VARIETY LIGHTS - Central Flow (Fire 2012)

Verovatno najbolji album 2012. Ali ko me jebe kad sedim na ušima!

David Baker je izmislio Mercury Rev. Pa, ipak, 1994. je brutalno izbačen iz benda, nakon čega su ovi, baš kao Manics lišeni bremena i prisustva Richeya, pronašli u sebi formulu za vladanje stadionima i postali uspešniji nego što su ikada sanjali da mogu. Iste godine Baker je pokušao da solo-izdanjem World pod pseudonimom Shady zadrži pažnju na sebi, ali samo su retki bili voljni da se bave njime. Sedam i po minuta dug promotivni singl Narcotic Candy koji je zvučao baš kako mu ime kaže takođe nije doprineo nastavku njegove karijere i Baker je, baš kao i Gary Young, prerano ubiven.

Osamnaest predugih godina praktično ništa nisam znao o njemu. A onda sam slučajno čitajući tekst o nečemu sasvim drugom shvatio da se Baker vratio i da mi je Fire možda čak i poslao to izdanje (ali pošto ovih nedelja živim u kutijama, to ne mogu da proverim, ali mogu da se nadam), ali da ja, bedni moron u potrazi za hip stvarima, to nisam konstatovao na vreme (recimo- dvefakinhiljadedvanaeste!). Variety Lights je lociran u mp3 formatu i potom preslušan skoro 20 puta za redom.

Central Flow je jebeni masterpis. I ne samo najbolja ploča 2012. godine, već i jedna od najboljih ploča koju sam čuo prethodnih godina.
Svestan sam da ovakvom utisku (ne znam još uvek u kojoj meri) doprinosi to što sam poslednjih meseci sklon ljubavisanju sa albumima koji imaju bogate, skoro fridžezične aranžmane i zvuče kao spejsbluz (recentni primeri Flaming Lips i Primal Scream). To je muzika lepih, melanholičnih, nostalgičnih emocija, istih takvih vokala, ispod kojih je muzička podloga kreirana utapanjem tih emocija u esid ili neke slične droge koje raspiruju maštu.I dok je slušate vi osećate kako se sudaraju ono bazično, što je muzičar mogao da nam prenese, maltene, uz pomoć akustične gitare i ono neodsvirivo za šta bi i simfonijski orkestar bio premalo da dočara. Zvuk jednog čoveka i zvuk jednog kosmosa.

Central Flow u podjednakoj meri nastavlja ono što je radio Captain Beefheart - svira bluz kao da svira sve drugo samo ne bluz, ili Daniel Johnston - svira spejs rok jer nosi kosmos u svom srcu. Ako se sećate čudesne Car Wash Hair, onda to može da vam bude odskočna daska za ovaj album. S tim što tokom slušanja pored vas neće promicati napuštene kuće, bradati muškarci, ostareli pontijaci i korvete, već asteroidi, mrtvi astronauti i crna rupa na horizontu.

Central Flow šora po svim albumima Animal Collective. Stavljenim na gomilu.
Čak bi i Thom Yorke mogao da se sagne na pipu.

Starlift, koja otvara album, ima rif koji me neprekidno podseća na nešto što bi efektno iskoristili Chemical Brothers na početku pesme i nakon toga provalili u nešto ubitačno poput Galvanize. Međutim, kod VL stvar teče i razliva se, ali je taj rif neprekidno restartuje, inicirajući osećanje poznato kao "massive attack". Naredna, Establishment, stoji negde na pola puta između Lambchop i Pavement, jedino što se ispod Bakerovog glasa sintisajzeri igraju neku Mario igricu. Pre nego što ulete violine. I vi shvatite da je ovo dirljivo blesavo skoro kao Daniel Johnston. Sea Faraway nas vraća u nešto uznemirenije vode i nije baš najsvejednije ni kada je Baker u baritonu, a ni kada glas pusti u falseto. Minut i 36 sekundi. Invisible Forest bez problema bi mogla da gostuje na The Terror, Flaming Lips, i da rastera par pesama sa njega. Ako ste se pitali da li muzika može da poseduje saspens. Iskreno se nadam da će vam uz Silent Too Long na pamet pasti Silver Apples, jer to je isto drvo, u suštini. Krautko i jasno. Stvari postaju nešto elegičnije u Oh Setting Sun i možda bi bilo najbolje ovu pesmu opisati kao da osnovna postava Muppet Showa, blago nadrogirana, izvodi neku stvar od The National. Bol je tu. Baš kao i podsmeh mu. Ako vi kažete da su Flaming Lips izgradili karijeru na ovakvim pesmama i da je ovo najstrašniji ripof tog dela njihove karijere, složiću se. Sa ništa manje ushićenosti. U Sell Your Soul valcer magija Tindersticks protkana je sjajem ciganskog diska i dobijeni miks zvuči kao nešto iz Ukrajine. Nešto sa tim istočnoevropskim osećajem za kič, ali spremno da ga brani svakom suzom. Mi u Srbiji kažemo folk. Spejsfolk, dakle. Slušanje nekih pesama ovde je kao gledanje u akvarijum pun šarenih ribica iz celog sveta. Pesme kao što su You Are So Famous ili Crystal Cove pravio je i Beck tokom ranijeg dela karijere, te psihodelične minijature iz kuhinje Dust Brothers (gde su ŠTA RADE?!!).

I kao što kažu u ozbiljnim recenzijama- ništa vas ne može pripremiti za stvar kao što je Feeling All Alone. Sem prvih deset pesama ovog albuma.
Ako ste se voleli Lynchov debi, ovo će vam leći. Na iste rane. Bakerov svemirski taksi ovde je na tom izgubljenom autoputui i jezdi preko jeftinog sci-fia sintisajzera, pevajući o onome što nam je svima na duši- velikom kosmosu i brzini kojom usamljenost uspeva da ga ispuni.
Majkemimile, ova je pesma ispala sa saundtraka za sve Lynchove filmove.

Na kraju, instrumental Infinity Room. Lajanje na zvezde. Disko dron koji ubrzava kao da Spacemen 3 iz brzohoda prelazi u sprint. Možda previše očekivano- odleteli smo.

Baker hoda mojom stranom balkanske ulice.
Jednog dana Bowie će snimiti ovakav album i nazvaće ga Ziggy Stardust and the Spiders from Mars.

SELEKTAH: 10/ 10

QUARTET

Za nas koji živimo malo ispod Downton Abbey-a

Dustin Hoffman. Godina 75. Prva režija.
Četvoro glavnih glumaca zajedno su tek nešto mlađi od Rolling Stonesa.
Ovo je boza film, u žanru sve popularnijih filmova za "naše starije" poput The Best Exotic Marigold Hotel i njemu sličnih (plus/ minus Judy Dench) u kojima "stara slava" nekih glumaca doživljava "novu mladost".

Radnja Quarteta smeštena je u starački dom za ostarele muzičare i toliko je simplifikovana da i oni sa ozbiljnim Alchajmerom mogu da je prate. Svake godine dom održava gala priredbu kojom finansira svoje dalje postojanje (ne ulazimo u logiku, a ni potonju egzekuciju toga). Kada u dom stigne čuvena operska diva, Jean Horton (Maggie Smith na način Maggie Smith) troje stanara doma, koji su jednom davno sa njom izvodili Quartet iz "Rigoletta", odlučuje da zajedno sa njom napravi reprizu. Jedini problem, pored problema sa senilnošću i prostatom, jeste što jedan od članova, Reggie, ima neraščišćene ljubavne račune sa pomenutom. Po mojoj računici- dobrih četrdesetak godina stare.

Hoffman režira bez puno mašte i bez puno nepotrebnih ambicija. Njegova, očigledna želja, je da tim koji radi na filmu uživa u tome i da pokaže šta glumac može da izvuče iz glumaca. Činjenica da ostatak ljudskog dekora čine mahom stvarni, penzionisani muzičari verovatno je doprineo spontanom i harmoničnom ostvarenju koje sa dosta optimizma, umerene sentimentalnosti, dozom elegancije i poštovanja gleda na ono što nas čeka.
Idealno, dakle, za FEST.

Međutim, ima jedna neplanirana scena. Mislim, njome je Hoffman verovatno želeo da pokaže ozbiljnost Hortoninih muka pred upućeni poziv na učestovovanje u priredbi (ona ne veruje više u svoj glas), ali je pokazao mnogo više.

Jutro je možda oko 6. Veče je, možda oko 6. Ona, "vlažna" magla lagano je obavila dom. Jean Horton, umotana u neki vuneni kaput, hoda baštom kojom preko dana zuje baštovani, senilni i oni koji znaju kuda idu, sada tu nema nikoga. Ona je jedina u dvorištu. Dolazi do klupe i seda na nju. Nije još ni pošteno sela, a Hoffman već seče i ide dalje. Ipak, ostalo je dovoljno vremena da pomislim- zamisli, starost! Sedneš na klupu, tako star, i okreneš se ka proživljenom životu i to je to. Nema nazad, a nema ni još mnogo napred. To je bilo to. To strašno, nepromenljivo, pretvoreno-u-kamen "to". Zar je moguće da čitav život može da stigne u taj trenutak? Da tako brutalno dovede u pitanje sve naše odluke, male i velike. Da nas tako hladno potapše po ramenu i kaže- jeste, care, baš tako si odluči(va)o. Moglo je i drugačije. Ali sad više ne može. I više nikada neće moći.

I kad ta jeza prostruji, ako prostruji, vašim telom biće vam lakše da razumete zašto Quartet, zašto Hoffman, zašto Maggie Smith i ostali, zašto ti likovi, zašto drame, pseudo drame, zašto strast, zašto sve tako lako i odjednom, pujpiknevaži, ili važi... Tik-tak, tik-tak...

Hoffman ih na kraju ostavlja zatvorene na priredbi skoro kao Mann stanare "Čarobnog brega".

Život je lep. Čak i ako je ovaj film osrednji po mnogo čemu. Život mora biti lep.

SELEKTAH: 5minus/ 10

LAND OF HOPE

Postoji crno, a onda postoji Shion Sono

Ima scena u ovom filmu kada momak Yoichi istrči iz svojih kola, tek par sekundi nakon što je krenuo, i pritrči svom ocu, koji sa majkom ostaje ispred kuće, i stegne ga iz sve snage. Za sve nas koji nismo imali takve očeve i nismo bili takvi sinovi i nismo imali takve momente to je scena koja čupa srce iz grudi i igra fudbal na male golove sa njim i čini mi se da vam i iz zuba isteruje suze.
Teško je misliti loše o filmovima koje imaju takve scene i spremni su na takav fatalan frontalni sudar sa nekim svojim gledaocima.

Shion Sono nije baš impresionirao u poslednje vreme (Guilty Of Romance, Himizu, Cold Fish), ali Land Of Hope pored toga što je dobar film predstavlja i neočekivano "konzervativan" film kada je u pitanju izlaganje narativa (manje-više linearno) ili sama režija (emo-realizam na način Koreede, recimo). Možda je razlog tome što Land Of Hope i nije toliko film koliko filmska poruka Japanu kojom je Sono poručio Japancima šta bi oni trebalo da poruče svojoj vladi.

Film se bavi danima i nedeljama neposredno nakon kraha nuklearki u Fukašimi koja je sad smeštena u izmišljeni grad Nagašima (pretpostavljam da je svaka sličnost imena sa Nagasakijem namerna). Dve porodice koje kao da je skrojio Ozu žive i rade na svojim mini-farmama, kao sentimentalna verzija tradicionalnog Japana. A onda nuklearka napukne. I onda dođu vladini ljudi i odmere 20km od nje koji su opasni po život i ta traka tačno preseče ulicu  koja deli pomenute komšije. Jedni moraju da odu, a drugi mogu da ostanu.

Iako je počeo sa dve familije, Sono se u nastavku filma više fokusira na samo jednu od njih i kroz gorko-slatke, ironično-sarkastične, komično-tragične trenutke pokušava da dočara novu realnost porodica kojima "nevidljivi neprijatelj" rastura porodice i tera ih na skoro neprihvatljive životne promene. S jedne strane, starci ne žele da odu i sa mnogo zadržane gorčine gledaju na ono što im se desilo. Ipak, njihovo mirenje sa stvarima i autodestrukcija na koju samurajski pristaju emotivno daleko više uznemirava nego ono što se dešava mladima, na kojima "zemlja nade" ostaje. Sono nastupa kao izrazito anti-nuklearno nastrojen autor i stepen apsurda u koji on upušta svoje mlade junake zapravo samo govori o tome koliko je svet nespreman i za najelementarniju zaštitu i borbu protiv nuklearne opasnosti. Opako podvučena poenta da ni sav trud ne pomaže ostaje sa nama dok gledamo drugi mladi par kako ponavlja radnju koju su par nedelja pre njih, na ruševinama jednog života, demonstrirala deca-duhovi.

Iako je Sono maestralno dočarao jezu "nuklearne zime", poentirao sa stablima predaka, mislim da je nijansiranju odnosa između junaka trebalo još malo detalja, mislim da je majka koja boluje od (pretpostavljam) Alchajmera sa svojim konstantim navaljivanjima "da idu kući" čak i kad sede u istoj prepoentirala sa zapitivanjima "šta je to dom", i konačno, kao "lutke" pozajmljene od Takeshija, drugi mladi par jeste simpatičan, ali previše ostaje u domenu apstraktnog za jedan, ovoliko surovo, postavljen realistički film.

Budite hrabri. Ubiće vas svejedno.

SELEKTAH: 7/ 10

OUTRAGE BEYOND

Tanka linija između rutine i satire

Nakon što se bavio preispitivanjem sopstvene estetike i umetnosti uopšte filmovima kao što su Takeshi's, Glory To The Filmmaker! i Achilles and the Tortoise, Takeshi se pre tri godine vratio žanru koji ga je etablirao u svetskim filmskim krugovima. I tu svaka sličnost mog pisanja sa stilom Dubravke Lakić prestaje.

Outrage, koliko ga pamtim (recenzija je ostala na MMG.com RIP), bio je jedan rutinski, tek na momente duhovit film o poslovanju jakuza u kome je Takeshi svojim tipičnim izgledom dementnog klovna još jednom ishodao svoju prepoznatljivu Charles Bronson rutu. Outrage Beyond, sva sreća, može da se gleda kao zaseban film iako funkcioniše kao očigledan nastavak.

Postoje dve vladajuće familije jakuza (Sanno i Hanabishi) i među njima trenutno vlada primirje. Jednom vlada mr. Kato i njegov direktni potčinjeni je Ishihara, koji je u prethodnom delu izdao Ohtomoa (Kitano). Kato se ratosiljao prethodnog vladara familije podmićivanjem njegovog telohranitelja. U toj korporativnoj postavci sistema jakuza ima još nekoliko sitnijih konspiracija i njih bi bilo jako teško objasniti u malo reči. Daleko je bitnije da se kao katalizator svih aktivnosti i potonjeg rata familija javlja policajac Kataoka, čiji moralni profil nije baš najjasniji tj najčistiji. On iz zatvora izvlači Ohtomoa, miri ga sa Kimurom (nemam pojma ko je sad taj!) i vrlo brzo njih dvojica završavaju unutar dve, sve goropadnije vatre...

Outrage Beyond u najvećem delu filma izgleda dramski veoma kompaktno i čisto (tek pred kraj, nakon Katovog razrešenja, stiče se utisak da materijala ima više nego što je trebalo). Kitanova režija je precizna i pedantno fokusirana na matricu neprekidnih spletki koje tokom filma smenjuju jedna drugu. S obzirom na 99% dominaciju muških likova (žene se pojavljuju samo u dva, neslavna navrata) i na veliki broj krupnih planova u enterijeru, ne znam zašto, prizvao sam u sećanje "stare" samurajske filmove sa prepoznatljivom "napadnom" glumom. Kitanove jakuze izgledaju kao samuraji koji ne samo da su ostali bez mača, već kao da im je neko vezao ruke, pa svu svoju energiju moraju da izraze mimikom lica. A uz očiizbijajuće kostime tj korporativna odela i izglancane automobile iz kojih i u koje neprekidno ulaze još je upadljivija ta njihova "nemoćnost" da realizuju slobodne testosterone.

Prepoznatljivi gangsterski rat u Outrage Beyond počinje tek izlaskom Ohtomoa iz zatvora. On je nosilac tih "old skul" vidova ratovanja, iako sam ostavlja utisak da mu nije ni do osvete, ni do sukoba. Paradoksalno, iza rasplamsavanja sukoba stoji policija koja "zavadi, pa vladaj" vidi kao jedini metod borbe sa jakuzama. Kitano, nažalost, isti ne može da prihvati kao moralno opravdan i završava film vrlo jasnom porukom, skoro kao nekada u samurajskim filmovima, stavljanjem pravde u ruke samo jednog čoveka.

Ne znam da li su to kulturne razlike istoka i zapada, ali i suficit i deficit "muškosti" kod Kitanovih likova pojačan je taman toliko da deluje komično, što uz skoro Kaurismakijevski pozorišne scene obračuna vatrenim oružjem, stvara utisak satirizacije miljea jakuza uz njegov skoro nostalgičan osvrt na (filmsko) doba kada je bio dovoljan jedan dobar (ili, barem, bolji) čovek da pobedi sve nepravde sveta. Scena u kojoj Kimura sam sebi odgrize prst ključna je za razumevanje "kodeksa" tih prošlih vremena i ovih, novih u kojima niko ne bi pribegao tom činu da napravi bilo kakvu poentu. Outrage Beyond, a naročito u kontekstu Kitanove filmografije, tretira njegovog "grumpy" nasilnika kao relikviju koja štrči iz "business-oriented" sveta novih jakuza, oličenom i Ishihara (sa kojim se, btw, Kitano urnebesno obračunao).

SELEKTAH: 6plus/ 10

UPSTREAM COLOR

Jedva čekam da završim pisanje recenzije pa da odem da vidim o čemu se radi u ovom filmu

Jednom davno u mom domu započeto je gledanje filma Primer sa piratskog DVD-ija donesenog iz Turske. U pitanju je bio debi za scenaristu, reditelja i glumca Shane Carrutha i, koliko se sećam, u filmu se radilo o nekakvoj low-budget demonstraciji motiva vremeplova. DVD se zaglavio bukvalno minut i po pre kraja filma i, iako sam kasnije nabavio novu verziju filma, ja nikad nisam saznao šta se na kraju filma desilo tj šta se u filmu u odnosu na to dešavalo. Gledajući novi Carruthov film, koji stiže devet godina kasnije, jasno mi je da to možda i ne bi bio kraj kome sam se nadao.

Vizuelno Upstream Color izgleda kao Terrence Malickovi filmovi (naročito To The Wonder, ali i Tree Of Life) samo sa nešto manjim budžetom za direktora fotografije. Sadržajem, poigravanjem dramom, hronologijom, realnošću, likovima bilo bi ga najlakše opisati kao "Donnie Darco na nekom žešće zajebanom LSD-iju".

Iako je u kontekstu ovog filma teško govoriti o spojlerima, sledi nešto slično.

Na početku filma neki tip uzgaja cveće, pardon, crve. Zapravo crve natapa u neku tečnost i pakuje u kapsule od pilula. Potom ga vidimo da iste prodaje ispred nekog kafića. Ah, da, pre toga neka dva klinca vežbaju neki sport nalik njuejdž karateu. I znaju za crve.
Zatim neka žena, Kris, koja se bavi animacijom/simulacijom kretanja životinja (ili beše dinosaurusa) završava kao žrtva ovog dilera, on je onesvesti, ubaci joj crva nekom pumpicom i ona postaje njegov rob, jer crv tako dejstvuje. Ona podiže pare iz banke i daje mu ih i on generalno pelješi sve što vredi u njenoj gajbi (ne i kola). U toku tog segmenta filma imamo i jednu još nadrealniju scenu u kojoj Kris dolazi kod nekog tipa koji  pušta glasnu muziku u zemlju (da, to sam i hteo da napišem) ne bi li joj izvadio crva iz tela, što ovaj i učini uz pomoć praseta koje služi kao "next host".
...
Poslednji kadar u filmu prikazuje Kris koja u naručju drži malo prase koje joj je zaspalo u naručju.

Mogao bih ja još satima da vam pobrajam scene, kadrove i detalje, raznorazne likove, poigravanja vremenskim tokovima, ali sumnjam da bih vam time učinio uslugu.

Upstream Color je možda jedna vrrrrrrrrrlo freeflow priča o tome kako je jedna žena otrovana i potom dobila rak, i kao takav je možda alegorija za to što mi radimo prirodi i kako nam ona vraća. Ili je možda žena kažnjena zbog nečega, opet sa istom porukom. Verujem da će svi oni koji su pročitali roman Walden transcendentaliste Henry-ja Davida Thoreaua bolje vladati dramaturgijom filma i razumeti kauzalnosti vremena i prostora, s obzirom da se ova knjiga kao motiv provlači tokom celog filma. Ali, čak i ako u nekom trenutku proniknete zagonetku/e narativa nisam siguran da razrešenje iste donosi neko naročito zadovoljstvo ili poentu. I pre bih rekao da je baš zbog toga stizanje do nje učinjeno superteško prohodnim.

Kako god, tatatatira sad svi zajedno na imdb ili wikipediju ili poslednji broj "Kembridž Džinijus Rivjua" da vidimo o čemu je ovaj film zapravo.

SELEKTAH: (za smrtnicima razumljivi deo) 4minus/ 10

KANYE WEST - Yeezus (Def Jam)

A koliko ste albuma vi čuli pre ovoga?

Ja bih da pobrojim samo neke:

Saul Williams - Amethyst Rock Star (American 2001)
Saul Williams - Self-titled (Fader 2004)
Gonjasufi - A Sufi And A Killer (Warp 2010)
Willie Isz - Georgiavania (Lex 2009)
Tricky - Pre-Millenium Tension (Island 1996)
Tricky w/ DJ Muggs & Grease - Juxtapose (Island 1999)
Rhythm & Sound w/ Tikiman - Showcase (Burial Mix 1998)
Rhythm & Sound - Self-titled (Rhythm & Sound 2001)
Gorillaz - Self-titled (Parlophone 2001)
Gorillaz - Demon Days (Parlophone 2005)
Jeremiah Jae - Raw Money Raps (Ninja Tune 2012)
Justin Warfield - My Field Trip To Planet 9 (Qwest 1993)

Death Grips - Exmilitary (Third Worlds 2011)

Death Grips - Money Store (Epic 2012)
Death Grips - No Love Deep Web (Third Worlds 2012)
Kool Keith - Black Elvis/ Lost In Space (Ruffhouse 1999)
The Bug - London Zoo (Ninja Tune 2008)
Dub War - Pain (Earache 1994)
Gravediggaz - 6 Feet Deep (Gee Street 1994)
Dr Octagon - Self-titled (Bulk 1996)
UNKLE - Psyence Fiction (Mo' Wax 1998)
Jesse Boykins & MeLo-X - Zulu Guru (Ninja Tune 2012)
Bomb The Bass - Clear (4th & B'way 1995)
Bomb The Bass - Into The Dragon (Rhythm King 1988)
Zebra Katz & Njena Redd Foxxx - Ima Read (Mad Decent 2012)
Zebra Katz - DRKLNG (Jeffrees 2013)
Pop Group - Y (Radar 1979)
Handsome Boy Modeling School - So... How's Your Girl? (Tommy Boy 1999)
DJ Shadow/ DJ Krush - Lost & Found/ Kemuri (Mo' Wax 1994)
DJ Shadow - Endtroducing (Mo' Wax 1996)

King Midas Sound - Waiting For You (Hyperdub 2009)

King Midas Sound - Without You (Hyperdub 2011)
Anti Pop Consortium - Tragic Epilogue (75 Ark 2000)
Gary Clail & On-U Sound System - Emotional Hooligan (Perfecto 1991)
The Prodigy - Fat Of The Land (XL 1997)
Rob D - Clubbed To Death (Mo Wax 1995)
Nephlim Modulation Systems - Woe To Thee O Land Whose King Is A Child (Big Dada 2003)
Outkast - ATLiens (LaFace 1996)
Senser - Stacked Up (Ultimate 1994)
DRC Music - Kinshasa One Two (Warp 2011)
Deltron 3030 - Self-titled (75 Ark 2000)
Odd Future - The Odd Future Tape (OFWGKTA 2008)
Sam Sever and the Raiders of the Lost Ark - What's That Sound? (Mo Wax 1995)
Pharoahe Monch - Desire (Street 2007)
TTC - Ceci n'est pas une disque (Big Dada 2002)
Roots Manuva - Run Come Save Me (Big Dada 2001)
Roots Manuva - Awfully Deep (Big Dada 2005)
New Flash For Old - Equilibrium (Ninja Tune 1999)
Depeche Mode - Songs Of Faith And Devotion (Mute 1993)
Massive Attack - Mezzanine (Virgin 1998)
Tom Waits - Bone Machine (Island 1992)
T-Pain - Thr33 Ringz (Jive 2008)
Kanye West - 808 And Heartbreak (Roc-A-Fella 2008)

I zbog toga stvarno ne mogu da se pravim da je ovo neki second coming. Pa makar i Yeezusov.
Ali, I go west svaki put uz I Am A God, Black Skinhead i New Slaves (svaka čast za omaž Dugmetu)

SELEKTAH: 5minus/ 10

ONLY GOD FORGIVES

Iako mi se dopao, ovo nije film koji bih preporučio

Nicolas Winding Refn režirao je tri od "mnogo" filmova koje najjjjjjviše volim- Pusher, Pusher II i Valhalla Rising.
Njegovo parenje (znam da sam mogao da kažem "uparivanje") sa Ryanom Goslingom verovatno je najgora stvar koja je mogla da se desi i jednom i drugom. Ukoliko ste gledali Drive onda znate u kojoj meri su se oba umetnika okuražila da i jedan i drugi postanu ikonografski filmski umetnici koji stvaraju (dal je postmoderno ili ne, nije toliko bitno) ikonografsko delo. Iz svakog kadra filma i Goslingovog telećeg pogleda blinkala je poruka- ovo je "taj" kadar, ovo je "taj" pogled, ovo je samo ovako moglo i tako će se pamtiti i prenositi generacijama. Ono malo nasilja (bilo za standarde Refnovog filma ili evropskog R-rated materijala) nikako nije moglo da bude "taj" ikonografski sadržaj oko koga će izikonografisati i Gosling i Refnova režija. Drive je bio šupalj, rudimentarane i čak banalne radnje. Ali je lepo izgledao i imao je moćan saundtrak. I nije mi se naročito dopao (mislim da do samoobećane reprize nikada nije ni došlo). Only God Forgives mi se dopada zato što je radnja još banalnija (u svom posrnuću da bude "ikonografska"), film još lepše izgleda, a saundtrak je još moćniji. Sa ovim filmom Refn/Gosling su uspeli da koristeći film kao sredstvo zapravo kreiraju kolaž "pokretnih slika", hoću reći "pokretnih postera", do bola izdizajniranih, da ih okuju muzikom i naprave akcioni film koji je bolje definisati kao igrački teatar sa par filmskih snimaka koji povezuju pozorišne scene.
A između tolikih bivoljih muda kao najživopisniji lik (ne)planirano se izdvojio lik jedne žene.

Ryan Gosling ovaj put igra Juliana, brata, psihopatu, telećeg pogleda i izraza lica koji želi da nam poruči da je Raja tužan što se ukakio, koji zajedno sa svojim bratom, psihopatom, Billy-jem, vodi kikboksing vežbaonicu  koja je zapravo legalna kulisa za dilovanje drogom u Bangkoku. (slede spojleri!) Kada Billy brutalno ubije šesnaestogodišnju prostituku, lokalni policajac Chang dovodi njenog oca da još brutalnije ubije Billy-ja, a potom ocu odseca ruku mačem (pravde) što nije štitio svoju kćer (tj što je dozvolio da se prostituiše...). Billy-jeva smrt potom inicira seriju loših, osvetničkih poteza od strane, iz Amerike sveže pristigle, majke Crystal (razvalila Kristin Scott Thomas) koji se potom obijaju o glavu i šake bratu Julianu. I to je sva radnja i ceo film.

Lynch, Tarantino, Kitano, Kar Wai, Chan-wook i B-filmovi sedamdesetih najverovatniji su uticaji na superstilizaciju koju je Refn sproveo. Iako u filmu ima filmski sprovedenih sekvenci (scena atentata na Chnga i potonjeg jurenja), najveći deo filma rešen je u kroz stilizovane, teatarske kretnje junaka, onirična muzička intermeca i "produžene" kadrove krupnih planova junaka u kojima verovatno možemo tražiti i naći i uticaje stripa na Refnov režijski rad. Ovakva postavka, pri tome dodatno opterećena psihodeličnim snoviđenjima glavnih junaka (Julian-Chang-Crystal) koji kao da komuniciraju na nekom astralnom nivou uz izvesne oblike vidovitosti odnosno anticipacije onoga što će se desiti, ozbiljno utiče na postojanje bilo kakvog saspensa koji bi karakterisao ovakav akcioni film.

Svi likovi su duboko tipski. Julian i Billy su dva brata čiji je moral i poštovanje za žene u potpunosti stradao u prisustvu istog takvog oca i iste takve majke. Kristin Scott Thomas je dočarala Crystal kao plavu kučku koja se kurči tuđim mudima, a onda na kraju krene da se izvlači kao pička (neka mi ne bude zamerena ova igra džender atributima) i ona je jedini lik koji prođe kakvu-takvu promenu i od svoje ikonografske pojave ("white Texan bitch") napravi osobu od krvi i mesa. Julian i Chang su dva principa, jin i jang koji se sukobljavaju oko toga šta je pravda, čast, moralna obaveza... Da li je Chang u svemu tome produžena ruka božje pravde? Možda. Da li Chang uopšte postoji ili je legenda koja hoda? Možda. Da li je Chang istočnjački princip, ideja koju zapadni doseljenici nisu razumeli i ispoštovali? Možda. Da li je Chang Refnov omaž seriji taktvih, "nemih pravednika" koji od japanskih samuraja do modernih južnokorejskih detektiva ne prezaju ni od čega u sprovođenju pravde? Možda.

Očekujem da ćete upotrebom prefiksa "pseudo" brzo i lako diskvalifikovati vrednosti Only God Forgives, ali u Refnovom opusu koji ne prestaje da se bavi emotivno i seksualno inhibiranim sociopatom koju za ljudskost drži jedino njegov uvrnuti osećaj tj potreba za pravdom ovaj film predstavlja još jedan korak dalje u sve bizarnijoj stilizaciji anti-junaka, koji nakon što je pobegao iz hiperrealnosti u Bronsonu, preko Valhalla Rising, Drive i sada Only God Forgives juri ka svom polu-božanskom (a u krajnjoj instanci i božanskom) postojanju. Nema većeg drkača na muškost od Refna. I lepo je što je čovek napravio umetnost od toga.

SELEKTAH: 8/ 10

NOVE SERIJE

piše: Kerovođa

RAKE

Lepo je kada se natrči na dah svežine koji Rake kvalifikuje za gledanje. Iako nisam neki ljubitelj advokatskih serija, uvek je interesantno kada žanr skoči sa daske. Nakon četiri odgledane epizode, Rake ostavlja utisak dobro napisane serije sa razrađenim i interesantnim ulogama koja dinamiku radnje crpi iz haotičnog života glavnog junaka, advokata Cleaver Greenea. Slučajevi su (na svu sreću) pozicionirani u drugi plan, odakle pružaju orkestarsku podršku ozi verziji Hank Moodyja. Richard Roxburg poseduje harizmu koja je neophodna glavnom liku, briljantnom ali samodestruktivnom advokatu , potonulom u kockarske dugove, prostitutke i loše penis odluke. Ostatak ekipe je za sada solidan (tu i tamo škripi u epizodnim ulogama), kao i atmosfera serije koja je prijatnog, zabavnog karaktera. Green ima bivšu ženu koja je psihoterapeut, pa je simpatično gledati  intimne ispovesti na njihovim neformalnim seansama, kada dolazi u posetu tinejdž sinu. Dijalozi su britki, neposredni i duhoviti, a slučajevi (jedan po epizodi) su dovoljno zanimljivi i neopterećeni težinom. Iako mu nedostaje raskošnost Californicationa, Rake je, svojim sirovijim australijskim pristupom, dovoljno šarmantan i životan za odvajanje dragocenog vremena.
Ću, dakle, gledam.

ROMANZO CRIMINALE

A, sada, prava poslastica! Italijanska Kriminalistička priča je 2sezonska serija (2008-2010) bazirana na knjigama Giancarlo de Cataldoa (pisao i scenario) u kojima su sabrana njegova iskustva i sećanja sa suđenja originalnim članovima Rimske Magliana bande. Michele Placido (kako, bre, ko?! pa legendarni komesar Corrado Cattani iz Hobotnice) je sjajno ekranizovao turbulentan politički period 70-tih i 80-tih u Italiji, koji dozvoljava trojici lokalnih, sitnih lopova da realizuju megalomanski san kriminalnog osvajanja Rima. Dok se država bori na više frontova, kako sa levičarskim terorizmom Crvenih brigada, tako i sa sopstvenim koruptivnim aparatom, uz Mafiju i Gomoru koje dodaju pritisak, Rim ostaje u praznom "poslovnom" prostoru, jer lokalne bande nemaju viziju širu od svog kvarta. U prvoj sezoni gledamo uspon brutalnog Libanesea koji se oslanja na svoje ulične instikte i petlju da uradi nemoguće, uz podršku lokalne ekipe sa kojom je odrastao. Bazirajući kriminalnu grupu na osećaju zajedništva i prijateljstva, on uspeva da stvori netipičnu organizaciju koja vešto koristi istorijski trenutak za rast koji poprima zadivljujući oblik. Eruptivnu mačo snagu Libanesea idealno nadopunjuje hladnokrvnost i inteligentno planiranje Freddoa (drugi glavni lik) koji u celu priču, kao i Libanese, ulazi ne zbog para već zbog primamljivosti i uzbuđenja ostvarivanja fantazije. Glavni trio zatvara lik Dandija, koji bezbrižnim hedonizmom rasterećuje nabujali testosteron u grupi. Iako naizgled opušten i stalno u potrazi za zadovoljstvima, on u dubini neguje jednu samoživu i makijevalističku crtu koja će se razviti do kraja u drugoj sezoni. Sa druge strane zakona imamo idealistički nastrojenog komesara Scialoju koji jedini shvata veličinu razvoja kriminalne grupe i kao vitez Koja konstantno pokušava da stane na kraj njihovim aktivnostima. Stvari mu otežava tajna policija koja vuče poteze iz senke jer joj odgovora stanje haosa (kako u zemlji tako i u glavnom gradu) i ludo pandursko srce koje se zalepilo za Dandijevu ljubavnicu Patriziju, jednu od najlepših prostitutki grada. Iako je epoha sa svim njenim specifičnostima perfektno stavljenja u službu konteksta razvijanja drame, pravi kvalitet serije leži u njenoj adrenalinskoj old school krimi priči koja usisava, uz želju da se odmah gleda sledeća epizoda. 

Postignuti balans između sirovosti ulice, političke pozadine i romantizirane biografije donosi onaj dodatni kvalitet koji, pored uspešnog stvaranja (rekonstruisanja) perioda, doprinosi brzom i efektnom vezivanju za likove i za njihov san. Prva sezona u spiralnom, vrtoglavom maniru  prati razvoj bande koja od krađe televizora iz kamiona stiže do trona večnog grada. Na svom putu ona nemilosrdno ostavljaja protivničke leševe po rupama predgrađa, paralelno razvijajući drsku strategiju koja ih pozicionira kao saradnike i Mafije i Gomore. Uz rast grupe, likovi doživljavaju promene koje su podstaknute osećanjem moći i kamionima para. Paranoja i svađe počinju da nagrizaju nekad složnu "braću", a pad Rimskog carstva se raspliće tokom druge sezone. Svi likovi (a ima ih dosta) su odlično razrađeni, a serija se trudi da svakom od njih da prostora u kojem se njihova dramska (životna) uverljivost učvršćuje. Scenografija i kostimi su bogati, a retro fazon je dodatno šmekerski obojen muzikom perioda, idiotskim brkovima i nizom drugih, pažljivo konstruisanih detalja. Italijanski dolce vita šarm na najbolji način boji atmosferu, a dramska dubina se inteligentno postiže insistiranjem na razvijanju ličnih drama, transformaciji likova i razvoju međusobnih odnosa. Teško je ne deliti veličanstven san (koliko god on bio kriminalan) sa ovako postavljenim negativcima. Kontakt sa prošlošću, lokalnim krajem i dešavanjima na ulici je stalno prisutan i donosi jednu autentičnost grupi koja nije pristajala na licemernost i ljigavost svojstvenu npr. Mafiji. Spremite espreso, zapalite artefakt sedamdesetih (kao i glavni junaci) i uživajte u italijanskom mačo fazonu. Kao što sam vas upozorio, nakon vrtoglavog uspona, u drugoj sezoni sledi težak, dezintegrišući pad. I to je upravo pristup koji daje onaj sočni, puni, zaokruženi, veći od života, utisak. 

Gledao, uživao i vikao Ma che cazzo! 

A GOOD DAY TO DIE HARD

Glave će nam doći mangupi u našim redovima

John Moore je verovatno najnetalentovaniji holivudski reditelj svih vremena. I ne kažem to samo zbog njegovog neverovatnog razumevanja srpsko-bosansko-hrvatskog rata, već i zbog toga što je kreirao opus filmova tokom kojih gledalac ne mora da isključi samo mozak već i očinji vid svaki put kad se buka utiša. Ne spomenimo samo neke od njih i na taj neobjašnjivi poremećaj u novijoj istoriji Holivuda dopišimo i najnoviiji, peti po redu, nastavak serijala Die Hard.

Ali!
(Jebote, ima "ali"!)

Nakon što na početku filma naslutimo prve niti "ruskog" zapleta, a odmah potom se suočimo sa debilizmom "s druge stane Atlantika" počinje jedna od najboljih akcionih jurnjava koje sam video IKADA! u bilo kom filmu. Karambol kome sam se divio do tog trenutka, a koji nam je omogućio John Frankenheimer u Roninu 1998. malo je dete za ono što je Moore priredio gledaocima i građanima Moskve. Razmere sumanutosti, neviđene borbe sa gravitacijom i hrabrost srca da se u ovako nešto upusti impresioniraju na svih devetnaest traka koje je Moore zauzeo. Ja ŽELIM da verujem da je sve to realizovano bez (mnogo) pomoći kompjuterskih efekata. Ja ŽELIM da verujem da će na DVD izdanju ovog nesrećnog filma "making of" ove sekvence dobiti mesto koje zaslužuje (i/ili Oskara za nešto).
Mercedes je platio sve. Jer niko više ne mrzi BMW od Mercedesa i niko nije satro više najnovijih modela BMW u čitavom filmu (a nekmoli jednoj akcionoj sekvenci) kao Moore u Moskvi. Treba li da napomenem da McClaneov sin sa zarobljenikom beži u Mercedesovom kombiju, a da sam McClane u Mercedesovom SUV-u izlazi na megdan bornom vozilu koje kao da je ispalo iz Prometheusa. I to je jedino "tuđinsko" vozilo koje bih pustio u svoje Audi dvorište (čestitke Mercedesu na ovom uspehu!). Našao sam negde da je Moore tokom čitave sekvence satro 132 automobila i da je ista koštala 11 miliona dolara (i vredela je svaki cent!). Kao i da je sve Mercedesove SUV-ove dobio besplatno ljubaznošću nemačkog proizvođača.

Nešto kasnije ima nešto malo bledog pokušaja vesterna u Rusiji sa parafrazom salunskih tuča ovaj put u vidu MK47 krljačine u nekoj plesnoj dvorani. Sve sa iskakanjem kroz prozor... Ali Moore jednostavno nije reditelj koji ume da bude duhovit.

U preostalom delu filma zamoljeni smo da poverujemo da su dva, jedva dvadesetogodišnjaka, švercovali nekakve nuklearke ili uranijum iz Černobila što je dovelo do kraha ovoga, pa jedan drugog drži u šaci zbog toga narednih trideset godina (navodnim dokazima)... Zatim sledi prvo jedan somnabulan tvist, a pri kraju filma i drugi. Ne zna se koji je gluplji i neuverljiviji. Naš Raša Bukvić je sila, ali nije uspeo da sakrije da je Moore sebi dopustio da mu čitav film prođe bez poštenog negativca.

Nebulozu da je sa McClaneove klade otpao iver bambusa ne želim ni da komentarišem.

Koristite opciju premotavanja na daljinskom, šta da vam kažem.

SELEKTAH: 5minus/ 10

PS I, da, prilično sam siguran da McClane čuveno "yipee-ka-yay" kaže samo na posteru.

JACK REACHER

Melgibsonizacija je uvek OK

Naravno da pre ovog filma nisam imao pojma ko je i šta je Jack Reacher. Ali sam otišao i raspitao se.

Tom Cruise više nije najvoljeniji glumac Holivuda i uprkos činjenici da ništa od glasina o tome kako je svoju bivšu, Katie Holmes, svilom i kadifom vezivao u njihovim dvorima i terao je da se sajantologizuje nije dokazano, i uprkos činjenici da je poslednji nastavak serijala M:I bio jedan od najvećih blokbastera prošle godine, i uprkos glasinama da bi neko nekada mogao da snimi Top Gun 2, Tom u Americi jednostavno više nije "tomket". I šta je njemu drugo preostalo nego da krene usamljenim putem Mela Gibsona i kao i on (vidi Get The Gringo) snimi jedan diskretan, oldskul, oldfešn akcioni triler u kome poput Hrista-u-depresiji pravdu obezbeđuje svim raspoloživim sredstvima.

Kako ni ja, a ni vi (a?) verovatno nismo čitali romane Leeja Childa, ostavimo ih po strani. Jedan jedini tračić koji sam ja čuo u vezi sa ovim filmom bio je da fanovi ovog literarnog serijala nisu bili baš najoduševljeniji što će njihovog omiljenog junaka igrati Tom Cruise koji je za glavu, jedno petnaest kila mišića i sve što uz to ide manji od toga kako Jack Reacher (treba da) izgleda. Fuck that!

S obzirom da je ovo "film Toma Cruisea" što na početku lepo piše "A Tom Cruise production", valja pretpostaviti da je sam Tom za reditelja izabrao Christophera McQuarriea ne samo zbog njegovih umetničkih vizija, već i po prijateljskoj liniji (to sve nagađam) s obzirom da je Christopher radio scenario za Valkyrie, a za sada je najavljen i kao reditelj petog dela Mission Impossible. Na osnovu Jacka Reachera meni deluje da će M:I napraviti zaokret koji je i Bond doživeo sa Casino Royale i još više pobeći od "fantastike" špijunske akcije u svet mogućeg.

Jack Reacher je, za vas koje mrzi da vikipedišete, penzionisani američki vojnik, osvajač velikog broja različitih vrsta ordenja za svoje ratne zasluge i polaznik svih američkih ratovanja od osamdesetih na ovamo (do Iraka). Po povratku, očekivano razočaran onim "za šta je ratovao", Reacher sebe briše iz svih administrativnh tokova i postaje lutalica koji živi na penzijskom kešu, u motelima, sa onim što ima na sebi.

U ovoj "epizodi" Jack Reacher postaje istražitelj u slučaju koji vodi ćerka lokalnog javnog tužioca. A slučaj se zasniva na ubistvu nekoliko ljudi koje je, navodno, pobio bivši vojni snajperista. Kako to već obično biva,  dublje grebanje po površini slučaja otkriva nameštaljke, pravu prirodu zločina i sve više počinje da upetljava Reachera, i emotivno i fizički, u borbu sa neprijatljem koji ima sličnu korporativnu anatomiju kao i sistem kome je već jednom okrenuo leđa. Iako je samo finale, tj duel sa "sebi sličnim" ili bolje reći- onim što je od toga ostalo, prekratak i netoliko efektan koliko sam se nadao, Jack Reacher je sve do tada jedan nostalgičan pogled na to kako se ovaj žanr realizovao tokom sedamdesetih i osamdesetih.

Počevši od "vijetnamke" koju ne skida do posve konvencionalnih načina "ratovanja" Jack Reache pre deluje kao relikvija hladnoratovske Amerike nego kao moderni, sjebani povratnik-heroj. Njegovo oružje je ćutanje, upozorenje, pesnica i baš kad treba metak u glavu. I Tom Cruise tu, ako mene pitate, efektno nastupa kao neko ko je iz onog Cocktail bara deportovan na neko ratište i sada se, par decenija kasnije, vraća kao senka istog tog čoveka. Neka naivnost tog momka i dalje postoji na njegovom licu, iako se brzo i lako pretvara u nešto sasvim suprotno, i čudi me što Cruise češće ne dobija ili ne prihvata uloge negativaca, poput one u Collateral (u kome je pokidao!).

Sam film, baš kao i Gringo, ne rabi ništa od sajber tehnologije i sajber estetike modernih trilera i lako bi mogli da poverujemo da se radnja dešava i 1985. i 1991. Utisku retro-estetizacije naročito doprinosi kasting na čelu sa Davidom Oyelowom (kao advokatom Emersonom), zatim Richardom Jenkinsom kao tužiocem i arhi-negativcem kakve više ne prave koga, verovali ili ne, igra Werner Herzog! McQuarrie očigledno voli autore Novog Holivuda (Hill, Siegel) i one koji su njihov rad revitalizovali početkom devedesetih (Dahl, Bigelow, Mann) i vidi sebe kao nastavljača ideje da je testosteron u akcionim filmovima i dalje najjači filmski efekat.

Zamislite da ste iznajmili VHS kasetu iz video kluba.

SELEKTAH: 7minus/10

PONI HOAX - A State Of War (Pan European)

Ovaj album sadrži više konfliktnih emocija nego neudata tridesetogodišnjakinja

Iako se njihovim istoimenim debijem (iz 2006.) nisam pozabavio već duži niz godina čini mi se da im je ovo najbolji album. Da su Blur postali Franz Ferdinand to možda i ne bi bilo tako bitno i za vas ostale.

FUCK YOU, I'M YOUNG@HEART!

Poni Hoax zvuče kao Talking Heads, za neke, potencijalno manje zahtevne, današnje hipstere. Lakoća je tu, ali je promišljena. Baš kao i dah zlatnih post-new wave vremena (prigušeni reggae u Winter Seal, recimo).

Na momente, na tužne momente, podsećaju i na The National. Srećom ta vrsta pseudo-ozbiljnosti ne prevagne. Često. Jer na, srećom vrlo retke, momente zazvuče i kao Editors nekada.

Inače, ovo je vrlo veseo bend. Dečački poput Blur, još uvek ne potpuno "came out" kao Franz Ferdinand.

Imaju čak i jednu pesmu koja se zove Young Americans i zvuči kao Bowie(jeva Young Americans). Bez blama i sa srcem na pravom mestu.

Slušam ovaj album već danima i smutila su mi se svi ti utisci i tu smućenost vam direktno prenosim.

Ovo je jedan letnji album. Za moj ili vaš KST svejedno. Za devojčice i dečake od dvadesetak godina koji samo što su izgubili... "edge". Da se neko u LCD Soundsystem stvarno zabavljao moglo je to i ovako (pada mi na pamet da bi ljudi mogli da steknu pogrešan utisak da ja imam mnogo toga protiv LSD SS, a nemam. Ponekad su mi čak povod za skretanje sa teme).

Poni Hoax su Francuzi. Hvala obrezanom penisu pa to ne znači da su kao Phoenix! Ali znači da umeju sa suncem, kao i Daft Punk.

Ima ih petoro i upoznali su se na pariškom Konzervatorijumu.

Imaju dva albuma, debi i Images Of Sigrid (iz 2008.), najveći hit u karijeri im je singl Budapest na kome gostuje/ peva Olga Kouklaki (koju možda (prepo)znaju oni u intimnijim vezama sa francuskim elektro/house popom). I prilično sam siguran da ih vrtim u Moć veštica od kada su se pojavili. 

FUCK YOU, I WAS THERE!

Iako raznovrstan, mislim da je A State of War najkompaktniji Poni Hoax album. Iako su i dalje tu, dve klavijature koje su vukle njihov zvuk ka plesnijim, electro strukturama sada kao da su povile glavu i pristale da se stave u službu stadijumskijog, Coldplay rocka- sve, naravno, u okvirima pomenutih referenci. Pretenzije na "veliki zvuk" su veće, iako je seme i dalje sa opskurni(jih) polja. A i sklonost ka brejkovima i samodeushićenizaciji je primetna.

Ovo su pesme uz koje se da voziti automobil (čak i bez spuštenog krova), uz koji se može skakati (u vodu ili po zemlji), prisećati najvećih hitova Blur i/ili Jean Michele Jarrea (There's Nothing Left For You Here) i živeti u ubeđenju da je melanholija stanje duha koje nas, ipak, odvaja od drugih. Poseban doživljaj za ovo poslednje rečeno priuštiće vam Nightclubbing disko balada Life In A New Motion. Bowie je nekada pravio ovakve stvari, a posle njega Pet Shop Boys, a posle toga sam porastao i mazohizam iz dokolice postao je neizbežna realnost. Zato dobro razumem. Zato ćete i vi.

Na kraju bih da spomenem Leaving Home Again. Jebote kakva stvar! Još ako imate muda (unlike me) da skačete sa padobranom... Sedamdesete, osamdesete, devedesete, nulte, post-nulte, sve na jednom mestu. Dodajte Get Lucky i letu ne treba treća pesma.

SELEKTAH: 8plus/ 10

WARM BODIES

Twilight Saga: Zombies

Imam utisak da sam vam previše otkrio podnaslovom, a?

Warm Bodies je četvrti film Jonathana Levinea (50-50, The Whackness). Rađen je po romanu Isaaca Mariona koji, sudeći prema filmu (roman nisam čitao) ima ozbiljne namere da se publici koja tek treba da dobije prvu menstruaciju nametne kao talentovani unuk sestara Bronte.

Bilo je samo pitanje dana kada će nam (nikad popularniji) zombiji stići i u ovom obliku- tinejdž ljubavne priče koja bez problema puca na to da bude legitimna interpretacija Shakespeareove tragedije "Romeo i Julija". O, da.

Nije teško pretpostaviti (ima li neko da potvrdi?) da u Marionovom romanu unutrašnji monolog glavnog junaka, tinejdžera "R"-a (Nicholas Hoult iz Skins), deluje daleko prirodnije, baš kao i dočaravanje nemuštih konverzacija između zombija. U filmu, čak i unutar samovaspostavljene logike, nije jasno kako možemo da slutimo unutrašnje misli nekoga ko praktično obitava na sećanjima žrtava čiji je mozak pojeo i ko ima ozbiljne prepreke da se seti ko je & odakle je. Daleko sumanutije izgleda rudimentarni dijalog zombija, koji čak i kad savladaju zaboravljene reči i "raspričaju se" deluje kao razgovor dva Rusa na engleskom u nekom B-filmu. Pored toga, Levine po ko zna koji put reprizira tezu da su zombiji metafora "zombija" koji su se u modernom svetu otuđili jedni od drugih i sada bauljaju, zaokupljeni svojim wi-fi gedžetima, nesvesni postojanja ljudi oko sebe. Ta teza postaje naročito nepotrebna s obzirom da iz iste "ekipe" dolaze i (dobri) ljudi i (zli) zombiji (koji posle postanu dobri) i (stvarno zli) zombiji-skeleti (koji su neka vrsta besmislom i depresijom samoizjedenih zombija od kojih su ostale samo kost&koža).

U takvom okruženju "R" nekakvim samoizazvanim proviđenjem (nazovimo ga "ljubavlju") odlučuje da spasi Julie od napada njegovih kolega zombija sa kojima, inače, bleji unutar aerodromske zgrade (nije jasno zašto zombiji ne odu odatle, odnosno šta ih drži na tom mestu). Julie dolazi sa njim u njegov "privatizovani" avion u kome on sakuplja artefakte "života" i sluša ploče. Julie je, inače, ćerka "guvernera" (prema Walking Dead) obližnjeg grada koji rukovodi odbranom od zombija (igra ga abnormalno dosadni John Malkovich). Kako se Julie i "R" zbližuju, tako on postaje sve ljudskiji, a prizor njih dvoje ostaviće prosvetljujući utisak i na druge zombije i pobuditi humanost u njima. Zajednička borba protiv zombie-skeletora ujedinjuje ih i još više ubrzava njihovu transformaciju iz zombija natrag u ljude.

U prvom delu filma imamo bozastu ljubavnu pričicu koja se svodi na tvajlajt-tip viteškog spasavanja "male" koji s obzirom na kontekst (aerodrom, zombiji, post-apokalipsa) deluje začuđujuće bledo i neinspirativno realizovano ("R" uči da vozi Z4 u prepoznatljivom gas-gočnica komičnom klišeu), dok u drugom delu stvari postaju još gore. Bedna animacija "skeletor"-zombija na stranu, udruživanje ljudi i zombija vizuelno podseća na seting serije Falling Skies, ali sadržajem deluje kao da se iz sve snage trudilo da se iz "filma za devojčice" ne pretegne u "film za dečake". I tu ne mislim da su devojčice glupe, a dečaci postavljaju pitanja, već da "to, malo ratovanja" nije smelo da pokvari romansu.

Poruka je plemenita. Kao intervencija na templejt zombija teza o tome da ih ljubav ponovo može učiniti ljudima je lepa i efektna, ali Warm Bodies ne uspeva da bude ni malo više od tinejdžerskog filmića koji poput after-50s-Madonne traži sve načine da se prilagodi aktuelnim trendovima. Šteta što mu je to i bila ambicija.

Ah, da zombiji su slipvokeri dok ne nanjuše plen, a onda su sprinteri. Za razliku od "skeletor"-zombija koji se kreću kao marsovci u filmu Mars Attacks. Eat that, logiko!

SELEKTAH: 3plus/ 10

MOĆ VEŠTICA 11.06.2013. I LOVE YOU JOHN PEEL (SESSION)!

via Twitter via b92.fm 

The Aphrodisiacs - Do You Remember The First Time (Peel Session 5th Oct 2004)

The Monochrome Set – Apocalypso (Peel Session 15th April 1980)

Hula - Sour Eden (Peel Sessions 1985-86)

Mel-O-Tones - Posh

Sophie & Peter Johnston - TV Sattelite (Peel Session 22.02.1983)

Martian Dance - Transformed

Come - Sharon vs. Karen (Peel Session 1993)

The March Violets - Lights Go Out (Peel Session 6/84)

The Torques - Louise (Peel Session 24th Sept 2002)

Roxy Music - Chance Meeting

Knights Of The Occasional Table - Canadee I O

Can - Tape Kebab

Robert Lloyd & The New Four Seasons - The Funeral Stomp (2nd Peel Session)

G Lewis & B C Gilbert – Anchors (Peel Session 1980)

Icon A.D. - [#03] Ransom (Peel Session 1983)

Datblygu – Carpiog (Peel Session 04.87)

Fuck - Little Hilda (Peel Session 19970625)

Serious Drinking - Weird Son of Angry Bastard (Peel Session 3/10/83)

Nico - Janitor Of Lunacy (2nd February 1971 - Peel Session)

Visions Of Change - Reciprocate

Ses Gang Children - German Nun

Portion Control - Go Talk (Peel Session)

Elti Fits - Reject

Fudge Tunnel - Bed Crumbs (Peel Session 1990)

Brilliant - Bells (Peel Session - 1982-11-08)

Young People – Nightmare (Peel Session, 22-Jul-03)

Twa Toots - Please Don't Play 'A Rainy Night In Georgia'

Bourgie Bourgie - I Gave You Love

Zabrinski - Freedom Of The Highway (Peel Session 19th Apr 2001)

Black Roots - Far Over

Bad Dress Sense - Need To Love

1919 - Storm

CLIMATES

Klin se klinom izbija je izmišljeno da i najtvrdoglavijim ljubavnicima stavi do znanja da je ljubavi stigao kraj

Lepo je voleti.
I nije lako odlučiti da se taj taj kamion sa ko zna koliko prikolica surva u provaliju. Ponekad je zgodnije da to neko drugi uradi umesto vas (pomenuti "klin").
Ponekad ljubavnici samo odluče da kamion voze uz samo ivicu provalije i da vide šta će se desiti. Ili krenu da vrte volan levo desno, da se otimaju oko njega, da daju gas u krivinama...
Climates je u izvesnoj meri o tome.

Nuri Bilge Ceylan pojavljuje se ovde kao reditelj, scenarista i glavni glumac. On igra Isu, univerzitetskog profesora koji je nešto stariji od svoje tridesetogodišnje devojke Bahar, TV producentice. Pametnom gledaocu neće biti teško da shvati da je Isa samoživi drkadžija, intelektualni kockar, čovek koji bol u vratu rešava spavanjem na ivici fioke umesto jastuka. Isa prolazi kroz "krizu srednjih godina" i kako nije siguran da radi pravu stvar (deca, karijera, smisao života) počinje da se opredeljuje za opciju da to za šta nije siguran sigurno ne radi sa pravom osobom.

I dok je on ćutljiv, promišljen tip, čiji je najveći problem što verovatno ima previsoko mišljenje o sebi (ne učitavam se), njegova cura Bahar je impulsivnija, mnogo jasnije vođena osećanjima i svakako više sa njim u ljubavi nego što on to zaslužuje.

Želim da verujem da je Ceylan čitavu priču o "eklipsi" u dva godišnja doba (leto-zima) zasnovao na ličnim iskustvima i želim da ga pohvalim na hrabrosti sa kojom je podelio jedno viđenje sebe (kao što rekoh navijam za tu opciju) sa javnošću. Neki ljudi obično kažu da je to najbolji način da se neke stvari ostave u prošlosti.

Climates jeste uspeo profil jednog intelektualca koji radi skoro sve što želi i koristi emocije jedino kada sebe želi da zagrli, međutim kao film nekako manjka snažnijom dramom, ubedljivijim prožimanjem likova i događaja. Isa, nakon raskida sa Bahar, obnavlja vezu sa bivšom curom, ali ubrzo potom shvata da je Bahar žena njegovog života i odlazi da je juri u neke zavejane planine gde ona snima emisiju. Međutim, znaju svi koji su bili u ljubavi, kada onaj prvi zašiveni šav koji je spojio dvoje ljudi krene da puca (i/ ili pukne) tu ima malo nade za vraćanje starog sjaja. Pre svega, jer su vrline uflekane, a mane odjednom bodu oči toliko da se čovek pita da li je svo prethodno vreme nosio nekakav šlem protiv svega toga. Bahar shvata da se nikada ništa neće promeniti. I kao što to poslednja scena ironično slika, Isa je u Bahrinom životu buka aviona kojim on odleće i zbog koga Bahar mora da prekine snimanje ratne sapunice.

Likovi su uverljivi, ubedljivi i odlično odglumljeni. Ali, nisu imali puno toga da "rade", rekao bih.

SELEKTAH: 5plus/ 10

OLD APPARATUS - Derren EP/ Alfur EP/ Harem EP/ Realise EP/ (Sullen Tone 2012) odn. COMPENDIUM (Sullen Tone 2013)

Mrak u svetlu

Old Apparatus volim već dugo. Skoro celu prošlu godinu. I tek sad sam se setio da bih mogao da pišem o njihova četiri, te, prošle godine, objavljena EP-ija, i risrčujući projekat shvatio sam da njima baš upravo ovih dana izlazi album na kome će biti izkompilirano najbolje sa ta četiri izdanja. Moj vam je savet da već sada prvo i jedino prionete na pronalaženje i preslušavanje EP-ijeva, jer u njihovom slučaju "more is always more".

Već na samom početku tog srčovanja zatekao me je težak smor koji je čak u jednom trenutku doveo u pitanje ovu recenziju. Otišao sam na vebsajt ovog benda i počeo da čitam tekst o Compendiumu i smorio se nad njihovim samoviđenjima poput "... they’ve deliberately worked out of the limelight, and consequently released some of the most ambitious and beautiful electronic music of the last few years" ili "releasing two highly praised singles that were some of the best sellers on the label". Od mog pritajenog očekivanja da članovi benda zapravo ne postoje, već da je muzika generisana dejstvovanjem dva medija za prizivanje duhova, svakako nisam očekivao da se srozam na ovaj nivo mas-market preporučivanja. A onda sam shvatio da me je link sa njihovog sajta odveo na stranicu njihovog distributera i da je tekst verovatno napisala neka indi-senzibilitetu još uvek nedovoljno priviknuta šaka jada, pa sam im delomično oprostio. I nastavio dalje.

Jer, vidite, za bend/ projekat kao što su Old Apparatus vizuelni deo predstave i imdiž (mogu biti/) jesu važni koliko i muzika. Ovo je muzika koja se sanja, a onda se o tim snovima ne snimaju filmovi, već saundtrak za njih. Ovo je muzika atmosfere. I to vrlo zajebane. Jer ne traži društvo. Jer nudi društvo. Mrak. Jer se provlači kroz najsitnije pore vašeg bića i obavija vas i stiska i stiska i ako slučajno za trenutak izgubite kontrolu može otvoriti ambis u vama. I skočiti u njega.

Ako ostavimo po strani period kada je kuga, baš kao danas ravnodušnost, hodala zemljom, muzika Old Apparatus deluje kao da nasleđuje gradove duhova koje su za sobom ostavili Massive Attack na Mezzanine, Burial na Untrue, etiketa Blackest Ever Black na skoro svim izdanjima, Dead Can Dance (tamo gde je njihov goth bio urban, a ne etno), moderni "klasičari" poput Williama Basinskog ili kompatriota mu sa Islanda poput Olafura Arnaldsa ili Johanna Johannssona.

Već sami omoti govore mnogo, zar ne? Da nemate pojma o čemu se radi, bez problema bi poverovali da su u pitanju neki konceptualni death (a kada kažem death, mislim i black) metalci ili nekakav post-industrial bend koji pokušava da se nadoveže na pomenuti Mezzanine. Muzika jeste death. Ali nije metal. A nije u redu ni da im sudbinu zapečatite time što ćete reći "Shackleton". Er smo se dogovorili oko toga?!!

Omiljeni od četiri EP-ija (svi objavljeni na njihovoj etiketi Sullen Tone) mi je prvoobjavljeni Derren. Na njemu su učestvovala sva četiri člana (i dalje anonimnog) kvarteta iz Istočnog Londona, dok su preostala tri EP-ija navodno realizovana od strane samo jednog od članova, eventualno dva. Ne znam da li je zajedničko prisustvo učinilo da upravo Derren zvuči najsunčanije i teško mi je da objasnim kako me baš to parčence sunca oduševilo najviše na mestu na kome sam došao da uživam u mraku. Valjda tako mora. Derren pokazuje kako dubstep (tj deathstep) može uspešno da paktira sa snenim notama chillwavea. A ako me utisak ne vara, ovde ima najviše vokala. I Paco De Lucia zvučećih gitara.

Priznajem, ostala tri EP-ija nije tako lako razlikovati. Deluju kao komad iste crne rupe. Istog, neprekinutog mračnog, eksperimentalnog instrumentala preko koga Smrt treba da baci svoje najbolje rime. Alfur (koji jedini ima pet tema) deluje najmanje organski, najmanje razigrano i najviše polaže na semplove i atmosferu. Harem, moj drugi najomiljeniji, zvuči kao da su ga osmislili unuci Dead Can Dance, naročito u fenomenalnoj paganstep vožnji Dourado. Realise isporučuje teme sa znatno punijim zvukom i aranžmanski agresivnijom postavkom. Ovde već možemo govoriti o uticaju tipičnih Warp bendova poput Boards Of Canada ili Plaid (dobro, i Aphexu!) i samim tim znatno mlitavijim ambicijama autora, ali u kombinaciji sa preostala tri izdanja ovaj neočekivano dobro pasuje i kompletira utisak o Old Apparatus kao o bendu/ projektu koji možda ne nudi najoriginalnije pute za post-elektroniku, ali uspešno usvaja i adaptira (meni) najintrigantnije trendove.

SELEKTAH: 9/ 8/ 9minus/ 8minus / 10

NOVE SERIJE (JUN/ II)

Obuci jaknu, počinje serija!

MARON (IFC)

Ne znam kada sam prvi put čuo za stendap komičara Marc Marona, ali to nije bilo tako davno. Možda kod Bill Mahera, možda kod Jeff Rossa, u svakom slučaju znao sam da ima vrlo popularni podkast WTF with Marc Maron, ali ga nikada nisam slušao. Maron je poluautobiografski dramedi baziran na njegovom životu i tom podkast radu iz sopstvene garaže. Sam Maron sebe predstavlja kao umereno depresivnog, umereno ciničnog i umereno bezobraznog muškarca u svojim kriznim godinama koji pokušava da se nosi sa sitnim i krupnim stvarima koje mu život nosi. Lako je moguće da smo se nagledali takvih. Curb Your Enthusiasm bi što se tipa i obima narativa mogao da bude solidan reper, ali Davidov šou ima upadljivo manje dokumentarističke estetike i David je daleko veći šoumen od Marona. Možda je Legit bolji primer, ali čak i on stoji superiornije, jer Jim Jefferies jeste i nema problem da od sebe pravi budalu. Druga epizoda je bolja od prve i deluje da će Maronu trebati vremena da se razmaše kao junak u sopstvenom životu (to mu je, kanda, problem i u stvarnom životu), kao i da se neki sporedni likovi (njegova keva, recimo) ustale i počnu da dejstvuju kao komičarske stative. Dramaturška forma je malo više slobodna nego što bih voleo i ubačeni segmenti Maronovog podkasta ne pokazuju se u najoptimalnijoj funkcionalnosti.
Ću pogledati još par epizoda.

RECTIFY (Sundance Channel)

Sundance ima TV kanal! To bi valjda trebalo da bude vest. Nema veze što sam ja sve do nedavno mislio da ovo ide na kanalu USA, pa ga nisam udostojio kako treba. Sve što pomislite kada kažete "Sundance" manje-više vas očekuje i ovde. Prosede je realistički, tema je provokativna i u kontekstu sve češće otkrivenih grešaka u suđenjima ljudima koji su dobili smrtnu kaznu ili doživotnu robiju poprilično angažovana (glavni junak biva pušten na slobodu nakon 19 godina zatvora), drama je utemeljena na psihološkom profilu glavnih junaka i socijalnom miljeu koji predstavljaju tj koji ih okružuje. Daniel Holden igra čoveka koji je sa 16 godina optužen za silovanje i taj zločin je kada je pronađen kako sedi pored tela priznao. Devetnaest godina kasnije savremena forenzička analiza dokaza otkriva da on ne može biti počinilac i on biva pušten na slobodu. U lukavo i ambivalentno postavljenoj optužbi odnosno "mogućnosti krivice" nađeno je plodno tlo za različite odnose koje će najbliži članovi njegove porodice uspostaviti sa njim, a potom i sredina iz rodnog gradića. U prve dve epizode serija je fokusirana na njegov povratak kući (majka se u međuvremenu preudala, on ima dva "nova" polubrata) i nekakav pokušaj da se dočara taj prvi susret sa slobodom, sa osećajem koliki komad života je neprolazno prošao, ali i sa "trileroznim" aktivnostima sredine (policajcima koji su ga uhapsili, ali i njegovim vršnjacima koji kriju mračne tajne u vezi sa počinjenim zločinom). Seriju je osmislio glumac, reditelj i producent Ray McKinnon koga i dalje mrzimo kao FBI agenta u jednoj od sezona Sons Of Anarchy. Prva sezona ima samo 6 epizoda, a SC je već poručio deset za drugu.
Ču gledati, jer za sada sve izgleda kao već viđen film čija se neviđenost ogleda u pruženoj prilici da ussssssspori radnju i pokaže nam detalje koje film inače ne bi mogao.

SAVE ME (NBC)

Ne znam zašto mi se prva epizoda ove serije dopala (i nešto više nego druga, od dve odgledane). Sve izgleda kao apdejt neke serije iz pedesetih (trenutno ne mogu da dozovem konkretan primer u sećanje) u kojima je dobra, verna suprugica i majka zapravo veštica ili elijen ili Lucy i onda ona u svom malom, komšijskom sitkomu vodi glavnu reč i pravi i rešava male zbrke i pauzama idu reklame za cerealije i Camel. Anne Heche, nakon prerane smrti Hung, igra majku i suprugu alkoholičarku koja je dobrano zgadila živote i svom mužu, i ćerci i svim komšijama, koja nakon "jedne takve večeri", u verovatno najgluplje napisanoj i još gore režiranoj sceni, preživljava davljenje komadom sendviča i nakon toga stiče moć da komunicira sa bogom, "androgenog glasa". Sve to u maniru koji na pomenuti sitkom 50-tih (koga ne mogu da se setim) nadovezuje auto-ironičnu naraciju koju je patentirao Marc Cherry u Desperate Housewives. Jedina stvar koja ne spasava Save Me od davljenja i udavljenja jeste to što i Heche i autor John Scott Shepherd "znaju za jadac" i ne beže od sprdanja sa osnovnom premisom. Dopadljivost ostalih likova je umerena i ja još uvek ne vidim kako bi ova serija mogla da rasplete svoju priču s obzirom da je mama Heche smeće iz dvorišta u velikoj meri raščistila već u prve dve epizode.
Ću pogledati još dve epizode sigurno. A nakon toga počinje nova Cherry-jeva serija na Lifetimeu.

TOP OF THE LAKE

Verovatno najgora serija koju sam gledao ove godine

Ne znam da li bih o Top Of The Lake mislio drugačije (znači- bih) da je Jane Campion muško.
Shoot me!

Juče (spusti pogled) sam vam ispisao svoje prve optimistične utiske o ovoj seriji. U međuvremenu odgledao sam svih sedam epizoda i moram da priznam da pritisak koji je počeo da mi se diže već sa trećom epizodom nije prestao da raste uprkos mojim burnim upozorenjima ekranu da "ovako dalje ne može!".

U čemu je tvoj problem, Fridume, sa ovom predivnom australijskom serijom koju je čak i Petar Luković apostrofirao kao obaveznu TV lektiru?

Nisam uspeo da preživim (njuejdž) femino bulšit koji je Jane Campion (sa svojim mešovitim timom) nemilice tovarila na moja jadna, muška pleća. Ako ostavimo po strani radnju- svi ženski likovi su- ili žrtve ili borci za pravdu tačkazarez svi muški "strejt" likovi su ili počinioci zločina ili sluge okupatora ili, čak i kad su najbolji, imaju ozbiljne fleke u biografiji. Jedini nedvosmisleno dobar muškarac u čitavoj seriji je gej. Kada su stvari tako strateški raspoređene onda tu ima malo prostora za, meni, osobito dobru, autentičnu, originalnu, nikadviđenu dramu.

Dakle, a bitno mi je da to prihvatite, zamerka narečenom konceptu je estetska, a ne etička. Ultra me zabole za sliku koju Campion kreira o muškarcima. Svako ko je ikada video jedan Jelen Pivo spot ili članove svetog sinoda SPC zna da se radi o protuvama za koje bi kastracija i koncentracioni logori trebalo da budu jedini dozvoljeni oblik zabave. But, that's just me. O ženama imam nešto bolje mišljenje. A neke volim najviše na svetu.

Sledi salata razmišljanja, komentara i ozbiljnih spojlera. Jedete na sopstvenu odgovornost.

Osnovni zaplet u Top Of The Lake vrti se oko toga ko je silovao dvanestogodišnju devojčicu Tui, ćerku lokalnog krimosa i "vladara" gradića Laketop. Ona, nakon što detektivka, koja je tu na slučajnoj viziti iz Australije, registruje njen "slučaj", misteriozno nestaje u šumama i gorama iznad grada. Ne znamo gde je Tuina mama. Nema je. Detektivka koja radi na slučaju i sama je kao tinejdžerka bila silovana, od strane četiri druga muškarca, koja, ne znamo zašto, nije stigla sigurna ruka novozelandske pravde. Da stvari budu gore, a Campion tako pravi stvari, možda je njen sadašnji dečko bio taj koji ju je namestio ovoj četvorici. Bili su pijani tinejdžeri, i on i ona. Da stvari budu gore, detektivka nema oca. On se, navodno, udavio u jezeru. Mnogo, mnogo kasnije otkriće se da je (i) njen otac zapravo taj lokalni krimos, u tom trenutku n.1 osumnjičeni za silovanje Tui. Da stvari mogu da budu gore po jednu ženu znači da su gore samo po dve žene- detektivkina majka umire, i umre, od raka, do kraja serije. U rešavanju slučaja učestvuje još glavni detektiv u lokalnoj policijskoj stanici koji u-ne-toliko-neočekivanom-i-zapravo-jedinom-očekivanom-obrtu otkriva svoje pravo (zlo) lice. Tu su još krimosovi sinovi (poludivljaci), namazani advokat čija smrt, zajedno sa dokaznim materijalom ode u fejd kome se nismo nadali, i razni drugi policajci kojima je zajedničko da su, kada je u pitanju empatija za ženske probleme i nesreće, totalne svinje. I, da, upravo žene rade u nekoj vrsti preduzetničkog ropstva u krimosovoj kućnoj manufakturi ekstazija.

E, sad, da nam ovaj femino pamflet uvijen u prepoznatljiv realistički krimi prosede tipične britanske drame ne bi ostao samo na tome i ne daj bože propustio da prenese Campioninu poruku svim muškarcima i gledaocima sveta, ubačen je čitav jedan tvinpiksični (isprva se tako činilo, a zapravo je)/selogoribabasečešljogorični segment o nekakvom kampu za žene koji se postavlja na planinskom proplanku poznatom kao "Paradise" (dakle, mesto na kome žive (samo) žene pobegle od muškaraca koji su ih maltretirali zove se "raj"- toliko o suptilnosti poruke). Te žene, različitih sudbina i, rekao bih, poprilično različitih IQ-eva, sede tako u montažnim, "radničkim" kontejnerima i zgubidanišu nešto manje upadljivo nego učesnici Farme. Njima rukovodi i sa njima u njuejdž uanlajnerima komunicira gurujka Holy Hunter koja izgleda skoro kao sestra bliznakinja autorke serijala čime je vaspostavljen i taj ugao gledanja na Top Of The Lake kao Campionin i ne toliko alteregocentrični pogled na svet, a naročito onaj koji ispunjavaju muškarci. Ove žene (a to će potvrditi i potonji doseljenici poput Tui ili detektivke) sa muškarcima stižu do seksualnog zadovoljstva isključivo ako za njih plate ili ako se ono odmah potom pretvori u vrlo neprijatno maltretiranje. Prvobitna začudnost čitavog kampa, sa autističnom pojavom Hunterove vrlo brzo postaje isprazna NGO egzekucija u kojoj neko grca da kroz dubiozne replike nastupi kao prototip "native" ili paganskog vrača, što sem ako niste Jane Campion mora da bude veoma, veoma komično. Da ne kažem- smešno.

Mislim da je dosta od trilerozne potrage za Tui odnosno za njenim silovateljom odnosno raskirnkavanje čitavog krimogenog miljea Laketopa, kako u sadašnjosti tako i u prošlosti dato sa dosta pseudo-tenzije uz dosta praznog hoda (advokat, detektivkin momak, otpuštanje, pa vraćanje detektivke na posao, portret gej dečaka kao urbanog divljaka tj simbola "dečije muke" o kojoj se ne da progovoriti...), a bez produbljivanja karaktera. Ja razumem da je spasavanje Tui za detektivku (vreme je da pomenem Elizabeth Moss) bilo u isto vreme i spasavanje sebe od mračne prošlosti, ali ta veza je data dosta tvrdo i rekao bih da oba ženska lika nisu bila mnogo zainteresovana da na taj proces ukažu. Tui jednostavno nije glumila previše talentovana glumica, a Elizabeth Moss je imala problem da se odluči koju od brojnih ličnih, pa i profesionalnih, osveta želi da konfrontira svojoj profesionalnoj posvećenosti pravdi. Kako su i njeni odnosi, kao i odnosi drugih junakinja sa muškarcima, isključivo definisani "ja tarzan- a ti džejn žrtva" principom eventualna mogućnost da budemo "iznevereni" u pogledu kako toga kako ćemo stići do raspleta i kakav će on biti je sasvim nestala. A sa njom i bilo kakav miris i ukus drame.

Top Of The Lake je pamfletni pseudo triler do zuba uronjen u slatki privid da je jedino moguće, "pravedno" gledanje na svet ono koje nam je priuštila Jane Campion, dok se, paradokslano, u kontekstu imitiranja žanra poštuju stereotipi koje su stvorili muškarci. Koji možda nisu uvek poštovali žene, ali su svakako bili talentovaniji.

MOĆ VEŠTICA 04.06.2013. Nisam pop, ali mogu da pogledam

via Twitter via b92.fm 

Katie and Allison Crutchfield - Oblivion (Grimes cover) - Bootleg
Boomgates – Everything – Tour Only - Boomgates/Super Wild Horses Split 7”
Colleen - Humming Fields – Second Language - The Weighing of the Heart
Full Of Hell - Bone Coral And Brine – A389 - Rudiments of Mutilation
Steve Mason - Fire! – Domino - Monkey Minds in the Devil's Time
Super Wild Horses – Memphis – Dot Dash - Crosswords
What The Blood Revealed - The Streets Ran Red With The Blood Of The Pious – Field - Harbour Of Devils
DJ Rashad – Rollin – Hyperdub - Rollin EP
When Saints Go Machine – Degeneration – K7 - Infinity Pool
Deafheaven - The Pecan Tree – Death Inc. - Sunbather
Médico Doktor Vibes - Diska Limba Man – Now Again - Enjoy the Experience: Homemade Records 1958-1992
Clipping - Bullshit (Feat. Jalene Goodwin) – Self-released - Midcity
Valentin Stip - Wit(z) – Clown And Sunset - Angst EP
RP Boo - What'Cha-Gonna Du – Planet Mu - Legacy
Standish/Carlyon - Feb Love – Chapter Music - Deleted Scenes
Jamaican Queens - Kids Get Away – Self-released - Wormfood
Memotone - [#01] Koma – Black Acre - Koma / Goldair 12”
mْm - Cranes Like Ships – A Number Of Small Things – Toothwheels  7”
Mark Ernestus Presents Jeri-Jeri - Sama Yaye (with Mbene Diatta Seck) – Ndagga -800% Ndagga
Power Trip – Crossbreaker – Southern Lord - Manifest Decimation
Unknown - CD Track 06 - Unknown
Mykki Blanco - The Initiation – Uno NYC - Betty Rubble: The Initiation
JC Brooks & the Uptown Sound - Married For A Week – Bloodshot - Howl
The Thermals - The Howl Of The Winds – Saddle Creek - Desperate Ground
James Blake - Voyeur (Dub) – 1-800 - Voyeur (Dub) 12 “

NOVE SERIJE (JUN/ I)

Leto, a pada kiša

VICIOUS (ITV)

Ian McKellen i Derek Jacobi igraju par ostarelih gej ljubavnika koji su podjednako i u ljubavi i u mržnji. Ian je glumac čija je karijera više ispunjena neostvarenim, nego ostvarenim, a Derek je verni hausfajf, sa dosadnom majkom. Njihovo društvo, tj ostale aktere čine još njihova prijateljica Val, sused Ash i nagluva i senilna prijateljica Penelope. Verovali ili ne, seriju je ko-kreirao Mark Ravenhill, autor komada Shopping And Fucking i perjanica nekadašnjeg britanskog pozorišnog trenda "krv & sperma". Neverovanje je još veće kad se u obzir uzme stepen "staromodnosti" čitavog sitkoma koji bukvalno izgleda kao snimljena jednočinka (koja se mahom odigrava u dnevnoj sobi para). Humor se zasniva na razmeni one-linera, ali u rečenom kontekstu sve to zastarelo i dosta dugo neviđeno odjednom deluje sveže i dovoljno energično da se zabavite. Drugim rečima, ako budemo strpljivi ima budućnosti i za RTS.
Ću gledam već četvrtu epizodu!

TOP OF THE LAKE (UKTV)

Kako nam wikipedia piše Top Of  The Lake je koprodukcija BBC2, australijske televizije UKTV i američkog Sundance kanala. Kreirali su je Jane Campion (o, da, baš ona!) i njen stari saradnik Gerrard Lee. Jednu od glavnih uloga igra takođe jedna Janeina poznanica, Holly Hunter. U nekoj novozelandskoj zabiti zvanoj Laketop (koja izgleda kao naš Zaječar) nestaje dvanaestogodišnja devojčica, za koju je par dana ranije utvrđeno da je trudna tj da ju je neko "silovao". Sve ostalo sudar je britanske socijalne krimi serije i nečega što bi najlakše moglo biti opisano kao Twin Peaks, New Zealand. S jedne strane imamo detektivku Robin (Elisabeth Moss iz Mad Men) koja traži devojku, s druge strane Petera Mullana kao devojčicinog oca, lokalnog krimosa i all-around mešetara, a s treće Holly Hunter kao gurujku (ž.r.) neke njuejdž femino komune u kojoj borave zlostavljane žene. Između svih njih je jezero sa kojim neki imaju neraščišćene račune (Robinin otac se udavio u njemu, a Mullan je (u)davio ljude u njemu...). Serija je očigledno imala zanosan budžet i izgleda bolje nego poslednji filmovi Jane Campion. Panoramski prizori Laketopa izgledaju kao neki manji Grand Canyon u Kanadi (sam sam ovo smislio) i tako buran i impresivan seting sjajno doprinosi možda većviđenoj postavci zapleta, ali i nekakvom začudnom, skoro David Milch-ovskom šumu (ne govorim, naravno, o NYPD Blue) kojim su definisani skoro svi likovi i odnosi koji grade. Sve to nas vraća na dobri, stari Twin Peaks i Top Of The Lake deluje kao da bi mogao da mu izađe na crtu. Videćemo. Tek sam na trećoj epizodi (od sedam).
Ću, dakle, gledam.

GRACELAND (USA)

Mitovi i legende kažu da je negde u Kaliforniji postojala/ postoji kuća na plaži u kojoj žive i rade FBI agenti koji u tom rejonu operišu u raznoraznim tajnim operacijama. Ta kuća se zove "Graceland", kako nam je jedan od aktera objasnio, nazvana po obilju Elvis memorabilije koju je za sobom ostavio prethodni vlasnik- krimos od koga je vlada istu zaplenila. U tu kuću pristiže tek diplomirani agent Mike, koji nakon inicijalne nedobrodošlice od strane postojećih stanara ubrzo stiče njihove simpatije pre svega uspešnim bondovanjem sa glavom kuće, legendarnim Paulom Briggsom. Ipak, na kraju pilota saznajemo da je Mike zapravo poslat da "pažljivo prati" Briggsa. Seriju je osmislio Jeff Eastin, autor USA-ovog velikog hita White Collar (nikad poželeo da gledam).
Iako sam gledao tek par epizoda souphita Melrose Place ovako bih zamislio istu da su svi u njoj bili agenti bilo koje vrste. Uspeh superimbecilnog CIA serijala Covert Affairs očigledno je podigao postavljanju ove niksloter limunadice idealne za progresivnije domaćice i popodnevni termin.
Ako već tražite sebi ovaj tip zabave pozabavite se daleko šarmantnijim Burn Notice.
Ću ne gledati više, jer je pilot ostavio neizbrisiv trag.

MIKAL CRONIN – MCII (Merge)

piše: powerty

Kad u godinama raspleta garaža postane pretesna...

Bio je to jedan od sve ređih There Ain't Shit on TV Tonight momenata. U zrelu jesen prošle godine desilo se gostovanje Tya Segalla sa pratećim bendom u talkshowu Brendana O' Briena. Očekivano razvaljena himna Thank God For Sinners kao instant inicijacija za milione desetogodišnjaka u jedan drugačiji, you'll-see-what-you'll-get-univerzum. Sasvim uporedivo sa legendarnim TV nastupom Celtic Frost na švajcarskoj televiziji sredinom osamdesetih ili i prenesenom i bukvalnom demolicijom grupe Fear u emisiji Saturday Night Live Johna Belushija na Noć veštica 1981. u krajnjem iznosu od pola milke zelembaća.

U društvu bosonoge bubnjarke/boginje Emily Rose Epstein, Mikal Cronin za Segalla predstavlja ono što je u vreme NBA dominacije Chicago Bullsa  igra Scottieja Pippena značila za učinak Michaela Jordana. Takvih “radnika” je u korporativnom sportu puno – za likove kao što su Milenko Topić, Mileta Lisica, Novica Veličković ili najtrofejniji srpski fudbaler svih vremena Vlada Jugović, nikada u javnom opticaju nije bilo previše podataka o životima koje vode van terena, ali u sportskoj opremi njihovi doprinosi “iz drugog plana” su bili taj jezičak na vagi neophodan da tas pretekne na stranu trijumfa. Za marketinške agencije svi ovi likovi ne postoje, ali nije teško dokučiti šta njihova imena znače sladokuscima i fanaticima. Jedini pravi kult, onaj koji se “ni iz čega” pomalja odozdo.

U mikrokozmi garažnog gitarskog zvuka, Cronin, inače smešten na hektičnoj Bay Area sceni, je još pre dve godine stekao takav status zahvaljujući istoimenom/bezimenom debi solo albumu, viteškom kolekcijom zaprljane pop svirke. Uz Howlin' Gang, LP australijskih bandita Slug Guts (sigurno jedan od ranih klasika aktuelne decenije – waitsovsko pišanje u caveovskom mraku!), ova ploča je 2011. bila najjači argument za obnovu zaliha devalviranog rock n' roll optimizma. Kenguri su u međuvremenu zatajili na idućoj ploči (prošlogodišnjoj Playin' in Time With Deadbeat) ziher insistiranjem da ostanu okruženi bukom i rezervnim delovima. Srećom, Mikal je rutinskim mae gerijem razvalio vrata dopunske prostorije i pogledao Suncu u oči bez ijednog treptaja, svrstavajući se u plemićke redove ponovo pronađenog rock n' roll poštenja, rame uz rame sa čupavom filadelfijskom braćom – Kurtom Vileom i Mikeom Polizzejem.

MCII je od one vrste albuma koji zahvaljujući svojim razoružavajućim adutima odmah ističu kandidaturu du budu letnja zvučna kulisa #1 (srodan happy sound u ovoj kalendarskoj godini zabeležen je u donekle ovoj meri samo još na Afraid of Heights, major debiju takođe kalifornijskih šarmera Wavves). Poletne harmonije i ogoljene/neodoljive napeve nije teško voleti i njima se nepovratno zaraziti u grooveu udarničke ritam sekcije. Cronin je inače gitaru prvi put uzeo u ruke tek sa 18 godina, primarni instrument mu je bio klavir i to se u njegovoj hitmejkerskoj tehnologiji itekako oseća, i iako možda čudno na prvi pogled, nije neosnovano porediti je sa razigranim prstima (Chillyja) Gonzalesa. Još kad se zna i da je muzički diplomac prestižne CalArts škole postaje jasno otkud svi oni ukusno aranžirani izleti u duvačko-gudačke egzibicije, raštrkanih s vanrednim osećajem mere po čitavoj ploči.

Ranjivi, oklevajući tekstualni departman stoji kao kontrapunkt sigurnog muzičkog krasnopisa. Ljubavna i egzistencijalna twenty-sumthin' konfuzija u kojoj se Cronin nalazi(o) ipak mu nije prepreka da se uhvati u koštac sa životom i iz njega izvuče vredne istine, možda ne toliko dopadljive i lepe po fejslifting standardima ove epohe, ali svakako pozitivne i katarzične. Duboko lična naracija podseća na hod Keysera Sözea – početno užurbano šepanje se do konca ploče pretvara u siguran korak pun rešenosti (preokret počinje na sredini, četvorominutnim grumenom 999 zlata, prvim singlom Change (I've been hoping for a long long time/That faith in change is something you can find)), a na tom putu Cronin stigne i da iz sebe izbaci linije poput “The heavy times are worth their weight in gold” (u I'm Done Running From You) čija silina raspolućuje čista srca na dva krvava uva i usput razbija u paramparčad njegovu, u nedavnom intervjuu izraženu bojazan da bi mogao da postane “suviše emo”, jer to već jeste (pod uslovom da ovu, nalik na reč “hipster” zlosrećnu kovanicu, upotrebljavamo u izvornom značenju: kao gitarski ekvivalent full frontal nudizma srdaca dveju spektakularnih preteča grupe Fugazi – bendova Embrace i Rites of Spring).

Za one koji su se tek sad uključili u program, spremili smo kajron/informacijski crawl: “MCII je album koji čine devet punokrvnih hitova i završna klavirska balada (toliko o “garaži”)”. U manje od stočetr'es' (po mogućstvu žovijalnih) karaktera: “Mikal Cronin razvaljuje!”. Najzad, u nešto dužoj pisanoj formi “objektivnu” vrednost “agresivnog popa” sa MCII dovoljno je uporediti sa ostatkom kataloške ponude sa žigom indie velikaša kakva je etiketa Merge. Njegova lirska priroda kvalitetom “laća” izlazi na crtu majstorima ovog zanata poput Teenage Fanclub, Buzzcocks, Camera Obscura, The Rosebuds, The Magnetic Fields ili ponovo aktivnih Redd Kross (voleo bih kada bih ovde mogao da uvrstim i Neutral Milk Hotel, ali neću moći jer mi se nije omaklo da išta ukapiram), dok su mu žaoke podjednako opasne a opet prijemčivije od onih iz ružičnjaka Dinosaur Jr., o rutinskom obaranju ruke pojavama poput Telekinesis nema potrebe trošiti reči (...mada je Empathetic People zapanjujuće spektakularna stvar). Muzika će reći sve.

SLKTH: 9/10