji su po Engleskoj terani u aps zbog šetanja maj'e CoF na kojoj k'o na plakati lepo piše da su Isus i ženski polni organ (dakako, u slengu) zapravo jedno te isto.

Uprkos zabeleženim prekršajima verski motivisane mržnje, nalozima suda da se ovaj komad odeće uništi, te novčanih kazni i upućivanja na društveno korisni rad, vremena su se otad promenila, u smislu prihvaćenosti najgrđih formi metala kao žanra. Doduše, ovde među (nazovi) prosvećenima i dalje caruje velika zatucanost po tom pitanju, al' u belom svetu gotovo svaki online muzički magazin opšteg usmerenja koji vam pada na pamet ili regularno (bez ironijskog otklona) pokriva ovaj atar, ili ima specijalizovanu kolumnu o tome. A da bi imalo o čemu da se piše stvorena je čitava jedna tzv. hipster (= sve što mi se ne sviđa/ne kapiram/živo mi se jebe) metal scena (volite Mastodon? Baroness? Alcest? Liturgy!?), specijalno i brižljivo dizajnirana za ljude koji drže do sebe a metal im je per se (bila) ideja muzički poganija i od fakultativne posete festivalu “Prođoh Levač, prođoh Šumadiju”.

Folklor nije slučajno pomenut jer je Norveška kao zemlja-matica tzv. drugog talasa black metala, te “outsiderske muzike za insidere” kako je davno lepo primećeno u časopisu Wire, bila inkubator likova koju su tu istu scenu porodili, i u vikinško-satanskoj-fantasy mitologiji gnezdo za svoj mizantropski nemir & ontološko gađenje prema postmoderni našli. Pojava se toliko raširila da je u međuvremenu za diplomate iz ove skandinavske zemlje postala obaveza da znaju bar nešto o ovom muzičkom pravcu, kad je isti već proneo slavu države na način na koji politika i ekonomija nikada neće.

Nešto teže, ili još preciznije nikako je išlo jače materijalizovanje/estradizovanje ove priče. Od bitni(ji)h bendova iz devedesetih, u ovim ušima Mayhem će uvek biti više cenjen zbog nemuzičke dimenzije svog postojanja, baš kao i Burzum u nešto manjoj meri, Emperor je bio prekomplikovan, Ulver još komplikovaniji i zamagljeniji, a Immortal detinjast. Pre neku godinu, mašinerija je upregnuta za Satyricon (2006. album Now, Diabolical izdao je Roadrunner, drugo mesto na norveškoj listi albuma, ali i pojačan rad brojnih pljuvačnih žlezda usput). Nije prošlo kako se očekivalo. Bilo je jasno da nešto mora da se menja.

I jednačina sa dve poznate 1) metal a da nije samo za metalce i da je 2) iz Norveške rešena je sa Kvelertak (što otprilike znači “zadav”). U nategnutoj misiji kalemljenja Turbonegra na Mayhem, Meir je njihov drugi album, a baš kao i za prvi iz 2010, producent je Kurt Balou iz Converge, dok omot potpisuje John Dyer Baizley iz Baroness. Formula, razume se. Usledilo je dobro poznato marketinško bombardovanje, suludo šokantni spotovi, prvo mesto na norveškoj listi albuma, unisoni izlivi egzaltacije ushićenih recenzenata. Intervjui nisu primećeni u nekoj veći meri, i to nije nikakvo iznenađenje. Ovi ljudi su zauzeti - imaju misiju!

Tekstovi su naravno na norveškom, muzika je neki neprijatno nabudženi smuti-pa-prospi miks panka, hard rocka i metala. Na prvu loptu, osvaja srčanost i silina. Mestimično pomisliš “Hm, nije loše”, ali nikad ne dođe do pomućenja razuma, sirup je taman toliko razvodnjen da bude po čaša soka za svako čeljade. Već na drugu, na terenu na ostaje ama baš ništa osim malkice krvi i nešto više znoja. Presuda: Kvelertak je bend bez supstance, i što se više trudi, dosada usled zjapeće idejne promaje je sve veća. Kao i u slučaju recimo grupe Meshuggah, i pored najbolje volje ne mogu da zamislim da neko ovo može sebi non-stop da vrti, deca se ne računaju (tako sam i ja u tim godinama slušao prvi Korn; ne baš sjajan izbor, ali svakako bolje nego npr. Oasis). A tržišno posmatrajući, i Hulk Hogan je zaradio više od, na primer, Brucea Leeja.

Čitava scena podseća kao kad dođete u goste na slavu – i ako vam preterano uslužni domaćini prepune tanjir, niste u obavezi da jedete. Na trpezi pank/metal hibrida odvajkada je bolje funkcionisao švedski sto: što bi ti iko išta servirao & nutkao te ako možeš sam da se poslužiš (tu se negde kriju nerdolike veze hipstera i metal geekova, kojih se obe strane deklarativno groze više nego crkva Nečastivog). U tome i jeste poenta (a ujedno i principijelno objašnjenje zašto su onomad braća Gallagher izvisila mnogo mnogo pre nego što su se međ' sobom raskantali).

Umesto pseudo-ekstravagantnog keteringa, založite se uz ledeno predjelo Hateful Abandon, produžite uz Vhol i stoner-punk delikates sa ovogodišnjeg debija čupavih Bay Area skejtera Hot Lunch. Može da prođe i sludgy Wolvhammer, crust odeljak Darkthrone opusa i završni LP legendi Amebix (Sonic Mass, 2011) se podrazumevaju kao tiha obaveza u jelovniku. Sve to zalijte I Am Not What I Am (2011) benzinom grupe Young and in the Way. Potpuno čađavi, u prašini i dimu, najslađe ostavljamo za kraj – japanski bend Parasite, čije ime EP albuma iz 2011. Metal Punk Massacre ne ostavlja ni mrvu sumnje da je na njemu poslužen isključivo trijumfalni karasevdah. 

SLKTH: 5/ 10

PALMA VIOLETS - 180 (Rough Trade)

Palma Violets?!
Bljak! Fuj! Kakvo je to idiotsko ime!
Mršavi momci koji sviraju gitare?! Pa još iz Londona?! Jel prošlo petnaest minuta od kako nas je tako nešto zadesilo poslednji put?!
Best Of Friends. Debi singl.
OK, nije loše. Ako vas zanima kako bi The Strokes svirali da su Bon Jovi (iz Slippery When Wet perioda).
Best Of Friends je NME-ijev singl godine (za 2012)?!!
Ipak, ne čudi.
Bilo bi im bolje da postignu nešto u životu, jer NME se ovde kladio na veliko i ne bi valjalo da nakon što se malo pridigao iz valjanja u blatu sa spodobama poput Biffy Clyro, Kasabian ili kojim god američkim "rok" bendom čiji članovi nose maskaru i dok spavaju, bude pregažen raspadnutim espadrilama horde razočaranih hipstera.
(jedno 10ak slušanja kasnije)
Best Of Friends je baš OK. I volim da je slušam. Ima refrenčinu kakvoj se unjkavi trubaduri i naintelektualizirani psihodeličari plaše da priđu. Shvatam da "nešto" što je najočekivanija stvar u tome nečemu što zovemo "indi rokom" više i nije tako često, a još ređe "tako dobro".
U slučaju da se nismo razumeli, "to, nešto" treba da bude kao Cigarettes And Alcohol. Whatever. Wake Up Boo. There She Goes. Samo slučajno dominiraju Britpop naslovi, ne zalećite se!

A onda je bend koji je postao "najbolja nova stvar nakon prošle" snimio debi album. NME mu je dao 8/10. To realno znači da vredi za 7 najviše, ali da se iz sopstvenih velikih usta ne može.
Uzeo sam da preslušam. Pre kao dokaz o sopstvenom postojanju u određenom kulturnom trenutku.
180 sada već premašuje 20ak slušanja.
Nisam planirao.

U mojoj glavi postoje Oasis, pa The Strokes i svi ovi što su došli posle njih manje-više su mi manje-više The Strokes. Libertines i Arctic Monkeys (uprkos časnim singl izuzecima) nisu našli više od rent-a-sobička u mom srcu. Ili The Maccabees, The Cribs, The Vaccines, The Horrors, The Drums, Klaxons, The Big Pink, Glasvegas, Babyshambles, The Futurheads, The Courteeners, The Kooks, The Rakes, Maximo Park, Art Brut, Hard-Fi, The Bravery, Razorlight, Keane, The Ordinary Boys, The Zutons, Jet (jebote!!!), The Thrills, Starsailor... Franz Ferdinand namerno nisam stavio među ove bojbendove. Oni su mi nekako više u ekipi sa Pulp ili Suede i tom arty studentarijom (možda grešim).
Palma Violets se vrhovima prstiju drže za terasu na kojoj su Oasis i The Strokes i vreme će pokazati da li će pasti među ovu rulju dole.

Oasis su bili talentovana radnička klasa, "lads". The Strokes su bili talentovana "deca doktora i univerzitetskih radnika", "proto-hipsters" za post-2000 svet. Palma Violets mi deluju kao lišeni svih tih socioloških odrednica, kao bend bez identiteta, jedan od onih koji su tu "samo zbog muzike". Verovatno zato nisam nikada bio privučen niti jednom jedinom njihovom izjavom da zagnjurim glavu u neki intervju. Deluju kao da su sve rekli svojom muzikom. Za bend koji hajpujemo "ove nedelje" to deluje kao neviđen "USP".

180 zvuči britanski. Baladu Three Stars bez problema bi mogli da izvode Pogues (možda i mnogo uspešnije), a bogami i The Chieftains. Uprkos činjenici da pesma u drugoj polovini ode ka zvuku koji je bliži Blur, miris irskog viskija ostaje u vazduhu, i proteže se i na narednu stvar 14. Palma Violets očigledno vole da vide svoju publiku zagrljenu kako horski peva refrene i ne plaše se da baš takve pesme prave.

Većina autora koja je (pogrešno) inspirisala većinu gore pobrojanih bendova i ovde je prisutna, od Buzzcocks (njih čujem i u zvuku miksera), Undertones, The Jam (Rattlesnake Highway), Kinks (Step Up For The Cool Cats), Rolling Stones (Best Of Friends kao da je otpao sa Steel Wheels), ali i Teardrop Explodes, The La's (Last Of The Summer Wine je samo takav ripof There She Goes), Inspiral Carpets (Chicken Dippers), Van Morrison ("oseća se")... Jedino što Palma Violets spasava od toga da, u kontekstu rečenog, ne završe kao studentski tribjut bend veteranima dedroka jeste što imaju dara za efektne pesmice eksplozivnih refrena, što im je muzika prošarana sunčevim zracima i što će vam poslužiti kao odličan podmetač za bilo koju prolećno/ letnju dokolicu. Verujem da neočekivana zasluga za sve to pripada neočekivano izabranom producentu, Steveu Mackeyu, nekadašnjem basisti Pulp i čoveku koji je radio sa M.I.A. i Florence + The Machine. Mackey je osnovni zvuk postavio kao nešto više got (a la debi The Horrors), ali ga nije fazonirao, već ga je ostavio da bude sirov i iskren koliko mu se činilo da i sami Palma Violets jesu. I čini mi se da je našao pravu meru.

Dakle, ništa posebno. Ali baš ga to čini posebnim. Barem meni.

SELEKTAH: 8/ 10 

IZGNANIE

Sve zavisi od toga da li želite da prihvatite izazov

Andrey Zvyagnitsev (valjda mi Rusi neće zameriti engleski transkript) reditelj je onog filma o prenadrkanom ocu (The Return) i majci-svim-sredstvima (Elena). Izgnanine ili, u zavisnosti od toga kako guglujete, The Banishment je njegov film između ova dva pomenuta. I u njemu imamo, na različit način, prenadrkanog tatu (mada je bolje govoriti i o istom takvom suprugu) i majku-svim-sredstvima (mada je bolje govoriti o supruzi i majci u posustajanju).

Iako traje, ne toliko neoprostivih, 157 minuta Izgnanie nema priču koja bi tražila toliko vreme izlaganja. Naročito ako niste glupi i/ili ne volite višeminutne kadrove vode koja iz potoka završava podno presahlog mlina, a potom u nekoj vrsti improvizovane kanalizacije. Meni deluje kao da se Andrey uplašio od toga da mu je osnovna situacija, sa tvistom, premala (nešto što u Eleni, hvala bogu, nije bio slučaj), pa je dopisao neke stvari i režijom pokušao da im prenaduva težinu. 

Alexander je tata, Vera je mama. Oni imaju dvoje dece.

Slede spojleri.

Njih četvoro odlaze u njegovu "rodnu" kuću na par dana. Kuća je smeštena na padini i sa tri strane opasana šumom, dok se ispod nje pruža zemljana livada koja ide sve do procepa koji tek jedan drveni most povezuje sa drugom stranom. Sama lokacija i način na koji je slikana (u i inače fenomenalno slikanom filmu) ukazuje na otuđenost, zaboravljenost, zapuštenost, vanvremenost...

Majka deluje zabrinuto. Kasnije saznajemo i zašto- trudna je, ali dete nije tatino.

Nakon toga tata odlazi i luta lutalištima kojih ima puno oko kuće, zatim se vraća, potom svraćaju i rođaci, ali tek nakon susreta sa svojim bratom, tata odlučuje i organizuje abortus.

Nakon koga mama umire.

Na to je otprilike potrošeno neko normalno trajanje filma.

Nakon toga slede događaji koji zbunjuju ("odlazak brata"), kadrovi i sekvence koje traju i traju i traju, tatini odlasci u grad i tvist koji objašnjava sve.

I još malo kadrova.

I jedna vožnja, koja je kao ona na početku- samo puštena unazad, kojom se vraćamo tamo odakle smo krenuli.

Ta vožnja na kraju... Na početku filma tatin brat iz sela dolazi do njega i mi vidimo da je ranjen i tata ga previja i vadi mu metak iz ruke. Ne saznajemo ništa više, ali već stičemo utisak, koji u nastavku filma ništa ne menja, da su obojica u nekim smutnim poslovima i ništa manje smutni. I taj, rekao bih- neprecizan, pre nego pogrešan, utisak pokvariće osnovnu melodiju krivice, koju će tata inicirati i oko koga će se ona čuti sve do kraja filma. Andrej je nepotrebno tvrdost i gruboću jednog miljea ponudio kao objašnjenje za praktičnost i lakoću sa kojom će se neke stvari kasnije realizovati. Što ne bi bilo loše da stvar nije ostavljena u tom ambivalentnom obliku sve do kraja filma. 

S druge strane, upravo taj kostur blokira univerzalniji pogled na stvari, jer ga tako, do pola, fiksira u našoj percepciji u neki milje i pomaže nam da objasnimo stvari za koje nam manjka objašnjenja. A ni Andrej, u slikanju svih junaka, ne beži mnogo od toga da nam neme i tihe očeve ne objasni kao "tipične ruske".

Na kraju, prava tragedija ostaje u senci nekakve trilerozne tvorevine koji nepotrebno zavodi na pomisao ko bi sve mogao biti otac bebe, pre nego što nam se to otkrije, a potom dodatno raspiruje naša očekivanja glede očeve osvete, samo da bi propustio Melvilleovski zen i ostao u "raljama života".

Mnogo se misli rojilo u Andrejevoj glavi tokom ove ekranizacije romana Williama Saroyana koja vrvi od biblijskih referenci koje su meni bile tek umereno jasne i razumljive. Ali, prijaće vam ako volite Ceylana.

SELEKTAH: 5/ 10

DANS LA MAISON

Haneke koji je bliži vatri

Nisam očekivao ovakav film. Francois Ozon i ja smo se, iz neznanih razloga, razišli prilično rano (posle Sitcoma) i ja sam tek sporadično virio u njegovu karijeru (8 Women, Swimming Pool, Ricky), ali to me nije naročito ponukalo da nadoknadim propušteno. Sad, češljajući njegov opus na imdb-u vidim da sam izgleda ispropuštao najbolje. Sva sreća pa je Žozefina odabrala Dans la maison da me opomene šta propuštam.

Dans la maison je jedan od najintrigantnijih i najopasnijih filmova koje Haneke nije snimio. Baš kao i njegov austrijski kolega i Ozon je obrazovani intelektualac koji u epicentar svojih filmova stavlja junake iz srednje klase, obično da bi pokazao da i iz najboljih od njih mogu da poteknu najgore stvari. Srednja klasa, to nisu drugi. To smo mi. Ja. Srednja klasa je ono što odlučuje sudbinu društva kada se ono što dođe iz više ili niže klase (svejedno) unormali tj učini normalnim. Ili ono što sprečava da do toga dođe. I jedan i drugi u svojim filmovima forsiraju to da je društvena odgovornost situirana baš u elitnim jedinicama ove klase, da u tom pojasu intelektualci odlučuju da li će ili neće da vrte vola na Palama tj da li će đavo da odnese šalu...

Iako je Dans le maison jedan, rekao bih, vrlo nežan film on se skoro u formi trilera bavi time kako radoznalost "srednje klase" uvek završava time što im ista ubije mačku i/ili i njih same.

Germain je nastavnik francuske književnosti u jednoj gimnaziji. Nakon jednog zadatka svojim učenicima ("Kako si proveo vikend"), koji je u najvećoj meri slika i prilika njihove "rijaliti" duhovnosti, rad jednog učenika, Claudea, mu zapada za oko, što zbog literarne umešnosti autora, što zbog intrigantnosti samog štiva- učenik, naime, piše kako mu je bilo u domu svog prijatelja Rafe, čija je majka verovatno najdosadnija žena na svetu, ali očaravajuće miriše. Germain stimuliše Claudea da nastavi da piše, i isporuke tih kreativnih izveštaja postaju lagano navlaka za Germaina i njegovu suprugu, galeristkinju moderne umetnosti, Jeanne. I to je to.

Ono u čemu nas Ozon pušta da uživamo je fenomenalna igra stvarnosti i fikcije, njihovog međusobnog odnosa i terorisanja, propitivanja gde prestaje moral jednog, a počinju posledice tog morala kod drugog i obrnuto... Međutim, nije sva čar Ozonovog filma u vašem intelektualnom potencijalu i interesovanju, već i u dramski efektno postavljenoj priči, gde se na nivou likova i njihovih života susreću "coming of age" priča sa  "midlife crisis" pričom, a ova opet sa jednim vidom "stalker" trilera, u kojima Ozon dosta diskretno daje naznake jednog tužnog detinjstva, jednog neostvarenog očinstva i pisačke karijere, jedne, naoko, srećne porodice i jednog, naoko, skladnog braka. A ništa nije kao što se čini.

I kada na kraju, možda previše bukvalno i možda nepotrebno, Ozon poentira svoju ideju zapitan nad (umetničkim) potencijalom svake od priča koja nas eventualno čeka u svakoj od kuća, paradoksalno ispada da je ta vrsta igre sa ljudskim životima zapravo demonstracija naše vrhunske humanosti. Zajebano.

SELEKTAH: 9plus/ 10